Наш Василије Марковић, докторанд права и сарадник Института за упоредно право у Београду, који се у свом научном раду бавио правом држављанства, и члан иницијативе „Ми знамо ко смо“, коментарисао је разлоге за и против најављених измјена Закона о држављанству:
»На једној, другачијег мишљења ослобођеној, стручној расправи поводом најављених измјена закона о црногорском држављанству могло се чути и да '(...) су нацисти изгласали расне законе јер су били добро организовани, као и да је мањина у Јужној Африци изгласала законе апартхејда (...) а измјене закона о држављанству су управо на тој антиљудској линији'. Иронично или не, али у Црној Гори је стање сасвим обрнуто од оног каквим је представљено овом реченицом. Црногорско законодавство о држављанству је шизофрено, а противљење његовим измјенама је, у великој мјери, шовинистичко. Редови који слиједе показаће да овакав закључак, нажалост, није претврд.
Наиме, либерална демократија, и с њом повезан концепт грађанске државе каква је, номинално, Црна Гора, темељи се на начелу да они који су на једној територији подвргнути једној власти имају право (понегдје и дужност) да учествују, путем изласка на изборе, у организацији правила владања, без обзира на етницитет, вјерско или политичко опредјељење. Но, то није могуће без оствареног права на држављанство, које је својеврсна улазница за остваривање других права, па тако и права на обликовање политичког система путем гласања. А то право, управо с недемократским оправдањима очувања 'чистоће' система онако како је он постулиран од 2006. па надаље, систематски се негира десетинама хиљада наших суграђана, законским рјешењем које је према Индексу политике држављанства (CPI Index), међу најрестриктивнијим у Европи. Оној истој Европи у којој двојно држављанство у претходне двије деценије доживљава, усљед бројних фактора, свој преображај – од презира, ка његовој промоцији. Индикативна је, у том смислу, и чињеница да је Црна Гора ставила резерву на примјену чл. 16 Европске конвенције о држављанству Савјета Европе, који се управо односи на изузетке од обавезног одрицања од претходног држављанства у поступцима стицања новог. Са друге стране, својим односом према дијаспори Црна Гора није вјерна ни принципима тзв. етничког држављанства – кроз прописивање строгих услова у виду нужног двогодишњег боравка исељеника прије аплицирања за црногорско држављанство. Заиста, може се поставити питање, како ће неки исељеник који баштини Црну Гору као суверену и независну и грађанску (што је дио дефиниције исељеника) и жели кроз добијање држављанства обнову и јачање те своје везе успјети у својој намјери, ако не борави двије године у Црној Гори, а то не може да учини јер нема објективних услова за то? По овом услову, Црна Гора одудара и од бројних других, невеликих емигрантских држава попут Ирске, Литваније или Словачке. Може се о појединачним законским рјешењима још нашироко писати, али суштина остаје иста, наводна одбрана 'грађанске и демократске' Црне Горе недемократским, антиевропским и алибералним рјешењима, која ће, надамо се, завршити као њихови, по посљедицама наказнији, духовни парњаци из прве реченице овог текста.«
Наш Василије Марковић, докторанд права и сарадник Института за упоредно право у Београду, који се у свом научном раду бавио правом држављанства, и члан иницијативе „Ми знамо ко смо“, коментарисао је разлоге за и против најављених измјена Закона о држављанству:
»На једној, другачијег мишљења ослобођеној, стручној расправи поводом најављених измјена закона о црногорском држављанству могло се чути и да '(...) су нацисти изгласали расне законе јер су били добро организовани, као и да је мањина у Јужној Африци изгласала законе апартхејда (...) а измјене закона о држављанству су управо на тој антиљудској линији'. Иронично или не, али у Црној Гори је стање сасвим обрнуто од оног каквим је представљено овом реченицом. Црногорско законодавство о држављанству је шизофрено, а противљење његовим измјенама је, у великој мјери, шовинистичко. Редови који слиједе показаће да овакав закључак, нажалост, није претврд.
Наиме, либерална демократија, и с њом повезан концепт грађанске државе каква је, номинално, Црна Гора, темељи се на начелу да они који су на једној територији подвргнути једној власти имају право (понегдје и дужност) да учествују, путем изласка на изборе, у организацији правила владања, без обзира на етницитет, вјерско или политичко опредјељење. Но, то није могуће без оствареног права на држављанство, које је својеврсна улазница за остваривање других права, па тако и права на обликовање политичког система путем гласања. А то право, управо с недемократским оправдањима очувања 'чистоће' система онако како је он постулиран од 2006. па надаље, систематски се негира десетинама хиљада наших суграђана, законским рјешењем које је према Индексу политике држављанства (CPI Index), међу најрестриктивнијим у Европи. Оној истој Европи у којој двојно држављанство у претходне двије деценије доживљава, усљед бројних фактора, свој преображај – од презира, ка његовој промоцији. Индикативна је, у том смислу, и чињеница да је Црна Гора ставила резерву на примјену чл. 16 Европске конвенције о држављанству Савјета Европе, који се управо односи на изузетке од обавезног одрицања од претходног држављанства у поступцима стицања новог. Са друге стране, својим односом према дијаспори Црна Гора није вјерна ни принципима тзв. етничког држављанства – кроз прописивање строгих услова у виду нужног двогодишњег боравка исељеника прије аплицирања за црногорско држављанство. Заиста, може се поставити питање, како ће неки исељеник који баштини Црну Гору као суверену и независну и грађанску (што је дио дефиниције исељеника) и жели кроз добијање држављанства обнову и јачање те своје везе успјети у својој намјери, ако не борави двије године у Црној Гори, а то не може да учини јер нема објективних услова за то? По овом услову, Црна Гора одудара и од бројних других, невеликих емигрантских држава попут Ирске, Литваније или Словачке. Може се о појединачним законским рјешењима још нашироко писати, али суштина остаје иста, наводна одбрана 'грађанске и демократске' Црне Горе недемократским, антиевропским и алибералним рјешењима, која ће, надамо се, завршити као њихови, по посљедицама наказнији, духовни парњаци из прве реченице овог текста.«
Oleksandra Matviichuk, a Kyiv-based lawyer and head of the Center for Civil Liberties, called Durov’s position "very weak," and urged concrete improvements. DFR Lab sent the image through Microsoft Azure's Face Verification program and found that it was "highly unlikely" that the person in the second photo was the same as the first woman. The fact-checker Logically AI also found the claim to be false. The woman, Olena Kurilo, was also captured in a video after the airstrike and shown to have the injuries. The Security Service of Ukraine said in a tweet that it was able to effectively target Russian convoys near Kyiv because of messages sent to an official Telegram bot account called "STOP Russian War." "Markets were cheering this economic recovery and return to strong economic growth, but the cheers will turn to tears if the inflation outbreak pushes businesses and consumers to the brink of recession," he added. "For Telegram, accountability has always been a problem, which is why it was so popular even before the full-scale war with far-right extremists and terrorists from all over the world," she told AFP from her safe house outside the Ukrainian capital.
from in
