СрбијаРусија🖤
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
Forwarded from СрбијаРусија🖤
Media is too big
VIEW IN TELEGRAM
Даница Црногорчевић - Расти, расти мој зелени боре ❤️🇷🇸 ❤️
Расти, расти мој зелени боре,
pасти, расти мој зелени боре.
Да се пењем тебе о врхове,
да ja стигнем све до Свете Горе.
Ту jе царска лавра Хиландара,
ту je царска лавра Хиландара.
Светородне лозе Немањића,
изабраних Богом царевића.
Светог Симеона и Саве,
Светог Симеона и Саве.
Што земаљске дворе оставише,
и душом се небу приљубише.
Расти, расти мој зелени боре,
Расти, расти мој зелени боре.
❤️🇷🇸☦🙏❤️
СрбијаРусија❤️
Расти, расти мој зелени боре,
pасти, расти мој зелени боре.
Да се пењем тебе о врхове,
да ja стигнем све до Свете Горе.
Ту jе царска лавра Хиландара,
ту je царска лавра Хиландара.
Светородне лозе Немањића,
изабраних Богом царевића.
Светог Симеона и Саве,
Светог Симеона и Саве.
Што земаљске дворе оставише,
и душом се небу приљубише.
Расти, расти мој зелени боре,
Расти, расти мој зелени боре.
❤️🇷🇸☦🙏❤️
СрбијаРусија❤️
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
СрбијаРусија🖤
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
Устај, Србине!
Да се распећу одужиш.
Да ти се Бог помоли.
Да Христ одмори.
Да умрли почину.
Да се распрегнеш.
Да ти се нерођени порадују.
Да ти се накриви шајкача.
Да ти у гусле зацеле кости.
Да ти Лазар првоме наздрави.
Да причестиш Самодрежу.
Да Растка замонашиш.
Да посејеш Студеницу.
Да пожњеш Призрен.
Да те мајка живога не жали.
Да те се огледало не гади.
Устај, Србине!
Да у кошњу не идеш ко надничар.
Да у прошњу не идеш ко јаничар.
Да ти о ђедовима не казују туђини.
Да те не лелечу клетвама.
Да ти читуља не буде дужа од житија.
Да ти међе буду на ливадама, а не у срамоти.
Да не распродајеш ђедовину да прехраниш унучад.
Да те најбољег не воде најгори.
Да ти најгори не кантаре колико ти је добра довољно.
Да ти главу не приносе на шишање и бријање.
Устај, Србине!
Да не заборавиш:
није глава највредније што имаш.
Да не заборавиш:
највредније је оно за шта ће глава пасти.
Да не заборавиш:
ниси Србин рођењем но благословом.
Да не заборавиш:
добар си колико су бољи пострадали за тебе.
Да њиховог страдања будеш достојан.
Да живиш оно за шта су они страдали.
Устај, Србине!
Да те се наносе опанци
Да ти певају уранци
Да имаш где да ураниш
Да ти не рударе гробове
Да ти крвнике не зову у сватове
Устај, Србине!
Да те се нагледа Симонида
Да одеш на Проклетије у бадњаке
Да о цвети сплетеш Газиместан.
Да те не лажу како није твоје онде где ти је све
Да знаш где ти је дом
кућа ти на дому почива.
Да калемиш Кајмакчалан на Шару.
Да орежеш небо.
Да обереш зреле облаке над Паштриком.
Да сађенеш мошти у навиљке.
Да попластиш крваве откосе.
Да упрегнеш волове па ори камен - родиће манастире.
Да те Васкрс не пита где ти је Голгота.
Да ти колевке буду путири.
Да не даш гробове Христова гроба.
Да деца не исповедају твоје грехе довека.
Да на Косову и Метохији сачуваш себе - богочовека.
Да те смрт не пита:
„А, шта ћу ти ја, ти си рођењем умро?“
Устај,Србине, да мртви почину.
Устај, Србине, ниси животу крајпуташ, но луча.
Устај, не поштапај се о кости.
Устај, страх није подвижништво. Устај, за поносног роба нема опрости.
[Михаило Меденица]
СрбијаРусија
Да се распећу одужиш.
Да ти се Бог помоли.
Да Христ одмори.
Да умрли почину.
Да се распрегнеш.
Да ти се нерођени порадују.
