Суверенизам у доба Мегалополиса — RT Balkan
https://rt.rs/opinion/slobodan-vladusic/126321-suverenizam-u-doba-megapolisa/

ТЕОПОЛИС - КАРДИНАЛ ВСЕЯ РУСИ - Печат - Лист слободне Србије
https://www.pecat.co.rs/2025/01/teopolis-kardinal-vse%d1%8f-rusi/

Када сам у зиму 2008. усавршавао знање њемачког језика на Гете институту у Швебиш Халу, у паузи између доручка и часова, док бих читао Нови Завјет, редовно ми је прилазио пентикосталац Чарли, однекле са источне америчке обале, новопробуђени вјерник. Увијек бисмо водили исти разговор:
- Да ли си примио Духа Светога? пита Чарли
- Јесам, крштењем.
- Али да ли си га ОСЈЕТИО како се усељава у тебе?
- Да, Дух Свети води мој народ и Цркву од самог почетка, без Њега нас не би било.
- Не мислим на то. Да ли си Га ТИ у себи ОСЈЕТИО у ЈЕДНОМ ТРЕНУТКУ?
- Он је непрекидно у нама.
- Не, не, не: МОРАШ ДА ГА ОСЈЕТИШ, да ти доведе Исуса у живот.
- Христос је у мом животу от када знам за себе, да није Бога, како бисмо кроз рат и сиромаштво?

И тако у недоглед.

Чарли ми пада на памет ових дана када су многи постали својеврсни друштвено-политички пентикосталци. Сваког дана, са најразличитијих адреса, неко пошаље поруку: а зашто не напишеш нешто о студентима, протестима? Нарочито бивши корисници и љубитељи свих медијских и друштвених накарадности владајуће структуре (да ли разочарани, остављени или жељни да се на вријеме прешалтају са брода шупљег дна), затим притајени критичари свих и свега и скривачи својих намјера, имена и живота који не би "лајковали" некада неки оштар критички текст, наравно, нешто и добрих људи збуњених противрјечним информацијама просто траже неки компас у догађајима...

И као Чарли, и они не вјерују у константну борбу и непрекидан рад, са зилосом новостечене личне праведности гледају свијет црно-бијело - они су бијело и сада утврђују да ли смо сви остали црно.

И не пада ми на памет да указујем на то да нисам никада ћутао (ма колико ме то коштало), када је то било "паметно", "тактично", од издаје народа и државе на Косову и Метохији до копања литијума и сваке друге прилике. Ако до сада и сада неко не схвата да ми је драг сваки напор да се крах српске државе и народа на КиМ спријечи, да се друштвена декаденција, корупција, неспособност заустави, да се прекине истискивање руске државе-цивилизације из српских земаља, онда се не разумијемо и не пада ми на памет да тражим нечију љубав тако што ћу одговарати на схему "позив - лозинка". Не, господо, новопечени друштвени пентикосталци, ниједна борба није почела када сте ви "преломили" и неће се зауставити ни када садашње власти оду са историјске позорнице а неко други настави да влада, са неким новим и неким старим, општељудским слабостима и недостацима.

Ако вјерујете у идеале, бићете свакој власти опозиција. И то онда када то кошта.

Тем временем знаменитая сербская четверка из Банялуки приняла Святое Крещение.

Братья-близнецы Марко, Матей, Лука и Йован стали православными христианами и отпраздновали свой первый день рождения.

Архиепископ Анастасије Јанулатос (1929-25.1.2025) за нас је био глас једног доброг, срдачног, љубећег хеленског Православља, необиљеженог хеленорасизмом. Изврстан религиолог, познавалац нарочито ислама, припадао је оном покољењу богослова којима су времена дала благослов и бреме обнове црквеног живота комунистичком репресијом уништених и поништених цркава. Албанску Православну Цркву обновио је из порушених темеља, из трагова постојања осталих након Енвера Хоџе. Задатак обнове и сабирања није се код њега заустављао само у Драчу, Валони, Скадру. Истински васељенски карактер његове добродушне личности изливао се увијек преко граница, у православни свијет. Дружио се и сарађивао са Митрополитом Амфилохијем, Владиком Атанасијем, људима истог Духа и васељенскости, истог бремена и благослова.

