Иницијатива српског народа из Црне Горе „Ми знамо ко смо“ пружа искрену и безрезервну подршку колективу Института за српску културу из Лепосавића и овој важној институтицији за опстанак и очување српског културног и научног насљеђа на Косову и Метохији, а која је тренутно под вандалским ударом приштинских власти. Узурпација институтске имовине — рачунара и важних докумената, као и пријетња безбједности научних радника и цјелокупног колектива Института, дио су шире слике застрашивања и насиља којој свједочимо у претходним данима у јужној српској покрајини.
Оно, пак, што посебно забрињава јесте то што се сада, након болница, пошти и других јавних служби, на удару нашла, поред СПЦ и Универзитета, и једна од најважнијих институција за виталност српске културе, науке и умјетности на простору Косова и Метохије, њихово очување, развој и промоцију. Напад на једну научну и културну установу у исто вријеме огољава сву немоћ приштинских власти у посљедњим покушајима да застраже српски народ на Косову и Метохији, те у ишчекивању да се и релевантна тијела која се баве заштитом људских права, те промоцијом академских и слобода стваралаштва огласе о овом нечувеном чину, Иницијатива српског народа из Црне Горе, „Ми знамо ко смо“ још једном својим колегама и сународницима шаље подршку у истрајавању на свједочењу дубоких српских културних трагова на нашем Косову и Метохији, и стављамо им се, као и увијек, на располагање у изазовним данима који долазе.
Оно, пак, што посебно забрињава јесте то што се сада, након болница, пошти и других јавних служби, на удару нашла, поред СПЦ и Универзитета, и једна од најважнијих институција за виталност српске културе, науке и умјетности на простору Косова и Метохије, њихово очување, развој и промоцију. Напад на једну научну и културну установу у исто вријеме огољава сву немоћ приштинских власти у посљедњим покушајима да застраже српски народ на Косову и Метохији, те у ишчекивању да се и релевантна тијела која се баве заштитом људских права, те промоцијом академских и слобода стваралаштва огласе о овом нечувеном чину, Иницијатива српског народа из Црне Горе, „Ми знамо ко смо“ још једном својим колегама и сународницима шаље подршку у истрајавању на свједочењу дубоких српских културних трагова на нашем Косову и Метохији, и стављамо им се, као и увијек, на располагање у изазовним данима који долазе.
Управо представљени коначни резултати Пописа становништва, домаћинстава и станова у Црној Гори, спроведеног у јесен 2023. године, показују несумњив и стабилан пораст броја становника који се изјашњавају као Срби, али и говорника српског језика који је – иако тек у службеној употреби – задржао свој пређашњи статус најдоминантнијег језика у овој земљи.
Упркос вишедеценијској дискриминацији, дугогодишњем стању друштвене, политичке, културне и, често, економске обесправљености и неједнакости, проценат Срба у Црној Гори је 32,93% (читавих 4%, тј. скоро 28.000, више него на претходном Попису из 2011. године) што представља трећину њене укупне популације. Истовремено, број говорника српског језика је 269.307, тј. 43.18%, што даље указује на, нажалост, наставак лоших, недемократских и дискриминаторних пракси у односу на српско-говореће грађане, а Црну Гору потврђује као јединствен европски и свјетски лингвистички примјер земље у којој језик далеко највећег броја становника није и њен службени.
Упркос вишедеценијској дискриминацији, дугогодишњем стању друштвене, политичке, културне и, често, економске обесправљености и неједнакости, проценат Срба у Црној Гори је 32,93% (читавих 4%, тј. скоро 28.000, више него на претходном Попису из 2011. године) што представља трећину њене укупне популације. Истовремено, број говорника српског језика је 269.307, тј. 43.18%, што даље указује на, нажалост, наставак лоших, недемократских и дискриминаторних пракси у односу на српско-говореће грађане, а Црну Гору потврђује као јединствен европски и свјетски лингвистички примјер земље у којој језик далеко највећег броја становника није и њен службени.
У складу с цивилизацијским врлинама и демократским вриједностима 21. вијека, српски народ у Црној Гори, као и сви други народи у овој земљи, чува и задржава своје неотуђиво право на властити језик, свој идентитет, традицију, културу, историју па и на своје националне симболе. У том смислу, Србима у Црној Гори тек предстоје важни друштвено-политички изазови с циљем даљег остваривања потискиваних права, никако науштрб било које друге етничке или језичке заједнице, већ у правцу друштвене консолидације, демократске кохезије и осталих темељних претпоставки сваког зрелог и еманципованог грађанског друштва.
Ми знамо ко смо
Ми знамо ко смо
Српским језиком говори већина становника чак седамнаест црногорских општина. У срединама попут Берана, Андријевице, Жабљака или Пљеваља цифра је око 70% говорника српског језика, у неким другим крајевима, попут Плужина, тај проценат је драстично већи (84,47%). У свим овим срединама дјеци је ускраћено основно људско право школовања на своме матерњем језику што представља флагрантан и неприхватљив примјер својеврсног језичког апартхејда.
Црна Гора је европски преседан – у овој земљи службени језик није онај којим говори највећи проценат њених становника. Члан 13 Устава Црне Горе језик којим говори већина, држећи га у фусноти, изједначава с, рецимо, хрватским којим се служи тек 0,4% грађана ове земље. Цјелокупна администрација, образовни систем, медијска и јавна сфера функционишу на дискриминаторним модалитетима који не заобилазе само већински став и самоопредјељење грађана Црне Горе, лингвистику као науку, већ и Универзалну декларацију о људским правима. Истовремено, Црна Гора је и регионални примјер недемократских образаца и пракси – у сусједној Републици Сјеверној Македонији албански језик (којим се служи 24,3% грађана ове земље), тамошњим Законом о језицима, прихваћен је као службени.
Поштовање демократских принципа и људских права претпоставка је одговорног грађанског друштва. У том смислу, апелујемо на организације, групе грађана, политичке партије, цивилни сектор, представништва српског народа у Црној Гори, али и институције система који, начелно, тежи ЕУ интеграцијама и поштовању једнакости да, у односу на демократско опредјељење грађана, најдоминантнијем језику вратимо статус који он и заслужује, а држави дигнитет који је деценијама нарушаван аутократском самовољом и еклатантним обесправљивањем највећег дијела црногорске популације.
Црна Гора је европски преседан – у овој земљи службени језик није онај којим говори највећи проценат њених становника. Члан 13 Устава Црне Горе језик којим говори већина, држећи га у фусноти, изједначава с, рецимо, хрватским којим се служи тек 0,4% грађана ове земље. Цјелокупна администрација, образовни систем, медијска и јавна сфера функционишу на дискриминаторним модалитетима који не заобилазе само већински став и самоопредјељење грађана Црне Горе, лингвистику као науку, већ и Универзалну декларацију о људским правима. Истовремено, Црна Гора је и регионални примјер недемократских образаца и пракси – у сусједној Републици Сјеверној Македонији албански језик (којим се служи 24,3% грађана ове земље), тамошњим Законом о језицима, прихваћен је као службени.
Поштовање демократских принципа и људских права претпоставка је одговорног грађанског друштва. У том смислу, апелујемо на организације, групе грађана, политичке партије, цивилни сектор, представништва српског народа у Црној Гори, али и институције система који, начелно, тежи ЕУ интеграцијама и поштовању једнакости да, у односу на демократско опредјељење грађана, најдоминантнијем језику вратимо статус који он и заслужује, а држави дигнитет који је деценијама нарушаван аутократском самовољом и еклатантним обесправљивањем највећег дијела црногорске популације.
Како је, у данима за нама, након објављивања резултата Пописа становништва, у јавној сфери реактуелизовано питање језичког идентитета грађана Црне Горе (који су се, по трећи пут у посљедњих двадесет година, доминантно, изјаснили да говоре српским језиком) појавиле су се и тенденције одређених политичких, понегдје и научних, центара да се овај проблем дезавуише и означи као друштвени и неграђански анахронизам којим се, сходно томе, не би требало бавити.
Погрешну, неистиниту и намјерно извитоперену тезу да се у земљама Европске уније на редовним пописима становништва не поставља питање о језику – иако транспарентни и доступни подаци с пописа становништва одржавних, рецимо, у Чешкој (2021. године), Пољској (2021.), Хрватској (2021.) или Мађарској (2022.) оповргавају овај став – доживљавамо као неспретну мимикрију и покушај да се сакрије недемократско, нажалост често и шовинистичко, наличје ових центара. Не само да је језичко питање саставни и незаобилазни сегмент спровођења државних политика у бројним земљама Европе и Запада, већ многе од њих заправо представљају узорни модел третирања оваквих сложених и деликатних идентитетских категорија. За то је примјер, рецимо, Уједињено Краљевство (чији је посљедњи попис, који је такође обухватао и питања о језику, одржан 2021. године) гдје у Велсу, поред службеног енглеског језика којим се служи највећи проценат грађана, статус службеног има и велшки језик са тек 17% говорника. Слично је и у Швајцарској гдје – поред доминантног њемачког (са 63% говорника), службени статус, по Уставу ове земље, имају и француски (22%) и италијански језик (са 8.2% говорника). У том смислу, Црна Гора остаје европски примјер недемократског стања својеврсног језичког апартхејда којим се дискриминише највећи проценат становника једне државе (њих 270.000; тј. 43%).
Наравно, упркос похвалној чињеници да и политички представници парламентарне већине увиђају значај овог важног питања и изјашњавају се афирмативно гледе континуиране воље већине црногорских становника, и даље обесхрабрује и жалости учесталост адреса које би да наставе с политиком неравноправности и обесправљивања својих суграђана, комшија, пријатеља, чланова породице и често својих сународника. У том смислу, изражавамо наду да ће Црна Гора, и у контексту своје језичке политике, умјети да покаже зрелост, раскине с несрећним праксама језичке сегрегације и уважи већину.
Погрешну, неистиниту и намјерно извитоперену тезу да се у земљама Европске уније на редовним пописима становништва не поставља питање о језику – иако транспарентни и доступни подаци с пописа становништва одржавних, рецимо, у Чешкој (2021. године), Пољској (2021.), Хрватској (2021.) или Мађарској (2022.) оповргавају овај став – доживљавамо као неспретну мимикрију и покушај да се сакрије недемократско, нажалост често и шовинистичко, наличје ових центара. Не само да је језичко питање саставни и незаобилазни сегмент спровођења државних политика у бројним земљама Европе и Запада, већ многе од њих заправо представљају узорни модел третирања оваквих сложених и деликатних идентитетских категорија. За то је примјер, рецимо, Уједињено Краљевство (чији је посљедњи попис, који је такође обухватао и питања о језику, одржан 2021. године) гдје у Велсу, поред службеног енглеског језика којим се служи највећи проценат грађана, статус службеног има и велшки језик са тек 17% говорника. Слично је и у Швајцарској гдје – поред доминантног њемачког (са 63% говорника), службени статус, по Уставу ове земље, имају и француски (22%) и италијански језик (са 8.2% говорника). У том смислу, Црна Гора остаје европски примјер недемократског стања својеврсног језичког апартхејда којим се дискриминише највећи проценат становника једне државе (њих 270.000; тј. 43%).
Наравно, упркос похвалној чињеници да и политички представници парламентарне већине увиђају значај овог важног питања и изјашњавају се афирмативно гледе континуиране воље већине црногорских становника, и даље обесхрабрује и жалости учесталост адреса које би да наставе с политиком неравноправности и обесправљивања својих суграђана, комшија, пријатеља, чланова породице и често својих сународника. У том смислу, изражавамо наду да ће Црна Гора, и у контексту своје језичке политике, умјети да покаже зрелост, раскине с несрећним праксама језичке сегрегације и уважи већину.
Данас су, од стране једне „прогресивне” и „грађанске” невладине организације, објављени резултати истраживања који српски народ у Црној Гори означавају „привилегованим” у односу на остале етничке заједнице.
Својеврсна травестија, којом се повлашћенима проглашавају они који су деценијама дискриминисани по различитим основама, увод је у доста дубље и импликативније проблеме који се тичу свих грађана Црне Горе и њихових, Уставом загарантованих, права. Не само да је беспредметно и беспотребно, у друштву које номинално тежи грађанском карактеру, грађанима постављати питање о наводној „привилегованости” било које етничке заједнице, већ се оваквим неумјесним захватима, угрожава, можда и стигматизује, означени народ. Фарсична природа читавог истраживања још је проблематичнија уколико знамо да је Црна Гора земља у којој је, до скоро, по официјелним подацима, рецимо, у државној администрацији, било запослено само 4.8% Срба (којих по посљедњем Попису има 33%), у којој је, од стране државног врха, парламентарне већине и од стране институција система, прогоњена Српска Православна Црква, и у којој језик којим говори највећи проценат њених становника (43%) ни данас нема заслужени статус службеног језика. Погрешно је и, у том смислу, с аспекта европских, грађанских и демократских принципа, рискантно – под варљивом кринком покушаја доприноса друштвеној кохезији и помирењу – било коју националну заједницу маркирати као привилеговану и повлашћену у односу на остале.
Истовремено, занимљиви су и, вишеструко рјечити, и моменат и презентација гротескног истраживања (спроведеног два дана након објављивања званичних резултата Пописа становништва) што – као и све учесталији насртаји медијско-политичке конјуктуре на српски народ у Црној Гори – може само указивати на жељу да се дезавуише амбијент који је, очигледно, многе затекао и изненадио. У том смислу, још једном указујемо на чињеницу да је на снази дискриминаторни језички преседан неупоредив са уставним, грађанским и лингвистичким праксама било које европске земље, и да ова заоставштина криминогеног и аутократског режима погађа управо грађане који се називају „привилегованима”.
Својеврсна травестија, којом се повлашћенима проглашавају они који су деценијама дискриминисани по различитим основама, увод је у доста дубље и импликативније проблеме који се тичу свих грађана Црне Горе и њихових, Уставом загарантованих, права. Не само да је беспредметно и беспотребно, у друштву које номинално тежи грађанском карактеру, грађанима постављати питање о наводној „привилегованости” било које етничке заједнице, већ се оваквим неумјесним захватима, угрожава, можда и стигматизује, означени народ. Фарсична природа читавог истраживања још је проблематичнија уколико знамо да је Црна Гора земља у којој је, до скоро, по официјелним подацима, рецимо, у државној администрацији, било запослено само 4.8% Срба (којих по посљедњем Попису има 33%), у којој је, од стране државног врха, парламентарне већине и од стране институција система, прогоњена Српска Православна Црква, и у којој језик којим говори највећи проценат њених становника (43%) ни данас нема заслужени статус службеног језика. Погрешно је и, у том смислу, с аспекта европских, грађанских и демократских принципа, рискантно – под варљивом кринком покушаја доприноса друштвеној кохезији и помирењу – било коју националну заједницу маркирати као привилеговану и повлашћену у односу на остале.
Истовремено, занимљиви су и, вишеструко рјечити, и моменат и презентација гротескног истраживања (спроведеног два дана након објављивања званичних резултата Пописа становништва) што – као и све учесталији насртаји медијско-политичке конјуктуре на српски народ у Црној Гори – може само указивати на жељу да се дезавуише амбијент који је, очигледно, многе затекао и изненадио. У том смислу, још једном указујемо на чињеницу да је на снази дискриминаторни језички преседан неупоредив са уставним, грађанским и лингвистичким праксама било које европске земље, и да ова заоставштина криминогеног и аутократског режима погађа управо грађане који се називају „привилегованима”.
Од 1945. године до наших дана, а нарочито у посљедњих неколико деценија, тешко је пронаћи неко питање или проблем који је у одређеном моменту у Црној Гори био актуелизован, а да није био праћен снажним тенденцијама да се његово разрјешење у што већој мјери ослони на неистинитост, насиље, апсурд и отклон од традиције и континуитета.
Међутим, чини се да ни у једном случају глас науке и глас разума није толико занемарен као када је у питању статус српског језика. Све то нас ставља у позицију да већ деценијама морамо да објашњавамо толико очигледну, историјски и научно утемељену, истину о српском језику у Црној Гори. Ипак, пошто је усуд времена у којем живимо такав, није згорег што више подсјећати на просте научне факте. Српски језик једини је лингвистички утемељен језик у Црној Гори. Његов научни идентитет почива на јасним лингвистичким критеријумима: – структурном, генетском и комуникативном. Укратко, структурни критеријум подразумијева да српски језик има своју граматичку структуру (нпр. своје облике падежа и глаголских времена), његова генеза (поријекло) осликана је у новоштокавском источнохерцеговачком дијалекту који је Вук Стефановић Караџић стандардизовао и кодификовао, а комуникативним критеријумом обухвата се разлика у разумљивости у односу на друге језике и њихове говорнике. Једино српски језик у Црној Гори испуњава назначене парамтере и није изведен из било којих политичких критеријума идентификације.
Његов историјски континуитет у Црној Гори посвејдочен је величанственим културним благом попут Мирослављевог јеванђеља или прве јужнословенске штампане ћириличне књиге Октоиха првогласника, настављен првим српским букваром инока Саве, све до времена Петровића у којем се штампао Српски буквар, а у школама учили предмети Српски језик и Српска историја.
Упркос свему неведеном, као и чињеници да већ деценијама српским језиком говори највећи број грађана Црне Горе, он нема задовољавајући статус. Наша је обавеза да то промијенимо.
Међутим, чини се да ни у једном случају глас науке и глас разума није толико занемарен као када је у питању статус српског језика. Све то нас ставља у позицију да већ деценијама морамо да објашњавамо толико очигледну, историјски и научно утемељену, истину о српском језику у Црној Гори. Ипак, пошто је усуд времена у којем живимо такав, није згорег што више подсјећати на просте научне факте. Српски језик једини је лингвистички утемељен језик у Црној Гори. Његов научни идентитет почива на јасним лингвистичким критеријумима: – структурном, генетском и комуникативном. Укратко, структурни критеријум подразумијева да српски језик има своју граматичку структуру (нпр. своје облике падежа и глаголских времена), његова генеза (поријекло) осликана је у новоштокавском источнохерцеговачком дијалекту који је Вук Стефановић Караџић стандардизовао и кодификовао, а комуникативним критеријумом обухвата се разлика у разумљивости у односу на друге језике и њихове говорнике. Једино српски језик у Црној Гори испуњава назначене парамтере и није изведен из било којих политичких критеријума идентификације.
Његов историјски континуитет у Црној Гори посвејдочен је величанственим културним благом попут Мирослављевог јеванђеља или прве јужнословенске штампане ћириличне књиге Октоиха првогласника, настављен првим српским букваром инока Саве, све до времена Петровића у којем се штампао Српски буквар, а у школама учили предмети Српски језик и Српска историја.
Упркос свему неведеном, као и чињеници да већ деценијама српским језиком говори највећи број грађана Црне Горе, он нема задовољавајући статус. Наша је обавеза да то промијенимо.
Народу који је изгубио трећину становништва бацајући се безрезервно у ватру и глобални удес да би сачувао своју слободу, независност и националну част. Народу који је, при томе, ослобађао своје комшије да би му они ово касније узели само за увреду и за гријех. Народу чије је мученичко, где цвета бели крин, прегнуће преокренуло судбину ХХ вијека да би, измаком тог истог вијека, доживио на својој кожи бешчашће некадашњих савезникa. Народу који, као мало који, поносно може да каже да никад није био на погрешној страни и да му је образ остао чист иако су га годинама, удружено, клеветали и проказивали. Народу кога, упркос свему, нису успјели да сломе, који данас не мора да измишља властиту прошлост, који чврсто стоји на својим темељима, народу који је побиједио у Великом рату, народу који ће их преживјети и надживјети – нашем, српском, народу, гдје год се налазио – честитамо његов дан. И макар оловне кише опет парале небо, бајонети, мразеви, шпањолке, опет носили младост, макар и моћније офанзиве устале против нас, не смијемо, имамо скоро милион и три стотине хиљада разлога за то, не смијемо никад, заиста никад, да заборавимо ко смо. То нам је легат, завјештање, и аманет. Срећан Дан побједе! 🇷🇸
Наш Василије Марковић, докторанд права и сарадник Института за упоредно право у Београду, који се у свом научном раду бавио правом држављанства, и члан иницијативе „Ми знамо ко смо“, коментарисао је разлоге за и против најављених измјена Закона о држављанству:
»На једној, другачијег мишљења ослобођеној, стручној расправи поводом најављених измјена закона о црногорском држављанству могло се чути и да '(...) су нацисти изгласали расне законе јер су били добро организовани, као и да је мањина у Јужној Африци изгласала законе апартхејда (...) а измјене закона о држављанству су управо на тој антиљудској линији'. Иронично или не, али у Црној Гори је стање сасвим обрнуто од оног каквим је представљено овом реченицом. Црногорско законодавство о држављанству је шизофрено, а противљење његовим измјенама је, у великој мјери, шовинистичко. Редови који слиједе показаће да овакав закључак, нажалост, није претврд.
Наиме, либерална демократија, и с њом повезан концепт грађанске државе каква је, номинално, Црна Гора, темељи се на начелу да они који су на једној територији подвргнути једној власти имају право (понегдје и дужност) да учествују, путем изласка на изборе, у организацији правила владања, без обзира на етницитет, вјерско или политичко опредјељење. Но, то није могуће без оствареног права на држављанство, које је својеврсна улазница за остваривање других права, па тако и права на обликовање политичког система путем гласања. А то право, управо с недемократским оправдањима очувања 'чистоће' система онако како је он постулиран од 2006. па надаље, систематски се негира десетинама хиљада наших суграђана, законским рјешењем које је према Индексу политике држављанства (CPI Index), међу најрестриктивнијим у Европи. Оној истој Европи у којој двојно држављанство у претходне двије деценије доживљава, усљед бројних фактора, свој преображај – од презира, ка његовој промоцији. Индикативна је, у том смислу, и чињеница да је Црна Гора ставила резерву на примјену чл. 16 Европске конвенције о држављанству Савјета Европе, који се управо односи на изузетке од обавезног одрицања од претходног држављанства у поступцима стицања новог. Са друге стране, својим односом према дијаспори Црна Гора није вјерна ни принципима тзв. етничког држављанства – кроз прописивање строгих услова у виду нужног двогодишњег боравка исељеника прије аплицирања за црногорско држављанство. Заиста, може се поставити питање, како ће неки исељеник који баштини Црну Гору као суверену и независну и грађанску (што је дио дефиниције исељеника) и жели кроз добијање држављанства обнову и јачање те своје везе успјети у својој намјери, ако не борави двије године у Црној Гори, а то не може да учини јер нема објективних услова за то? По овом услову, Црна Гора одудара и од бројних других, невеликих емигрантских држава попут Ирске, Литваније или Словачке. Може се о појединачним законским рјешењима још нашироко писати, али суштина остаје иста, наводна одбрана 'грађанске и демократске' Црне Горе недемократским, антиевропским и алибералним рјешењима, која ће, надамо се, завршити као њихови, по посљедицама наказнији, духовни парњаци из прве реченице овог текста.«
»На једној, другачијег мишљења ослобођеној, стручној расправи поводом најављених измјена закона о црногорском држављанству могло се чути и да '(...) су нацисти изгласали расне законе јер су били добро организовани, као и да је мањина у Јужној Африци изгласала законе апартхејда (...) а измјене закона о држављанству су управо на тој антиљудској линији'. Иронично или не, али у Црној Гори је стање сасвим обрнуто од оног каквим је представљено овом реченицом. Црногорско законодавство о држављанству је шизофрено, а противљење његовим измјенама је, у великој мјери, шовинистичко. Редови који слиједе показаће да овакав закључак, нажалост, није претврд.
Наиме, либерална демократија, и с њом повезан концепт грађанске државе каква је, номинално, Црна Гора, темељи се на начелу да они који су на једној територији подвргнути једној власти имају право (понегдје и дужност) да учествују, путем изласка на изборе, у организацији правила владања, без обзира на етницитет, вјерско или политичко опредјељење. Но, то није могуће без оствареног права на држављанство, које је својеврсна улазница за остваривање других права, па тако и права на обликовање политичког система путем гласања. А то право, управо с недемократским оправдањима очувања 'чистоће' система онако како је он постулиран од 2006. па надаље, систематски се негира десетинама хиљада наших суграђана, законским рјешењем које је према Индексу политике држављанства (CPI Index), међу најрестриктивнијим у Европи. Оној истој Европи у којој двојно држављанство у претходне двије деценије доживљава, усљед бројних фактора, свој преображај – од презира, ка његовој промоцији. Индикативна је, у том смислу, и чињеница да је Црна Гора ставила резерву на примјену чл. 16 Европске конвенције о држављанству Савјета Европе, који се управо односи на изузетке од обавезног одрицања од претходног држављанства у поступцима стицања новог. Са друге стране, својим односом према дијаспори Црна Гора није вјерна ни принципима тзв. етничког држављанства – кроз прописивање строгих услова у виду нужног двогодишњег боравка исељеника прије аплицирања за црногорско држављанство. Заиста, може се поставити питање, како ће неки исељеник који баштини Црну Гору као суверену и независну и грађанску (што је дио дефиниције исељеника) и жели кроз добијање држављанства обнову и јачање те своје везе успјети у својој намјери, ако не борави двије године у Црној Гори, а то не може да учини јер нема објективних услова за то? По овом услову, Црна Гора одудара и од бројних других, невеликих емигрантских држава попут Ирске, Литваније или Словачке. Може се о појединачним законским рјешењима још нашироко писати, али суштина остаје иста, наводна одбрана 'грађанске и демократске' Црне Горе недемократским, антиевропским и алибералним рјешењима, која ће, надамо се, завршити као њихови, по посљедицама наказнији, духовни парњаци из прве реченице овог текста.«
„На основу истакнутог начела: самоодређења народа, које је прихватио и прокламовао као услов будућег свјетског мира апостол човјечанства, предсједник Сједињених Сјеверо-Америчких Држава г. Вилсон, а усвојиле га наше велике савезнице и пријатељице Енглеска, Француска и Италија; Велика Народна Скупштина Српскога Народа у Црној Гори, изабрана слободном вољом народном и окупљена у Подгорици 11. новембра текуће године, да се у питању своје земље опредијели, изјављује:
1. Српски Народ у Црној Гори једне је крви, језика и тежње, једне вјере и обичаја с народом који живи у Србији и другим српским крајевима; заједничка им је славна прошлост којом се одушевљавају, заједнички идеали, заједнички народни јунаци, заједничка питања, заједничко све што један народ чини народом.”
26. новембар, 1918. године, Подгорица
1. Српски Народ у Црној Гори једне је крви, језика и тежње, једне вјере и обичаја с народом који живи у Србији и другим српским крајевима; заједничка им је славна прошлост којом се одушевљавају, заједнички идеали, заједнички народни јунаци, заједничка питања, заједничко све што један народ чини народом.”
26. новембар, 1918. године, Подгорица
У данима појачаних активности привремених приштинских институција, које за циљ имају интензивирање амбијента нестабилности али и додатног застрашивања српског народа, важно је послати поруку о јединству.
Судбина Срба на Косову и Метохији – који су под окриљем и декларативним мониторингом међународне заједнице препуштени непрекинутом обесправљивању и страдалништву – заједнички је и највећи испит српског народа (гдјегод се он налазио) у 21. вијеку. У том смислу, позивамо све наше пратиоце, пријатељске организације и истакнуте појединце да се, заједничким дјеловањем и прегнућем, у домену својих способности и капацитета, ставимо на располагање Србима на Косову и Метохији. Истовремено, док Куртијев режим спроводи своју демократску страховладу хапшењем, пријетњама и голом силом, подсјећамо да су на Космету утамничена и три недужна црногорска држављанина. Њиховим породицама желимо да истрају у овим тешким тренуцима и, уколико им је то потребно, доступни смо за сваку врсту помоћи у оквиру наших могућности.
Судбина Срба на Косову и Метохији – који су под окриљем и декларативним мониторингом међународне заједнице препуштени непрекинутом обесправљивању и страдалништву – заједнички је и највећи испит српског народа (гдјегод се он налазио) у 21. вијеку. У том смислу, позивамо све наше пратиоце, пријатељске организације и истакнуте појединце да се, заједничким дјеловањем и прегнућем, у домену својих способности и капацитета, ставимо на располагање Србима на Косову и Метохији. Истовремено, док Куртијев режим спроводи своју демократску страховладу хапшењем, пријетњама и голом силом, подсјећамо да су на Космету утамничена и три недужна црногорска држављанина. Њиховим породицама желимо да истрају у овим тешким тренуцима и, уколико им је то потребно, доступни смо за сваку врсту помоћи у оквиру наших могућности.