Да ти се накриви шајкача.
Да ти у гусле зацеле кости.
Да ти Лазар првоме наздрави.
Да причестиш Самодрежу.
Да Растка замонашиш.
Да посејеш Студеницу.
Да пожњеш Призрен.
Да те мајка живога не жали.
Да те се огледало не гади.
Устај, Србине!
Да у кошњу не идеш ко надничар.
Да у прошњу не идеш ко јаничар.
Да ти о ђедовима не казују туђини.
Да те не лелечу клетвама.
Да ти читуља не буде дужа од житија.
Да ти међе буду на ливадама, а не у срамоти.
Да не распродајеш ђедовину да прехраниш унучад.
Да те најбољег не воде најгори.
Да ти најгори не кантаре колико ти је добра довољно.
Да ти главу не приносе на шишање и бријање.
Устај, Србине!
Да не заборавиш:
није глава највредније што имаш.
Да не заборавиш:
највредније је оно за шта ће глава пасти.
Да не заборавиш:
ниси Србин рођењем но благословом.
Да не заборавиш:
добар си колико су бољи пострадали за тебе.
Да њиховог страдања будеш достојан.
Да живиш оно за шта су они страдали.
Устај, Србине!
Да те се наносе опанци
Да ти певају уранци
Да имаш где да ураниш
Да ти не рударе гробове
Да ти крвнике не зову у сватове
Устај, Србине!
Да те се нагледа Симонида
Да одеш на Проклетије у бадњаке
Да о цвети сплетеш Газиместан.
Да те не лажу како није твоје онде где ти је све
Да знаш где ти је дом
кућа ти на дому почива.
Да калемиш Кајмакчалан на Шару.
Да орежеш небо.
Да обереш зреле облаке над Паштриком.
Да сађенеш мошти у навиљке.
Да попластиш крваве откосе.
Да упрегнеш волове па ори камен - родиће манастире.
Да те Васкрс не пита где ти је Голгота.
Да ти колевке буду путири.
Да не даш гробове Христова гроба.
Да деца не исповедају твоје грехе довека.
Да на Косову и Метохији сачуваш себе - богочовека.
Да те смрт не пита:
„А, шта ћу ти ја, ти си рођењем умро?“
Устај,Србине, да мртви почину.
Устај, Србине, ниси животу крајпуташ, но луча.
Устај, не поштапај се о кости.
Устај, страх није подвижништво. Устај, за поносног роба нема опрости.
[Михаило Меденица]
СрбијаРусија
СрбијаРусија🖤 pinned «Устај, Србине! Да се распећу одужиш. Да ти се Бог помоли. Да Христ одмори. Да умрли почину. Да се распрегнеш. Да ти се нерођени порадују. Да ти се накриви шајкача. Да ти у гусле зацеле кости. Да ти Лазар првоме наздрави. Да причестиш Самодрежу. Да Растка…»
Свети Максим, Архиепископ Влахозадпланински
❤️🇷🇸☦🙏❤️
Син српског деспота Стефана и преподобне мајке Ангелине. Монаштво у манастиру Манасији. Узнемирен од Турака, побегао је у Румунију, где су га посветили на упражњени престо архиепископа влахозадпланинског. Он је измирио завађене војводе Радула и Богдана и спречио међу њима рат. У дубокој старости вратио се у Крушедол, где је подигао манастир, и где је, после дуге борбе, умро 18. јануара 1546. године. Његове непролазне и чудотворне мошти и данас почивају у том манастиру.
СрбијаРусија❤️
❤️🇷🇸☦🙏❤️
Син српског деспота Стефана и преподобне мајке Ангелине. Монаштво у манастиру Манасији. Узнемирен од Турака, побегао је у Румунију, где су га посветили на упражњени престо архиепископа влахозадпланинског. Он је измирио завађене војводе Радула и Богдана и спречио међу њима рат. У дубокој старости вратио се у Крушедол, где је подигао манастир, и где је, после дуге борбе, умро 18. јануара 1546. године. Његове непролазне и чудотворне мошти и данас почивају у том манастиру.
СрбијаРусија❤️
СрбијаРусија🖤
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
🌁 Одинокий маяк в Заливино.
Более сотни лет назад в Заливино на берегу Куршского залива был возведен маяк. Долгое время после войны этот старичок стоял заброшенным и никому ненужным, но сейчас у него появился хозяин:
Музей Мирового океана, который организовал работы по его сохранению и превратил маяк в отличный музей.