Када се хеленско Православље, по налогу Запада, окренуло мешетарењу душама на просторима древне Русије, у Украјини, архиепископ Анастасије предлагао је саборна рјешења која би оцијенила и подржала читава Црква, од краја до краја васељене, а не само сабор у једном истанбулском предграђу. Тај разумни и канонски предлог изложио га је нападима плаћених медија и амбициозних удворица НАТО Православља. Он их је подносио смиреношћу човјека у Христу који познаје смисао Саборности изван једне расе и народа. То што је разумио Србе и Русе већ га је обиљежило као "човјека Москве" у суженој свијести оних који не разликују новохеленски фолклор и васељенско Православље. Он је, међутим, био истински васељенски архиепископ по своме духу и љубави.

На све предлоге да се АПЦ укључи у пројекат илиризације и отимања српских светиња на Косову и Метохији одговарао је одлучно негативно. "Док сам ја жив, Албанска Црква неће посезати за српским светињама" говорио је Митрополиту Амфилохију. И заиста: ма колико се Албанци и Срби не разумијевали и сукобљавали, архиепископ Анастасије је чинио да Православље у Албанији не пристане на агресију приштинских и тиранских новопечених политичара и њихових отимачких захтијева. Након његовог упокојења видјећемо колико ће та обновљена Црква и млада нација имати истинољубља да не посегну за Дечанима и Грачаницом.

Са упокојењем тиранског архиепископа васељенског Духа полако одлазе гласови свеправославне саборности и разумијевање. Нека га Богочовјек упокоји међу заслужне и велике Апостоле Љубави. И нека плодови његове Доброте наставе путем који им је Христом показао.

Αἰωνία ἡ μνήμη.

С днем студента!

Данас се на широкој степи и у брезовој шуми, на московским и питерским улицама и трговима прославља празник који је у народном руском Православљу назван Татјанин дан - празник када се очекује јасно сунашце и нешто топлоте. Сјећање на Свету мученицу Татјану Римску спојило се са народним, словенским осјећајем за смјену зиме и за долазак сунца, а како је тог дана императорица Јелисавета Петровна године 1755. основала Московски универзитет, тако је Татјанин дан постао Дан студента. Не заборавимо ни да је 13/25.1. у васељенском Православљу Дан упокојења св. Саве Српског (само је српско богослужење пренијело Савиндан на 14/27.1, како би га прослављали свечаније, након оданија Богојављења).

И, ето, данас, када читава наша цивилизација-држава прославља Дан студента - Татјанин дан, са поносом се сјећам како су ми у Москви и Петрограду хвалили вриједне и честите српске студенте у Матушки. Сјећамо се и српске студентске дјеце која данас пјевају химну Богу правде. За њих је данас важно да схвате да су студенти - као и у Русији - будућност једног народа, а будућности нема ако изгубимо свијест о Цјелини, о Србима на Косову и Метохији, о Српској, о Црној Гори... Студент је посвећеник не само науке већ потраге за Смислом: он не смије поћи ни за једном страначком заставом, не смије презрети ни оне који га не разумију, у својој младости он је пропламсај наше младости и залог темеља и онога за шта се старци прибојавају - државе. Студенти дијеле један капут и зато не могу презрјети сиромашне, не смију пристати на подјелу на свезубу и крезубу Србију/Српску/Русију. Студент је залог да и даље умијемо бити идеалисти и када више нисмо сасвим наивни.

С днем студента, читавом словенском православном народу! Да се догодине слави и у Београду, Бања Луци, на Палама, у Подгорици, у Приштини колико и у Москви, Питеру и Њижњем Новгороду!

Милош Ковић: Огледало Светог Саве

📑 Свака Светосавска беседа прилика је да изнова сагледамо свој образ у огледалу Светог Саве. Утолико пре то морамо да учинимо данас, када обележавамо 850 година од његовог рођења. Испуњавамо ли Светосавски завет? Где смо данас, у односу на претходни Савиндан?

