И посљедње, што је важно споменути. Господ јасно даје на знање како пост није главни садржај вјерскога живота. То је тек једно од оруђа, чији је основни задатак — привести нас главноме исходу свакога духовнога дјелања. А тај исход јесте — искуство благодатнога присуства Божијега у мому животу. Искуство тихе радости и умиљења.

🖋 ЉЕТОПИСАЦ

🖼 Давид и Голијат

🎨 Осмар Шиндлер (1867–1927)

Вријеме настанка: 1888.

Садржај

Сликар приказује знану повијест о двобоју Давида и Голијата, који бијаше неједнак – висина дива бјеше око 2,7 лаката, а тежина његова оклопа око 60 ока. Када Давид дође у војни табор, зачу Голијатов позив и видје да "сви Израиљци, угледавши тога човјека, побјегоше од њега и веома се уплашише" (1 Сам. 17:23-24). Зборећи са Саулом, Давид овако оцијени збивање: силни Голијат за њега не бијаше ништа више до "необрезани Филистејац", а Израиљци што у страху бјежаху – не бијаху ништа друго до "војска Бога живога". Побиједити требаху управо војници Божји, и њему не бијаше чега се бојати. Обративши се Спаситељу молитвом, он заиста по вјери учини чудо – доби неједнак бој. Касније ће апостол Павле у посланици Коринћанима утврдити то начело вјере: "по вјери ходимо а не по гледању" (2 Кор. 5:7).

Опис

Гледати очима вјере – то је важно животно начело. Тешко да би Давид изашао на поприште и побиједио да је у Голијату видио више од "необрезаног Филистејца" који ружи "војску Бога живога".

На слици видимо огромног Голијата, који стоји окружен својом војском. Умјетник приказује ратнике као дивљаке с азијским лицима: они отворено исмијавају мршавог плавокосог младића који се усудио изазвати њиховог вођу. Голијат, гледајући свога "супарника" смије се, једном руком ослањајући се о копље које је двапут веће од Давидове висине, а другом подбочивши се – толико дрског изазова још не бијаше сусрео у своме живљењу. Покрај њега штит џиновских размјера с ликом бика. На њега се наслања ратник, гледајући зачуђено "супарника". Сви су увјерени у побједу дива и не обраћају пажњу на Давидову напету праћку. Давид је приказан као плавокос, невисок, мршав младић. Све му је тијело напето, још тренутак и оштар камен, излетјевши попут стријеле из праћке, зариће се у чело самоувјереном диву. Враг ће бити оборен.

♨️ Извор: азбука.ру

🖋 ЉЕТОПИСАЦ

Утицај на изборни процес из иностранства. Нова колумна Д. Симића, невезана за рат између Русије и Украјине.

https://www.frontal.rs/danijel-simic-predizborna-poslanica-srpskom-latinicnom-politicaru/

МУЧЕНИК ВУКАШИН

Свети Вукашин је био Србин из херцеговачког села Клепаца, које се налази на источној обали Неретве. Рођен је крајем 19. века. Одраставши у своме селу, отишао је и радио у Сарајеву, па кад је дошла усташка НДХ (Независна Држава Хрватска), он се вратио у своје село, али су хрватске усташе и тамо дошле, побили му све у кући и многе друге Србе у селу и околини, а њега су са неких шумских радова одвели у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим Србима. Ту је јануара 1943. погубљен од усташког кољача Жила Фригановића, који видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром посматра страшно клање своје православне сабраће, доведе га преко реда пред ископану јаму у коју су бацали невине жртве и, решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне "Живио Павелић" (тадашњи поглавник Независне Државе Хрватске). Старац ништа није одговарао него је само мирно спокојно ћутао. Ово веома разбесне усташу и поче му претити да ће га убијати полако и мучно све док не узвикне похвалу њиховом поглавнику, те поче да остварује своје обећање надајући се да ће велики бол поколебати старца. Блажени мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмерност, полако и разговетно рекао: "Ради ти, дијете, свој посао." Овај одговор и небески мир на лицу Светог новомученика разбеснео је убицу, те га усмрти у најстрашнијим мукама и убаци га у јаму. Потом је убица полудео и ово све испричао у болници доктору Неду Зецу, који је ово доцније и записао.

📚 Пут ка Небу: књига календар / приређивач Злата Попов. Београд: Чувари, 2019, стр. 174

🖋 ЉЕТОПИСАЦ

О ДАНУ СРПСКОГА ЈЕДИНСТВА, СЛОБОДЕ И НАРОДНЕ ЗАСТАВЕ

Јели пак бјеше потребито заснивати нове свјетковине ако ни постојеће не испунисмо суштином? Јербо, свагда је лако испунити обличје а не дотаћи се сржи. Пливати поврх воде а нигда не заронити. Имати печеницу о Божићу а не бити у Цркви и не причестити се. Обојити тисућу јаја о Васкрсу, побиједити на туцијади, а не вјеровати у Христово васкрсење. Ради чега? Зато што је лажно и јери је лакше. Стога вазда лако опстаје празна обичајност, која звечи као напукла звона, лишена сваке сржи а често одјевена рухом родољубља и чувања завјета прадједовскога.