СрбијаРусија
Более сотни лет назад в Заливино на берегу Куршского залива был возведен маяк. Долгое время после войны этот старичок стоял заброшенным и никому ненужным, но сейчас у него появился хозяин:
Музей Мирового океана, который организовал работы по его сохранению и превратил маяк в отличный музей.
СрбијаРусија
Forwarded from СРПСКИ ГЛАСНИК
#злочини_над_србима
Банија - НОЋ КРВАВИХ НОЖЕВА
‼️ У банијској општини Двор на Уни обиљежен је један од највећих покоља српског народа у Другом свјетском рату - Покољ над становништвом у селима Шегестин, Ораовица и Драшковац покрај Двора. Тачан број жртава никада није утврђен.
Овај покољ су спровели Хрвати из оближњег Зрина и Дивуше у дане 29. и 30. јануара 1942. године. Иако је сам покољ био предвођен од стране усташке бојне под командом Нарциса Јасенског у самом нападу су подједнако учествовали и припадници усташког покрета и хрватски цивили.
Масакр је спроведен над Србима оба пола и свих узраста док је имовина сва опљачкана и спаљена.
Свједочење Милке Илибашић 20 година, од оца Радована:
“Дана 29. јануара 1942. године из Унчана, Дивуше и осталих хрватских села која су уз ријеку Уну, око 300 усташа, домобрана и жандара измијешаних са цивилима под заповједништвом сатника Бећиревића, родом из села Унчани, опколили су село Шегестин.
С мајком Анђелијом, 53 године и братом Николом, 16 година, била сам у кући. Дошла су двојица непознатих усташа и питали гдје су нам мужеви, да се не бојимо, а затим отишли.
Опет су дошла двојица других усташа и испитивали нас. У то је наишао усташа Драган Кнежић, 40 година, из села Дивуша, водећи собом Деспота Илибашића, 62 године, и одмах га из пушке убио на цести испред наше куће. Кнежић је дошао до куће Дмитра Илибашића и питао га гдје је оружје. Чула сам када је Кнежић питао Дмитра воли ли дати оружје или главу, а Дмитар је одговорио: “Слободно главу, ја оружја немам.” На тому је Кнежић из карабина испалио зрно у главу. Дмитар је на мјесту остао мртав. Кнежић је затим дошао у наше двориште.
Мајка и ја стајале смо на прагу куће. Питао је мајку гдје јој је човјек, мајка је одговорила ту негдје. На то је изишао мој отац Радован, 61 година, дигао руке пред Кнежићем и рекао: “Предајем се.” Хајде са мном, не бој се ништа. У исто вријеме двојица непознатих усташа истјерали су мајку и мене из куће. Кад смо пошле, мој брат који је лежао болестан, заплакао је и рекао мајци да не иде. На то је мајка рекла мени да ја идем. Још је отишло пуно жена и дјевојака из нашег села.
Ја сам излетјела ван, пратила су ме двојица усташа, и док сам облачила капут у дворишту, мој је отац био далеко од мене 5-6 корака, а уз њега је стајао Кнежић. Пустио је оца испред себе 5 корака и испалио му зрно у главу. Отац је остао мртав.
Усташе су ме потјерале, ја сам се опирала, а Кнежић је уперио пушку у мене да ме убије. У том часу наишла је путем Евица Ножинић, 27 година, са двоје дјеце, једно 3 године, једно 2 године, уплашена пуцњавом у селу. Кнежић ју је запитао гдје јој је кућа и куда бјежи.
“Моја је кућа зидана, бјежим да не погинем”, рекла је она. Кнежић јој је опсовао српску мајку уз ријечи: “Ти храниш четнике, а та твоја дјеца бит ће четници.” Затим је испалио на Евицу једно зрно из пушке. Кад је пала мртва, дјеца су јако плакала, а Кнежић је на то испалио у мушко дијете једно зрно, а у женско три метка и тако их јадне мале убио.