🇷🇸 Телеграм канал Покрета за одбрану Косова и Метохије
@pokretzaodbranukosovaimetohije

https://pokretzaodbranukosovaimetohije.rs/milos-kovic-ogledalo-svetog-save/

🔴 ИНСТАГРАМ  👈🏻
🔵 ФЕЈСБУК 👈🏻
⚪️ ЈУТЈУБ 👈🏻

✍🏻 ПРИСТУПИТЕ ПОКРЕТУ
🤝 ПОДРЖИТЕ ПОКРЕТ

Да и Светитељ види своју дјецу обновљену: бројне и сложне породице, честите вође и молитвене свештенике, мужевне очеве и пожртвоване мајке, васпитану дјецу и мудре старце. И читаво Отачаство, данас на силу преграђено, ослобођено и обновљено и уједињено!

Да будемо бољи, помоли се за нас, оче Савво, и не дај да твој народ види крај прије другог Доласка Христа Твога и нашег. Дај нам да заборавимо гријехе тек када их исправимо и странпутице када изађемо на пут. Води нас, прије сваке друге руке људске, светитељу. Ти бар знаш откуда смо твојом руком пошли, још прије Косова. Дај нам да видимо куда смо се упутили. И не дозволи да у маглама заборавимо једни друге од краја до краја Отачаства, да се не предамо, да вјерујемо у Завјет и видимо вјерон и када све и сви не вјерују ни у оно што виде.

Пропути нам кроз твоје путеве, хумски земљаче и жички богослове, хиландарски преводиоче, јерусалимски поклониче, никејски царски сабесједниче, великотрновски сабрате, руски сапутниче, српски свимаоче.

Помени нас, Светитељу, да нас не помету у несветом свијету.

Молим ти се данас, док ми спавају дјеца, твоја колико и моја.

С обзиром да немам твитер, избрисао сам налог на фејсбуку идр, тек посредно до мене допиру информације о томе да изабрани цитат из нашег Српског пута кружи друштвеним мрежама у неком врло ангажованом кључу, покушавајући да пријатеље и познанике који смо написали и потписали тај спис прикаже као присталице својих ставова и интереса. Свако од њих може да одговори за себе али осјећам потребу да замолим све да пажљиво прочитају свако написано слово и тек онда просуде.

Свако то слово дуго је вагано и представља апел да се прекине владавина бесмисла, дерогирања и уништавања српског друштва, једностраначке партократије и примитивизма, предаја Косова и Метохије Бриселским и Охридским споразумом, отимање српске земље зарад рударења литијума и све оно што је накарадно актуелна власт учинила и чини, укључујући и замагљивање новосадске трагедије. Наравно да желимо да до промјене система (а не само политичких картела) дође без проливања крви, насиља и батињања, револуционарних преврата и преких судова али и ту важе ријечи ЊС патријарха да највећу одговорност имају они који имају моћ (што је иначе позив на Христов став да "коме је много дато, много ће се и тражити." Лк 12,48)

Наравно, као и све у медијском простору, тако је и мој и наш позив постао плијен процеса обесмишљавања, банализације, извртања, а иста медијска машинерија на којој су ме до јуче пљували и упоређивали са душманима српског рода сада, ето, цитира моју љубав и бригу да Србија не постане поприште револуције спинујући све у кључу за који и они знају да није тачан ни истинит. А захтијев да престанете и ви да уништавате и обесмишљавате Србију и српски културни и национални простор - то се "заборавило"? Чудо им сада нисам "православни аутошовиниста" или нека од огавних квалификација којом су ме частили сваки пут када сам јасно и гласно писао зашто се не слажем са њиховим одлукама.

Не, господо, нисам ваш и нисам "њихов", радим по срцу и уму, настојећи да свједочим истину, како рекоше о. Оливер и Емир, и ништа осим истине.

