Азербејџан наставља да се забавља са Јерменијом.
Председник Алијев је рекао да Јерменија мора да промени свој устав.
Територијални захтеви у тексту јерменског устава су главна препрека потписивању мировног споразума са Азербејџаном!
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
Forwarded from Дарко Ристов Ђого (Дарко Ђ)
Постоји у сваком народу један тренутак када се он самопотврђује или нестаје, када подноси жртве које математика не може да објасни, разум да постигне, душа да зацијели, али које му нису дате у било каквом спектру могућности, па је могуће мало постојати и мало не постојати, мало бити а мало и не бити слободан, мало сачувати достојанство, мало га бацити под ноге. Српска историја обилује таквим тренуцима, али начин на који смо се борили и страдали и налазили снаге да будемо изнад бесмисла који рат са собом носи у периоду од 1914. до 1918, читав тај ход српског јунака, сељака, војника, од Цера и Колубаре до ослобођења и уједињења све поробљене браће (па и оних који су тај дуг заборавили) - то страдање и тај подвиг остају као залог оног најбољег, најхришћанскојег, највиталнијег и најморалнијег у нама.
Не пишем ове ретке онако како би их писао прије 20 година, само и искључиво са устрепталом душом испод шајкаче, слушајући "Тамо далеко" и доживљавајући поново епопеју мога народа као своју личну. Не: када прођеш неке године и прочиташ не само Кракова већ и Нушићеву "1915", не само лице, већ и наличје и тог најсјанијег нашег периода, кад појмиш да је тик поред сељака-завјетника и тада било дволичних властодржаца, покварених лифераната, збринутих синова, постајеш свјестан тежине побједе и сјаја херојске звијезде на грудима оних које ни аустријски топови ни склоњени синови нису помјерили из рова. Знаш и осјећаш да нису то били људи које су други натјерали да буду хероји већ људи херојског кова, витезови поред оних који су и тада бирали да то не буду.
За то витештво, за побједу, за то што су и српска Херцеговина и Босна постале опет наше након сумрака Косача и Котроманића, за жртву и страдање, за човјечност и доброту према пораженима, за то што су уопште постојали да нам свјијетле - хвала јунацима Великог рата са шајкачом на глави, са тробојком у рукама, са химном Богу правде на уснама, хвала светитељима који су толико добра унијели да их ни ми потоњи нисмо до краја потрошили пред Лицем Христовим.
Хвала им за свјетлост. "Понекад се и то дешава: загледани у очи мртвих видимо неку далеку светлост коју више не можемо да видимо у очима живих, око нас.
Можда ће неко да ту светлост види и у нашим очима.
Можда".
Тако Слободан Владушић завршава свој "Велики јуриш". Нема шта да се дода. Само да се живи тако да ту свјетлост неко у нашим очима ипак види и у себи препозна. Тај пропламсај Светлости незалазне.
Не пишем ове ретке онако како би их писао прије 20 година, само и искључиво са устрепталом душом испод шајкаче, слушајући "Тамо далеко" и доживљавајући поново епопеју мога народа као своју личну. Не: када прођеш неке године и прочиташ не само Кракова већ и Нушићеву "1915", не само лице, већ и наличје и тог најсјанијег нашег периода, кад појмиш да је тик поред сељака-завјетника и тада било дволичних властодржаца, покварених лифераната, збринутих синова, постајеш свјестан тежине побједе и сјаја херојске звијезде на грудима оних које ни аустријски топови ни склоњени синови нису помјерили из рова. Знаш и осјећаш да нису то били људи које су други натјерали да буду хероји већ људи херојског кова, витезови поред оних који су и тада бирали да то не буду.
За то витештво, за побједу, за то што су и српска Херцеговина и Босна постале опет наше након сумрака Косача и Котроманића, за жртву и страдање, за човјечност и доброту према пораженима, за то што су уопште постојали да нам свјијетле - хвала јунацима Великог рата са шајкачом на глави, са тробојком у рукама, са химном Богу правде на уснама, хвала светитељима који су толико добра унијели да их ни ми потоњи нисмо до краја потрошили пред Лицем Христовим.
Хвала им за свјетлост. "Понекад се и то дешава: загледани у очи мртвих видимо неку далеку светлост коју више не можемо да видимо у очима живих, око нас.
Можда ће неко да ту светлост види и у нашим очима.
Можда".
Тако Слободан Владушић завршава свој "Велики јуриш". Нема шта да се дода. Само да се живи тако да ту свјетлост неко у нашим очима ипак види и у себи препозна. Тај пропламсај Светлости незалазне.
ЗАВРШЕН ЈЕ ПРОТЕСТ У БЕОГРАДУ
НЕЗАДОВОЉСТВО ЈЕ СВЕ ВЕЋЕ А ПРИСУСТВО ГРАЂАНА НА ПРОТЕСНИМ СКУПОВИМА СВЕ МАЊЕ. ПРОБЛЕМ ЈЕ ЈЕДНАКО У ОНИМА КОЈИ ОВАЈ НАРОД ВОДЕ И ОНИХ КОЈИ БИ ДА ГА ВОДЕ.
ПРЕ СМЕНЕ ВЛАСТИ, НАРОД ПРВО ТРЕБА ДА СМЕНИ ОВУ ПРОЗАПАДНУ, НЕОЛИБЕРАЛНУ ОПОЗИЦИЈУ!
ИПАК ЋЕ СВЕ МОРАТИ ДА УРАДИ САМ НАРОД.
У КРИЗИ АУТОРИТЕТА САМ НАРОД ЋЕ ИЗНЕДРИТИ АУТОРИТЕТЕ И ТО ЋЕ БИТИ ОНО ПРАВО И НАЈБОЉЕ.
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
Forwarded from Евроазијски пут (+)
Ево, прође протест у Београду. Генерална проба је одрађена у Новом Саду и овај пут није постојала ни теоријска могућност да нешто не иде по плану.
Пар хиљада /далеко мање него у Новом Саду /имало је вољу и жељу да слуша и гледа ове идиоте, да им не сметају оне заставе ЕУ и еуролитијума, да им се не повраћа док слушају ове професионалне лелемуде.
Све по плану врховника и у складу с оним његовим најавама и тумачењима да је мирне душе отишао у Азербејџан.
Ако већина сматра да је борба ово шетање и лелемуђење,оно распредање у Скупштини, бусање у груди јуначке предака, певање и скандирање на утакмици, свадби или концерту, тупљење о историјском тренутку, промени система, слушање ових што се прогласише политичким фактором и слева и с десна, ово громогласно ћутање на отимање дела по дела српског простора, на предају Космета, на бесконачно понижавање сваког од нас, у реду, то је то.
Не можемо, не знамо, не желимо. Енде.
Слобода избора и последице истог.
Наш избор је да будемо крпе и то је легитимно.
Неки кажу, па и да се промени, опет иста багра замени претходну, можда је и то тачно. Истина је да немамо иза себе ни цркву ни државу ни оно што се зове елита али ни то није разлог да одустанемо од сопственог достојанства и самопоштовања. Па нисмо живинчад већ људи.
Пар хиљада /далеко мање него у Новом Саду /имало је вољу и жељу да слуша и гледа ове идиоте, да им не сметају оне заставе ЕУ и еуролитијума, да им се не повраћа док слушају ове професионалне лелемуде.
Све по плану врховника и у складу с оним његовим најавама и тумачењима да је мирне душе отишао у Азербејџан.
Ако већина сматра да је борба ово шетање и лелемуђење,оно распредање у Скупштини, бусање у груди јуначке предака, певање и скандирање на утакмици, свадби или концерту, тупљење о историјском тренутку, промени система, слушање ових што се прогласише политичким фактором и слева и с десна, ово громогласно ћутање на отимање дела по дела српског простора, на предају Космета, на бесконачно понижавање сваког од нас, у реду, то је то.
Не можемо, не знамо, не желимо. Енде.
Слобода избора и последице истог.
Наш избор је да будемо крпе и то је легитимно.
