ПРАТИОЦИМА ИЗ ПОДГОРИЦЕ:

Ово што пишем није политичка агитација. Мојим Подгоричанима ово су већ четвтри избори за само двије године. Не сумњам да их дочекују згађени безличним политичким програмима, слаткоречивим паролама, рециклираним политичким њушкама и њушкицама које искачу испод њихових скута. Милиони евра нашег новца годишње се троши на ове бизарне предизборне кампање, а оно што је речено и обећано у њима заборавља се колико одмах по затварању биралишта и пребројавању гласова.

Тада умјесто борбе за реализацију канидованих програма креће клање за подјелу политичког и наравно финансијског плијена – контролу над општинским и државним буџетима, подјелу функција по ширини и дубини у државним органима и предузећима. Оним лојалним и подобним измишљају се нова радна мјеста у ионако одавно гломазној општинској и државној администрацији и предузећима, углавном губиташима. Ситуација која је затечена послије 30 августа 2022. захтијевала радикалну реформу и скраћење броја запослених, а не концентровање новим ухљебима. Један од каднидаткиња за градоначелника изјављује је да је «врјеме да Подгорица добије свој сенат». То је вјерујте ми једино предизборно обећање које сам сигуран да ће успунити, јер то значи да ће најмање још 100 партијских полтрона и ухљеба бити пребачено на државне јасле.

Никада нисам агитовао за неку партију, или лидера. Не радим то ни сада. Одавно и не износим властити политички став о приликама у Монтенегру. Говорити данас на политичке теме у Монтенегру је заиста бесмислино, јер они чију сам борбу против мафиократског режима Мила Ђукановића подржавао, због чега сам ја хапшен, а моја породица малтерирана, издали су већину тога због чега су стотине хиљада људи слиједиле и гласале. Ни сада, у сусрет овим локалним изборима у Подгорици, ја немам мотива да било што политички кажем, али имам људску обавезу да поменем мог пријатеља др Вука Кадића.

Нисам познавао његовог покојног оца др Ранка Кадића, али сам чуо много конкретних примјера о његовим људским квалитетима и великодушности. Ипак, могу слободно да кажем да сам имао прилику да се врлине покојног др Ранка пренесене на његовог најстаријег сина Вука кроз дугогодишње дружење и непосредно доживим. Заједно смо стајали на подгорчиком жаропеку на Тројчинданском сабору, никшићкој леденој киши на Црквено-народном сабору, били у колони са митрполитом Јоаникијем када нас је не више од 300 кренуло ка Скупштини Црне Горе која се спремала да донесе онај тоталнитарни закон о слободи вјероисповјести. Били заједно смо и на свим литијама у Подгорици...

То што смо били дио најмасовнијег и најчистијег народног окупљања у послијератној историји Црне Горе не помињем као нешто изузетно већ да бих са вама подијелио следеће. Због свог учешћа на литијама, јавно изречених ставова против тоталитарног Миловог закона и критике ковид терора приватна здравствена установа повезана са бившим режимом раскинула је Уговор о раду са др Вуком Кадићем и оставила га практично без посла. Вук је тај прогон и неправду поднио достојанствено и о томе није јавно говорио и кукао. У исто вријеме један други кандидат за градоначелника на овим изборима изабран је на руководећу позицију у ДПС-овом државном здравственом систему. Ту не мислим на др Нермима Абдића, који је и данас принципијелно тамо гдје је био и 2020.

Данас четири године од пада ДПС-а, листа коју предводи др Вук Кадић једина која у свом предизборном програму има поглавље о борби против партијског запошљавања, пошасти која нашем друштву полако постаје пријетња број један. Говор на сахрани покојног др Ранка Кадића свештеник Миајло Бацковић почео је реченицом: «Био си лош политичар и добар човјек, јер добар човјек не може бити добар политичар». Вук због своје природне скормности и ненаметљивости можда и није на први на први поглед добар профил политичара, али је добар човјек. Има му и по коме доћи.

Поновићу на крају још једном да ово није политичка агитација, већ подршка храброј одлуци једног доброг човјека да са својим људским врлинама уђе у црногорску политичку бару и ухвати се у коштац са тамо одомаћеним крокодилима.