Tajana Poterjahin: O odnosu verskog i nacionalnog - Novi Standard
https://standard.rs/2025/01/31/o-odnosu-verskog-i-nacionalnog/

Полако јењава вријеме око Савиндана када сви пишемо и произносимо неку светосавску бесједу, тражећи у светитељу утјеху и усмјерење, а врло често и свој одраз у огледалу. Феномен никако риједак - у XIX вијеку настале су хиљаде књига у којима је Христов овоземаљски живот испричан кроз оптику писца: Исус - учитељ морала, Исус - револуционар и социјалиста, Исус - сентиментални и сјетни философ... све што је било у писцу, одражавало се на папиру. Од тих безбројних књига тешко да иједна данас има неку богословску релевантност, а ондашњи исусолошки бестселер Е. Ренана данас нико не чита. Тако ће ускоро и од хиљада пригодиних бесједа о св Сави остати тек понека ријеч и можда понека пјесма, да надиђе вријеме. Св. Сава као одраз у огледалу унутрашњости бесједника занимљив је само онима који дијеле опчињеност говорником. а сваки културни код и свака аналогија и даље не могу да надиђу једну просту чињеницу: култура свакодневице, плиткости, утиска жели да за себе преузме и понешто светосавско али она не може до Светог Саве јер не само да не жели да се окрене Сави већ је комплетно кретање те културе плиткости окрнеуто од Саве.
Савину житије се углавном познаје анегдотски а аналогије се праве са данашњицом селективно: заборавља се, рецимо, да данас ниједна власт није она која може да се позове на Богопостављеност, било да вам се она свиђа или не свиђа: њу није "искони" дао Господ већ је производ изборног и других процеса, па нити се може нападати нити бранити позивањем на неку анегдоталну везу са XIII вијеком.

Но није ово текст о ангажованим аналогијама као начинима да се Св. Сава задобије за своју културолошку или политичку воденицу. Питање које стоји пред нама је сљедеће: са којим правом једна култура дубоко пресјечена на пола од културне револуције XIX вијека може тако лако и безбрижно да посегне за светосавским насљеђем? Списи св. Саве - најприје Житије Св. Симеона, типици и Номоканон - у свом изворном облику су занимљиви стохиљадитом дијелу Срба - од 10.000.000 Срба, можда 100 људи жели а тиме и умије да чита светосавске списе на писму и језику на којим су настали. Непрекидно преоблачење Св. Саве у ХХ вијек, од баналних посезања за рокенролом (који је сам по себи ствар прошлости), преко огавних карикатура и цитата онога што св. Сава никада није рекао - све то је плод једне вишевјековне трауме српске културе која би да некако посегне за својим вијековима уназад али је лијена да за то учини напор: она би и да буде актуелна, али тешко је бити актуелан ако се не напајаш оним иза себе (сјетимо се колико је архаичан и успјешан језик Опсаде цркве Св. Спаса - као и Водоласкинов "Лавр" и Еково "Име руже" - њих су писали познаваоци традиције на коју су се ослонили).. Но код нас се од те средине XIX до данас изокренуло много: бескрајни покрет од Св. Саве у језичком и књижевном смислу надокнађује се неком лакоћом са којим се Св. Сави присупа. То је онај феномен пренешен из нашег црквеног живота: више се људи данас причести него што запјева "Господи помилуј". Јер живимо свијет утисака и потраге за нирваном, а онда жучи и ненависти јер, за Бога милога, стварност не одговара нашим представама. А тамо, у дубини Предања, стврно нас чека Сава, са својим канонима и житијском красотом. Но, у тој дубини нећемо наћи ништа од тог експерименталног "Православља" које се од друге половине ХХ вијека некако накалемило на тијелу (не само српске) Цркве а које у свему гледа повод, инспирацију, слободну тему за сопствене утиске и поруке...

Има у Законоправилу једна саборска одредба која почиње: Безь испытаниꙗ поставленыи бывше... да престанутꙏ... Таква је то култура. Испитивања, оног духовног, прије постављења, говорења, писања. Сви (од мене почевши) треба да се замислимо над њом.