Продужила сам кроз село, а Кнежић је ушао у кућу Миле Јањића. Нисам видјела шта је тамо радио, али сам чула плач и запомагање. Мене су усташе отјерале са још 44 жена и дјеце и 12 мушкараца у Зрин. Путем су нас тукли кундацима, а Софију Адамовић, 50 година, када је пала, газили су ногама. У Зрину су жене и дјецу издвојили од мушкараца. Мушке су затворили у једну учионицу у школи, а нас у једну собу у општини, гдје су нас чували двојица усташа.
Прво јутро дошли су к нама двојица зликоваца крвавих ножева у рукама и шињела. Држали су у рукама једне чарапе, од једног Србина који је с нама доведен из Шегестина. Нешто су међусобно шапутали и смијали се. Један од њих је рекао: “Кад сам га мазнуо у леђа ножем одмах му је крв шприцнула, само виче јој, јој”. Ту смо били три дана. К нама је навраћао усташки часник Бећиревић и говорио: “Народе, видите шта сте дочекали да невини страдате ради разних бескућника.”
Свједок Никола Илибашић, син Радована, 16 година, из Шегестина пред Комисијом за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача на саслушању изјављује:
🇷🇸 СРПСКИ ГЛАСНИК
Банија - НОЋ КРВАВИХ НОЖЕВА
Овај покољ су спровели Хрвати из оближњег Зрина и Дивуше у дане 29. и 30. јануара 1942. године. Иако је сам покољ био предвођен од стране усташке бојне под командом Нарциса Јасенског у самом нападу су подједнако учествовали и припадници усташког покрета и хрватски цивили.
Масакр је спроведен над Србима оба пола и свих узраста док је имовина сва опљачкана и спаљена.
Свједочење Милке Илибашић 20 година, од оца Радована:
“Дана 29. јануара 1942. године из Унчана, Дивуше и осталих хрватских села која су уз ријеку Уну, око 300 усташа, домобрана и жандара измијешаних са цивилима под заповједништвом сатника Бећиревића, родом из села Унчани, опколили су село Шегестин.
С мајком Анђелијом, 53 године и братом Николом, 16 година, била сам у кући. Дошла су двојица непознатих усташа и питали гдје су нам мужеви, да се не бојимо, а затим отишли.
Опет су дошла двојица других усташа и испитивали нас. У то је наишао усташа Драган Кнежић, 40 година, из села Дивуша, водећи собом Деспота Илибашића, 62 године, и одмах га из пушке убио на цести испред наше куће. Кнежић је дошао до куће Дмитра Илибашића и питао га гдје је оружје. Чула сам када је Кнежић питао Дмитра воли ли дати оружје или главу, а Дмитар је одговорио: “Слободно главу, ја оружја немам.” На тому је Кнежић из карабина испалио зрно у главу. Дмитар је на мјесту остао мртав. Кнежић је затим дошао у наше двориште.
Мајка и ја стајале смо на прагу куће. Питао је мајку гдје јој је човјек, мајка је одговорила ту негдје. На то је изишао мој отац Радован, 61 година, дигао руке пред Кнежићем и рекао: “Предајем се.” Хајде са мном, не бој се ништа. У исто вријеме двојица непознатих усташа истјерали су мајку и мене из куће. Кад смо пошле, мој брат који је лежао болестан, заплакао је и рекао мајци да не иде. На то је мајка рекла мени да ја идем. Још је отишло пуно жена и дјевојака из нашег села.
Ја сам излетјела ван, пратила су ме двојица усташа, и док сам облачила капут у дворишту, мој је отац био далеко од мене 5-6 корака, а уз њега је стајао Кнежић. Пустио је оца испред себе 5 корака и испалио му зрно у главу. Отац је остао мртав.
Усташе су ме потјерале, ја сам се опирала, а Кнежић је уперио пушку у мене да ме убије. У том часу наишла је путем Евица Ножинић, 27 година, са двоје дјеце, једно 3 године, једно 2 године, уплашена пуцњавом у селу. Кнежић ју је запитао гдје јој је кућа и куда бјежи.
“Моја је кућа зидана, бјежим да не погинем”, рекла је она. Кнежић јој је опсовао српску мајку уз ријечи: “Ти храниш четнике, а та твоја дјеца бит ће четници.” Затим је испалио на Евицу једно зрно из пушке. Кад је пала мртва, дјеца су јако плакала, а Кнежић је на то испалио у мушко дијете једно зрно, а у женско три метка и тако их јадне мале убио.