Жао ми је што морам покварити бајку онијема који у њу повјероваше. Цар је наг. Шта ли је најмањи заједнички садржитељ те да о себи можемо рећи да смо Срби? На првому мјесту Православље. А тко нас уведе у круг просвијећенијех народа и призва непосредно на дворе непропадљиве код Христа Цара небескога? Наш Свети отац Сава. Тко ли слободу и Вјечно царство непропадљивости уздиже на љествицу врлина далеко изнад свијех код Срба ако не надземаљски подвиг Светога кнеза Лазара? То је други битни најмањи садржитељ и камен темељац - Косовски завјет - да бисмо се могли назвати Србима. О овијем двјема заповијестима виси сав закон и пророци (код Срба) - Мат. 22:40

- Свјетковина суштине или јефтинога салонскога родољубља? -

А ако ове двије свјетковине прослављасмо недостојно, са мноштвом празнијех ријечи и обичајности без суштине, чему нам бјеше потребита још једна? Ову нову свјетковину могу једино разумјети у кључу неслободе нашијех туђинскијех [колонијалних] управника по српскијем земљама који ће подићи нову змију у пустињи а прескочити извор слатке воде у Мериви.

Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери... остависте што је најпретежније у закону: правду и милост и вјеру; а ово је требало чинити и оно не остављати (Мат. 23:23)

Ово рече Христос тадашњијем свештеницима и фарисејима тумачима закона. Ми можемо имати мноштво (и требамо) српскијех свјетковина и дана али само под условом да не заборавимо оне које нам држе тло под ногама. Морамо прве испунити смислом а потом градити и одржавати нове. У супротноме ћемо добити нове свјетковине које ће унизити старе а оне саме бити лишене суштине. Јоште као ученику основне школе бјеше ми нејасно зашто је радни дан Савиндан. Ми имасмо представе у школи на које нам не долажаху родитељи јер радише. Пјевасмо пјесме о Светоме Сави, раније отидосмо из школе и то је све. До данас све је исто. Свети Сава је школска слава и то је довољно. Нико ни да помене да је Свети Сава и наш Џорџ Вашингтон, Винстон Черчил, Шарл де Гол, пророк Самуило, Јован Крститељ, Хипократ, Јован без Земље... Свети Сава је наше јединство, наша слобода и наша најсветија застава.

О Видовдану да се и не збори. У данашњему читању повјеснице, по вољи господара који нам затеже ланац на довољну даљину да не можемо угристи, кнез Лазар се бораше за своју прелијепу Србију а не за Царство небеско. А шта га онда разликује од Наполеона примјерице? И то све дође из уста предсједника Србије који онда даје подстицај за нову свјетковину.

Јели можда циљ ове нове свјетковине да унизи претходне и најважније двије - Савиндан и Видовдан? Да и ми не каменујемо своје пророке као стари Израиљ и послије преласка кроз раздвојено море повијести ипак свршимо у вавилонскоме ропству? Ова нова свјетковина се може свјетковати само ако постојећима дамо пуну важност испуњену дубокијем смислом. У супротноме ова нова свјетковина је јефтино политичко лукавство у служби туђинскијех господара.

За крај поновићу ријечи из Светога Писма - ...А ово је требало чинити и оно не остављати (Мат. 23:23).

🖋 ЉЕТОПИСАЦ

(Чланак је писан и објављен прије четири године. Нажалост, и даље стојим при истому ставу, јери наши представници својијем понашањем доказују горе написано.)

СО У ЈЕЛУ

Живљаше на свијету цар, и имађаше три кћери.

Једном цар упита најстарију кћер овако:

— Кћери моја, кажи, колико ме љубиш?

— Љубим те као слатки мед — одговори дјевојка.

Допаде се цару такав одговор.

— А ти, кћери моја, колико ме љубиш? — упита он своју средњу кћер.

— Као шећер, оче.

Цар вољаше ласкаве, сладуњаве ријечи и оста задовољан таквијем одговором.

Погледа цар најмлађу кћер, која стајаше стидљиво по страни, и упита је:

— Колико ме љубиш, кћери моја?

— Љубим те, оче, као со у јелу! — одговори најмлађа кћерка.

Њене сестре прснуше у смијех, а цар се разгњеви.

— Тако ме, дакле, љубиш? — љутито узвикну он. — Одлази из мога дома, незахвалнице!

Напусти најмлађа кћер двор, оде куда је ноге носе, и дође у сусједно царство. Најми се да ради као слушкиња-куварица у царскому двору. Неколико љета прође.

Тако се догоди да слушкињу заволи млади принц. Ни о каквој другој невјести и мислити не хтједе, и родитељи одредише дан свадбе. Почеше сазивати народ на гозбу. Невјеста замоли да позову и њенога оца, али сакри да је она царска кћи.

На дан свадбе царски столови пуцаху од укуснијех пића и јела.

Невјеста сама учаше куваре и куварице, што и како да износе на сто. Само за једнога госта она припреми јела својијем рукама и нареди своме вјерноме слузи да та јела ставља пред цара из сусједнога краљевства — њенога оца.

Сједоше гости за сто, једу, пију, веселе се, а цару, оцу невјестином, залогај у грло не иде. Он сваки час погледаше невјесту. Баш много бијаше налик на његову најмлађу кћер, коју он некада истјера из дома. Па и јела пред њим на столу, као уз пркос, сва бијаху неукусна. Чуђаше се цар, с каквом вољом, хвалећи, гошћаху се други гости, а потом не издржа, и окуша комадић с тањира сусједа.

— Јесте ли ме зато позвали на гозбу, да ми се ругате? Зашто је само код мене све овако неукусно? — узвикну он гњевно.

Тада невјеста приступи, поклони се и рече:

— Опрости ми, оче, ово сам ја наредила да ти припреме сва јела без соли. Сјећаш ли се, једном ти рекох да те љубим као со у јелу, а ти се расрди. Знај да те нијесам хтјела увриједити...

Заплака се цар, загрли своју кћер и замоли је за опроштај.

Каткад превише волимо слушати лијепе ријечи о себи, не размишљајући о њиховому смислу. А није узалуд речено: ласкање може и памет да попије.

(Румунска народна прича)

🖋 ЉЕТОПИСАЦ