Forwarded from Ми знамо ко смо
У овом тужном дану за цијели српски народ наше мисли и молитве су уз породице и пријатеље настрадалих, али и уз све Новосађане који пролазе кроз ове тешке и несрећне тренутке.
Преминулима желимо покој, а повријеђенима брз опоравак и оздрављење.
Преминулима желимо покој, а повријеђенима брз опоравак и оздрављење.
Никеја и истина – 1.700 година послије — RT Balkan
https://rt.rs/opinion/darko-djogo/115772-darko-djogo-nikeja-sabor-istina-jubilej/
https://rt.rs/opinion/darko-djogo/115772-darko-djogo-nikeja-sabor-istina-jubilej/
RT Balkan
Никеја и истина – 1.700 година послије
Срби често славе Св. Николу, али све мање преносе казивање о његовој непоколебљивости. Па, ипак, када су се још у средњем вијеку, у Хуму и Босни, српски племићи клели да ће испунити неки договор, често су као свједоке наводили "318 никејских Отаца"
Slobodan Vladušić: Megalopolis – Branko Lazarević u Rušnju - Novi Standard
https://standard.rs/2024/11/03/megalopolis-branko-lazarevic-u-rusnju/
https://standard.rs/2024/11/03/megalopolis-branko-lazarevic-u-rusnju/
Нови Стандард
Slobodan Vladušić: Megalopolis – Branko Lazarević u Rušnju - Novi Standard
Priča o Branku Lazareviću i srpskoj građanskoj eliti između dva rata pokazuje da postoje i unutrašnji pritisci u samom čoveku, koji u dodiru sa civilizacijom koju percipira kao superiornu, čine da nesvesno zaboravlja na sebe i želi da postane neko drugi
Forwarded from Сретенская духовная академия
«Жизнь короткая, но у нас много времени, много возможностей, чтобы показать людям эту христианскую тайну жизни»: встреча с режиссером Эмиром Кустурицей в Сретенской духовной академии
Иеромонах Игнатий (Шестаков): Дорогие друзья, сегодня у нас замечательный гость – прославленный деятель киноискусства, вы, надеюсь, уже почитали и вообще в целом знакомы с его творчеством, – Эмир Кустурица. Большой друг России, человек, очень любящий нашу культуру и Церковь, в том числе он удостоен некоторых церковных и государственных наград в нашей стране. И вот сегодня он нашел время, ответил на наше приглашение, для того чтобы мы поговорили о некоторых основных, важных и полезных для всех нас вещах.
Эмир, сегодняшний разговор хотелось бы начать с вопроса, может быть, не связанного напрямую с кинематографией. Церковь сейчас многое делает, занимается миссионерством, работой с молодежью, но, по сути, мы все думаем о том, какими мы, священники, должны быть, чтобы народ по-настоящему любил нашу Церковь, чтобы Евангельское слово, которое мы несем, доходило до сердец людей. Вам как человеку творческому, прожившему уже достаточно много, много видевшему, как кажется, каким должен быть современный священник?
Эмир Кустурица: С точки зрения времени, мне кажется, что священникам для себя нужно определить тезис, в котором бы заключалась следующая мысль: «Жизнь короткая, но у нас много времени». Потому что сейчас существует такой девиз: «Жизнь короткая – у нас нет времени». Мне кажется, что священник должен задавать себе вопрос: «Насколько много я сделал как священник?» Время требует от нас, чтобы мы были богатыми духовно, богатыми культурно, поэтому надо думать: «Жизнь короткая – у нас есть много времени», много возможностей, чтобы показать людям эту христианскую тайну жизни...
📖 Полный текст беседы читайте на сайте Сретенской духовной академии и Яндекс.Дзен
📸 Фотогалерея
Иеромонах Игнатий (Шестаков): Дорогие друзья, сегодня у нас замечательный гость – прославленный деятель киноискусства, вы, надеюсь, уже почитали и вообще в целом знакомы с его творчеством, – Эмир Кустурица. Большой друг России, человек, очень любящий нашу культуру и Церковь, в том числе он удостоен некоторых церковных и государственных наград в нашей стране. И вот сегодня он нашел время, ответил на наше приглашение, для того чтобы мы поговорили о некоторых основных, важных и полезных для всех нас вещах.
Эмир, сегодняшний разговор хотелось бы начать с вопроса, может быть, не связанного напрямую с кинематографией. Церковь сейчас многое делает, занимается миссионерством, работой с молодежью, но, по сути, мы все думаем о том, какими мы, священники, должны быть, чтобы народ по-настоящему любил нашу Церковь, чтобы Евангельское слово, которое мы несем, доходило до сердец людей. Вам как человеку творческому, прожившему уже достаточно много, много видевшему, как кажется, каким должен быть современный священник?
Эмир Кустурица: С точки зрения времени, мне кажется, что священникам для себя нужно определить тезис, в котором бы заключалась следующая мысль: «Жизнь короткая, но у нас много времени». Потому что сейчас существует такой девиз: «Жизнь короткая – у нас нет времени». Мне кажется, что священник должен задавать себе вопрос: «Насколько много я сделал как священник?» Время требует от нас, чтобы мы были богатыми духовно, богатыми культурно, поэтому надо думать: «Жизнь короткая – у нас есть много времени», много возможностей, чтобы показать людям эту христианскую тайну жизни...
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
Forwarded from Руски дом у Београду
Руска државна признања заслужним појединцима поводом Дана народног јединства
Поводом руског државног празника Дана народног јединства, у Руском дому у Београду уручена су државна признања Федералне Агенције за питања Заједнице Независних Држава, сународника у расејању и међународну друштвену сарадњу (Россотрудничество). У знак остварене добре сарадње и захвалности за учешће у заједничким програмима Россотрудничества и Руског дома, као његовог представништва у Србији, признањима су одликовани заслужни појединци из Србије, Републике Српске и Црне Горе.
Почасним знаком за заслуге у јачању пријатељства и међусобног разумевања српског и руског народа награђени су Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки господин Методије и Виолета Симић, досадашњи председник Општине Бела Црква.
Почасни знак за допринос популаризацији руског језика, руске науке и културе уручен је Марку Гутаљу, проректору за међународну сарадњу и осигурање квалитета Универзитета у Источном Сарајеву и Дарку Ђого, професору Богословског факултета Универзитета у Источном Сарајеву и свештенику Српске православне цркве.
Дипломом Руског дома за активан рад на промоцији руског језика и културе награђена је Весна Вуковић, професор руског језика у Гимназији „Стојан Церовић“ у Никшићу.
Државна признања је уручио директор Руског дома Јевгениј Баранов.
Руски дом изражава захвалност лауреатима на доприносу развоју руско-српских односа!
Поводом руског државног празника Дана народног јединства, у Руском дому у Београду уручена су државна признања Федералне Агенције за питања Заједнице Независних Држава, сународника у расејању и међународну друштвену сарадњу (Россотрудничество). У знак остварене добре сарадње и захвалности за учешће у заједничким програмима Россотрудничества и Руског дома, као његовог представништва у Србији, признањима су одликовани заслужни појединци из Србије, Републике Српске и Црне Горе.
Почасним знаком за заслуге у јачању пријатељства и међусобног разумевања српског и руског народа награђени су Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки господин Методије и Виолета Симић, досадашњи председник Општине Бела Црква.
Почасни знак за допринос популаризацији руског језика, руске науке и културе уручен је Марку Гутаљу, проректору за међународну сарадњу и осигурање квалитета Универзитета у Источном Сарајеву и Дарку Ђого, професору Богословског факултета Универзитета у Источном Сарајеву и свештенику Српске православне цркве.
Дипломом Руског дома за активан рад на промоцији руског језика и културе награђена је Весна Вуковић, професор руског језика у Гимназији „Стојан Церовић“ у Никшићу.
Државна признања је уручио директор Руског дома Јевгениј Баранов.
Руски дом изражава захвалност лауреатима на доприносу развоју руско-српских односа!
Господин и добри пријатељ Јован Маркуш, тачно, храбро и лично о српству и Црној Гори.
https://youtu.be/EYbtCMSchpo?si=kMppjIHLZDfilKEl
https://youtu.be/EYbtCMSchpo?si=kMppjIHLZDfilKEl
YouTube
Rušitelji Njegoševe kapele ne žele pomirenje, Lubarda predvidio kataklizmu! GOST: Jovan Markuš
Pratite naš portal
https://www.adria.tv
https://www.facebook.com/adriatvmne/
Kontroverza - emisija posvećena dugotrajućim društveno-političkim, bezbjednosnim i drugim sporovima koji zaokupljaju pažnju javnosti a uporno ostaju bez rešenja. Autor i voditelj…
https://www.adria.tv
https://www.facebook.com/adriatvmne/
Kontroverza - emisija posvećena dugotrajućim društveno-političkim, bezbjednosnim i drugim sporovima koji zaokupljaju pažnju javnosti a uporno ostaju bez rešenja. Autor i voditelj…
Нови текст у Печату...