Продужила сам кроз село, а Кнежић је ушао у кућу Миле Јањића. Нисам видјела шта је тамо радио, али сам чула плач и запомагање. Мене су усташе отјерале са још 44 жена и дјеце и 12 мушкараца у Зрин. Путем су нас тукли кундацима, а Софију Адамовић, 50 година, када је пала, газили су ногама. У Зрину су жене и дјецу издвојили од мушкараца. Мушке су затворили у једну учионицу у школи, а нас у једну собу у општини, гдје су нас чували двојица усташа.
Прво јутро дошли су к нама двојица зликоваца крвавих ножева у рукама и шињела. Држали су у рукама једне чарапе, од једног Србина који је с нама доведен из Шегестина. Нешто су међусобно шапутали и смијали се. Један од њих је рекао: “Кад сам га мазнуо у леђа ножем одмах му је крв шприцнула, само виче јој, јој”. Ту смо били три дана. К нама је навраћао усташки часник Бећиревић и говорио: “Народе, видите шта сте дочекали да невини страдате ради разних бескућника.”
Свједок Никола Илибашић, син Радована, 16 година, из Шегестина пред Комисијом за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача на саслушању изјављује:
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
Forwarded from СРПСКИ ГЛАСНИК
СрбијаРусија🖤
#злочини_над_србима Банија - НОЋ КРВАВИХ НОЖЕВА ‼️ У банијској општини Двор на Уни обиљежен је један од највећих покоља српског народа у Другом свјетском рату - Покољ над становништвом у селима Шегестин, Ораовица и Драшковац покрај Двора. Тачан број жртава…
“Наведеног дана, 29. јануара 1942. године, када је поменута војна формација дошла у село, ја сам лежао у кревету јер сам прије двије године оболио. Тог дана убили су мог оца Радована и одвели моју сестру Милку. Остао сам у кући са мојом мајком Анђелијом, братом Милошем, стар 11 г., и троје дјеце из сусједног села Ораовица. У моју кућу дошла су четворица усташа, тројица наоружана пушкама, а један са пушкомитраљезом. Препознао сам двојицу усташа, Станка Кнежића, 40 г., родом из Струге Банске, садашње боравиште ми је непознато и Марка Бутића, 40 г., из села Голубовца, садашње боравиште код куће у Голубовцу.
Док су видјели моју мајку на вратима, одмах су на њу испалили три метка, сваки усташа по један метак. Станко Кнежић имао је пушкомитраљез. Мајка је остала на мјесту мртва. Иза тога Марко Бутић испалио је из карабина два метка на мене у кревету, није ме погодио. Мој брат и још троје дјеце налазили су се скривени под креветом. Станко Кнежић који је имао пушкомитраљез, испалио је по дјеци пар метака, двоје дјеце остало је мртво, једном дјетету избијено је око, а мој је брат остао неозлијеђен.
Затим су сва четворица усташа извадили млијеко и месо из ормара, а кад су се најели, изашли су ван из куће.
Ја сам се устао из кревета, пришао прозору и гледао како двојица мени непознатих усташа, гоне 27 људи. Водили су их путем испред моје куће. Одједном им наредише да стану. Чуо сам кад су им наредили, сви гледајте у зрак. Усташа Станко Кнежић у том моменту налазио се у мојем дворишту са пушкомитраљезом, стојећи пред жртвама. Један непознати усташа викнуо је дедер Станко, Станко се сагнуо, наслонио митраљез на раме и пустио дуги рафал по жртвама. Све су жртве биле мртве, остао је само један дјечак од 16 година, неозлијеђен пао је заједно са жртвама, правећи се мртав. Усташе су остале неко вријеме, посматрали су жртве, да би видјели да ли је неко остао жив. Кад су се увјерили да нема преживјелих, продужили су даље кроз село. Након одласка усташа, дјечак се подигао и побјегао.
Још надодајем, за вријеме покоља док су усташе убијале по селу, хрватски цивили који су дошли са њима из хрватских села, која су уз лијеву обалу ријеке Уне, викали су по селу заједно са усташама: живјела паљба, напријед, пали, туци, убијај, живјеле усташе, мајку вам српску ни мачка вам остати неће. Цивили су ишли из куће у кућу, извлачили све ствари и трпали у саонице и на леђа и односили собом.”
Извор : Јадовно.1941
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
СрбијаРусија🖤
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM