Рог Слободе - Борба против империје

🇷🇸🇺🇳Шта би значило проглашење окупације дела Србије?

Део 2/2

Да ли окупација значи и војну интервенцију и прекид преговора?

Међународно право препознаје две врсте окупације – ратну и мирнодопску.
Мирна или мирнодопска окупација могућа је само ако је окупацију извршила држава, а не приватно лице, да спорна територија претходно није припадала ниједној држави, да држава физички контролише окупирану територију путем органа своје власти и да у том погледу преузме међународну одговорност, као и да држава окупатор обавести о томе остале чланице међународне заједнице.

За разлику од мирнодопске, ратна или војна окупација подразумева да се територија сматра окупираном ако се налази под влашћу непријатељске армије. То наравно повлачи последицу по деловање војске државе чија територија је окупирана.

Проглашење окупације дела територије ипак не значи и аутоматски да се проглашава ратно стање, односно не повлачи са собом војну интервенцију.

Најбољи пример за то је Кипар, који је још 1974. прогласио север територије окупираним, али већ 50 година на том острву живи се без ратног сукоба, у замрзнутом конфликту који до данас није разрешен.

У делу српске јавности влада мишљење да би војна интервенција у реалном времену (буквално данас) Србије разрешила ситуацију на Косову и Метохији, а да то није тачно више пута напомињао чувене српске дипломате Зоран Миливојевић и Живадин Јовановић.

Оружани сукоб прижељкује једино Аљбин Курти јер би му то омогућило да реши ситуацију у своју корист, те би то био начин да на брзину разреши све што годинама Приштина не успева.

Проглашење окупације дела територије било би подсећање пре свега међународним снагама, УНМИК-у и Кфору, да раде свој посао у складу са Резолуцијом 1244 УН и заштите мир на терену.

Уколико прогласимо окупацију само дајемо до знања какво је фактичко стање и прозивамо онога ко је одговоран за то.

Република Србија овим подсећа на Резолуцију 1244 и инсистира на обавезама из тог документа, као и да међународне снаге морају да делују у складу са својим мандатом – да спрече насиље и да се брину о миру и безбедности.

Србија (не)одустаје од преговора и тражења политичког решења, али се за то морају да се створе услови, а један од услова је да политичка елита са количином страха и неодговорности без преседана оде на сметлиште историје.

Посредник у преговорима, Европска унија, ако заиста има интереса да се ти преговори и даље воде, да овај простор буде миран и стабилан, онда мора да створи услове за наставак тих преговора. А први услов је да се заустави Приштина, која све потезе у правцу неконтролисане ескалације вуче уз прећутну дозволу "партнера" са Запада.

Србија, као пуноправна чланица УН, задржава право да у оквиру својих интереса и уставних овлашћења предузима мере и кораке којима ће да спречи егзодус српског народа.

Србија не тражи рат, ни употребу силе, Кфор је успостављен на Косову и Метохији у заштити мира, па Србија тражи да се гарантује и поштује мир и да је то могуће учинити пуном применом Резолуције 1244, између осталог и повратком српских снага према том документу.

Србија тиме долази у могућност да штити народ на терену који сада није заштићен. Иако је, објективно говорећи, врло јасно какав ће одговор држава добити од КФОР-а (онакав какав је добила крајем 2022. године) - наше политичке елите и даље, упркос свим потезима и отвореном непријатељству Запада, верују у бајке Међународне заједнице и Међународно јавног права.

www.group-telegram.com/nl/rogslobode.com/135

4.2K viewsedited  Sep 14 at 17:43

🇷🇸🇺🇳Шта би значило проглашење окупације дела Србије?

Део 2/2

Да ли окупација значи и војну интервенцију и прекид преговора?

Међународно право препознаје две врсте окупације – ратну и мирнодопску.
Мирна или мирнодопска окупација могућа је само ако је окупацију извршила држава, а не приватно лице, да спорна територија претходно није припадала ниједној држави, да држава физички контролише окупирану територију путем органа своје власти и да у том погледу преузме међународну одговорност, као и да држава окупатор обавести о томе остале чланице међународне заједнице.

За разлику од мирнодопске, ратна или војна окупација подразумева да се територија сматра окупираном ако се налази под влашћу непријатељске армије. То наравно повлачи последицу по деловање војске државе чија територија је окупирана.

Проглашење окупације дела територије ипак не значи и аутоматски да се проглашава ратно стање, односно не повлачи са собом војну интервенцију.

Најбољи пример за то је Кипар, који је још 1974. прогласио север територије окупираним, али већ 50 година на том острву живи се без ратног сукоба, у замрзнутом конфликту који до данас није разрешен.

У делу српске јавности влада мишљење да би војна интервенција у реалном времену (буквално данас) Србије разрешила ситуацију на Косову и Метохији, а да то није тачно више пута напомињао чувене српске дипломате Зоран Миливојевић и Живадин Јовановић.

Оружани сукоб прижељкује једино Аљбин Курти јер би му то омогућило да реши ситуацију у своју корист, те би то био начин да на брзину разреши све што годинама Приштина не успева.

Проглашење окупације дела територије било би подсећање пре свега међународним снагама, УНМИК-у и Кфору, да раде свој посао у складу са Резолуцијом 1244 УН и заштите мир на терену.

Уколико прогласимо окупацију само дајемо до знања какво је фактичко стање и прозивамо онога ко је одговоран за то.

Република Србија овим подсећа на Резолуцију 1244 и инсистира на обавезама из тог документа, као и да међународне снаге морају да делују у складу са својим мандатом – да спрече насиље и да се брину о миру и безбедности.

Србија (не)одустаје од преговора и тражења политичког решења, али се за то морају да се створе услови, а један од услова је да политичка елита са количином страха и неодговорности без преседана оде на сметлиште историје.

Посредник у преговорима, Европска унија, ако заиста има интереса да се ти преговори и даље воде, да овај простор буде миран и стабилан, онда мора да створи услове за наставак тих преговора. А први услов је да се заустави Приштина, која све потезе у правцу неконтролисане ескалације вуче уз прећутну дозволу "партнера" са Запада.

Србија, као пуноправна чланица УН, задржава право да у оквиру својих интереса и уставних овлашћења предузима мере и кораке којима ће да спречи егзодус српског народа.

Србија не тражи рат, ни употребу силе, Кфор је успостављен на Косову и Метохији у заштити мира, па Србија тражи да се гарантује и поштује мир и да је то могуће учинити пуном применом Резолуције 1244, између осталог и повратком српских снага према том документу.

Србија тиме долази у могућност да штити народ на терену који сада није заштићен. Иако је, објективно говорећи, врло јасно какав ће одговор држава добити од КФОР-а (онакав какав је добила крајем 2022. године) - наше политичке елите и даље, упркос свим потезима и отвореном непријатељству Запада, верују у бајке Међународне заједнице и Међународно јавног права.

BY Рог Слободе - Борба против империје