ТЕОПОЛИС - Горскiй вiенацъ; Његошев непоновљени пут - Печат - Лист слободне Србије
https://www.pecat.co.rs/2024/11/teopolis-gorski%D0%B9-vienac%D1%8A-njegosev-neponovljeni-put/
ТЕОПОЛИС - Горскiй вiенацъ; Његошев непоновљени пут - Печат - Лист слободне Србије
https://www.pecat.co.rs/2024/11/teopolis-gorski%D0%B9-vienac%D1%8A-njegosev-neponovljeni-put/
Постоји у сваком народу један тренутак када се он самопотврђује или нестаје, када подноси жртве које математика не може да објасни, разум да постигне, душа да зацијели, али које му нису дате у било каквом спектру могућности, па је могуће мало постојати и мало не постојати, мало бити а мало и не бити слободан, мало сачувати достојанство, мало га бацити под ноге. Српска историја обилује таквим тренуцима, али начин на који смо се борили и страдали и налазили снаге да будемо изнад бесмисла који рат са собом носи у периоду од 1914. до 1918, читав тај ход српског јунака, сељака, војника, од Цера и Колубаре до ослобођења и уједињења све поробљене браће (па и оних који су тај дуг заборавили) - то страдање и тај подвиг остају као залог оног најбољег, најхришћанскојег, највиталнијег и најморалнијег у нама.
Не пишем ове ретке онако како би их писао прије 20 година, само и искључиво са устрепталом душом испод шајкаче, слушајући "Тамо далеко" и доживљавајући поново епопеју мога народа као своју личну. Не: када прођеш неке године и прочиташ не само Кракова већ и Нушићеву "1915", не само лице, већ и наличје и тог најсјанијег нашег периода, кад појмиш да је тик поред сељака-завјетника и тада било дволичних властодржаца, покварених лифераната, збринутих синова, постајеш свјестан тежине побједе и сјаја херојске звијезде на грудима оних које ни аустријски топови ни склоњени синови нису помјерили из рова. Знаш и осјећаш да нису то били људи које су други натјерали да буду хероји већ људи херојског кова, витезови поред оних који су и тада бирали да то не буду.
За то витештво, за побједу, за то што су и српска Херцеговина и Босна постале опет наше након сумрака Косача и Котроманића, за жртву и страдање, за човјечност и доброту према пораженима, за то што су уопште постојали да нам свјијетле - хвала јунацима Великог рата са шајкачом на глави, са тробојком у рукама, са химном Богу правде на уснама, хвала светитељима који су толико добра унијели да их ни ми потоњи нисмо до краја потрошили пред Лицем Христовим.
Хвала им за свјетлост. "Понекад се и то дешава: загледани у очи мртвих видимо неку далеку светлост коју више не можемо да видимо у очима живих, око нас.
Можда ће неко да ту светлост види и у нашим очима.
Можда".
Тако Слободан Владушић завршава свој "Велики јуриш". Нема шта да се дода. Само да се живи тако да ту свјетлост неко у нашим очима ипак види и у себи препозна. Тај пропламсај Светлости незалазне.
Не пишем ове ретке онако како би их писао прије 20 година, само и искључиво са устрепталом душом испод шајкаче, слушајући "Тамо далеко" и доживљавајући поново епопеју мога народа као своју личну. Не: када прођеш неке године и прочиташ не само Кракова већ и Нушићеву "1915", не само лице, већ и наличје и тог најсјанијег нашег периода, кад појмиш да је тик поред сељака-завјетника и тада било дволичних властодржаца, покварених лифераната, збринутих синова, постајеш свјестан тежине побједе и сјаја херојске звијезде на грудима оних које ни аустријски топови ни склоњени синови нису помјерили из рова. Знаш и осјећаш да нису то били људи које су други натјерали да буду хероји већ људи херојског кова, витезови поред оних који су и тада бирали да то не буду.
За то витештво, за побједу, за то што су и српска Херцеговина и Босна постале опет наше након сумрака Косача и Котроманића, за жртву и страдање, за човјечност и доброту према пораженима, за то што су уопште постојали да нам свјијетле - хвала јунацима Великог рата са шајкачом на глави, са тробојком у рукама, са химном Богу правде на уснама, хвала светитељима који су толико добра унијели да их ни ми потоњи нисмо до краја потрошили пред Лицем Христовим.
Хвала им за свјетлост. "Понекад се и то дешава: загледани у очи мртвих видимо неку далеку светлост коју више не можемо да видимо у очима живих, око нас.
Можда ће неко да ту светлост види и у нашим очима.
Можда".
Тако Слободан Владушић завршава свој "Велики јуриш". Нема шта да се дода. Само да се живи тако да ту свјетлост неко у нашим очима ипак види и у себи препозна. Тај пропламсај Светлости незалазне.