Неки кажу, па и да се промени, опет иста багра замени претходну, можда је и то тачно. Истина је да немамо иза себе ни цркву ни државу ни оно што се зове елита али ни то није разлог да одустанемо од сопственог достојанства и самопоштовања. Па нисмо живинчад већ људи.
Нешто што би требало свако од нас да зна, поготово Срби, пре него и помисле да купе књигу "Бланк" од Феђе Штукана.
Брзо заборављамо и често умемо да занемаримо прошлост појединих глумаца који посећују нашу државу и раде у истој.
Један од њих је Феђа Штукан.
Да би добро обратили пажњу на дотичног предочићемо вам неколико ствари о њему и његовом ранијем раду- пре него је дошао у нашу земљу да зарађује новац.
Чињеница да је рођен у породици која је мешаног брака од мајке која је православне вероисповести (Нађа) и оца Мустафе који је муслиманске вероисповести, док се он изјашњава као атеиста.
Његов деда по мајци, Милан био је ђакон у православној цркви и бивши пуковник ЈНА.
Њега је Феђа нашао обешеног о плинску цев у ходнику њиховог стана.
Иза себе има тамну прошлост.
У Вршцу је пуцао на човека и промашио, на жалост није био осуђен за покушај убиства.
На дан суђења побегао је из полиције и запутио се у Сарајево.
Такође, неразјашњено убиство у стану када је нашао мртву девојку записао је у својој књизи „Бланк“ :
„Најтежи тренутак у мом животу је био смрт моје дјевојке, коју сам нашао мртву у кади. Дуго сам кривио себе због тога, мада нисам био крив. Угљен-моноксид је убио.
Кривио сам себе, јер нисам био ту тада. Покушавао сам да пијем, па да алкохолом убијем емоције, да их сведем на минимум. То је погоршало ствари. Постао сам агресиван, па сам правио проблеме у граду.
Покушавао сам да се убијем, али нисам могао. Покушавао сам у мислима да се доведем дотле да то себи урадим, али нисам могао. Дођем до ивице, и нисам могао то да направим – казао је. Глумица Мирна Филипан је преминула 2001.године, а са Феђом је била у вези неколико година.“
Учествовао је као добровољац у рату, био на обуци код муџахедина где је завршио обуку за снајперисту и са свега 19 година пуцао је на своје комшије.
Сам је једном приликом изјавио :
„- Пуцао сам човеку у главу снајпером и промашио сам га, јер је био предалеко и срећа па сам промашио. Пуцао сам да убијем и то је најстрашнија ствар. Нисам га убио, срећом, али у својој глави је довољна одлука била да ћу пуцати у живо биће. Након тога сам завршио у лудници. Био сам годину дана у лудници након тог догађаја.“
Поред свега наведеног успео је да се истакне такође једним гнусним чином када је на катедрали у Сарајеву поставио кондом на три прста кипа Исуса Христа, након чега је уследило привођење.
Било како било доста нам је разних узурпатора, агресора, убица који су годинама пре терорисали Србе по Републици Српској, у овом случају у Сарајеву.
Самом куповином књиге „Бланк“ коју је дотични написао, финансирате особу која је терорисала снајпером Србе по Сарајеву, а сада кроз патетику купује покајање и добија новац од грађана Србије.
▶️
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
Media is too big
VIEW IN TELEGRAM
Народ је пун бола и беса.
Да ли неко размишља шта га чека кад се тај бес излије?
Да ли стварно мисле да све и у недоглед могу држати под контролом?
Исти талас беса ће носити и власт и опозицију јер другачије не може.
Господо из власти и опозиције опасно сте се преиграли.
▶️
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
Да ли неко верује опозицији (Ђилас, Тепић, Стефановић, Алексић, Чута...) који у САД - Стејт департменту, Конгресу, Националном савету за безбедност договорају спољну политику Србије и "питање" Косова и Метохије?
У памети се, народе!
▶️
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
This media is not supported in your browser
VIEW IN TELEGRAM
Управо,
Београд, Звездара.
▶️
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
This media is not supported in your browser
VIEW IN TELEGRAM
За лаку ноћ једна стара косовометохијска песма
▶️
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM