Допамин култура или скроловање живота — RT Balkan
https://rt.rs/opinion/slobodan-vladusic/136875-dopamin-kultura-ili-skrolovanje-zivota/

Бољшевици не само да нису покушали да зауставе процес дезинтеграције и распада по националним шавовима територије бивше Руске империје, већ су прокламовали право нација на самоопредељење, које је подразумевало и право на отцепљење

Пише Зоран Чворовић

https://standard.rs/2025/04/08/ukrajinizacija-i-boljsevicka-nacionalna-politika-1/

Живојин Ракочевић: Три правца удара на Србе на КиМ
https://pokretzaodbranukosovaimetohije.rs/zivojin-rakocevic-tri-pravca-udara-na-srbe-na-kim/

Почев од XII конгреса бољшевичке партије из 1923. године, бољшевици прелазе у нову фазу решења националног питања у СССР, тако што званично проглашавају политику „коренизације” федералних јединица

Пише Зоран Чворовић

https://standard.rs/2025/04/11/ukrajinizacija-i-boljsevicka-nacionalna-politika-2/

Массированное давление на православное духовенство Молдовы

Известно уже о десятках случаев, когда священников Православной Церкви Молдовы угрозами вынуждают подписать протокол, обвиняющий их во вмешательстве в политические процессы.

По мнению ряда экспертов, такая эскалация может быть связана как с грядущими выборами в парламент Молдовы, так и с ситуацией, которая сейчас разворачивается вокруг Православной Церкви в Эстонии, где власти приняли решение, обязывающее Эстонскую Православную Церковь разорвать связи с Московским Патриархатом.
Грубейшее нарушение свободы вероисповедания и вторжение светской власти в церковные дела оправдывалось в Эстонии, в том числе, якобы существующим влиянием "руки Москвы" на политику в Молдове через Церковь. Именно такая аргументация приводилась сторонниками скандального закона на его третьих слушаниях в эстонском парламенте. В частности, в своем выступлении в этом контексте о Молдове говорил бывший министр внутренних дел Эстонии Лаури Ляэнеметс.

Очевидно, что такое грубое вторжение государства в дела церковные не может в перспективе не вызвать протеста верующих и независимых правозащитных организаций. Самовольный разрыв отношений с материнской Церковью  - это каноническое преступление, на которое далеко не все приходы решатся. А значит, Эстонскую Православную Церковь может ожидать закрытие, что и подразумевается принятым законопроектом.

В этой ситуации власти очень выгодно иметь подтверждение того, что обвинения против священства в Молдове реальны. При этом, если схема будет отработана красиво, выбитые из священников Молдовы обвинения можно будет использовать и в других странах, где власти недовольны каноническими связями Православных Церквей с Московским Патриархатом.

Так что ставка, действительно, высока. И можно только предполагать, как далеко готова будет зайти на этом пути молдавская власть, отстаивая интересы своих западных партнеров.   

Данас је Лазарева субота, слава св. патријарха српског Павла. Заокупљени својим мукама и слављима, углавном ћемо заборавити да је тај свети човјек био нарочито искрен и храбар када је и свом народу говорио у чему гријешимо. Посебно га је болио промискуитет и с њим свезана пошаст убиства нерођене дјеце. Свједочио је својим животом једноставну поруку: пост, молитва и скромност могући су и неопходни и данас.

Иако се кунемо у патријарха Павла, ми као народ нисмо прихватили његову благу али тачну поуку. Демографски и даље на литици, већина Срба хришћански брачни морал сматра неиспуњивим идеалом а рађање и васпитање дјеце - својеврсним додатком на живот, могућим али не и неопходним. Скромност се захтијева увијек од других, док су нам душе и даље усмјереније на "ново, боље". Косовски завјет нисмо заборавили али ни не налазимо снаге да га савршено живимо. Исидор Пелусиот каже: постоје људи који се труде око врлине, они који знају да врлина постоји, али не улажу труд да је освоје и постоје они који ни не знају за врлину. Суочени са свијетом у коме већина људи ни не признају постојање врлине, ми своје сјећање на њу сматрамо већ врлином по себи, иако још не личимо на завјетни народ патријарха Павла.

Данас је његова слава, Лазарова субота. Он нас је напомињао да је слава - жито, колач, вино и свијећа и трпеза прилагођена богослужењу. Данас: посна а окренута Христу, радосна због људи који се виде и честито разговарају. Замислимо се да ли се из Небеске Србије он данас радује скуповима, роштиљима и вашарима о Лазаревој суботи или и даље нас зове да се вратимо Христовом Путу, српском Завјету и врлинама за које ћемо се најприје изборити постом, молитвом и литургијом?

Срећна слава, свети оче Павле, моли Бога за нас!

Кад је било стани-пани...

Чак и осредњи познаваоци друштвених прилика у Русији сјећају се знаменитог сукоба двојице људи који у Москви значе баш много: директора Сбербанке Германа Грефа и најовјенчанијег режисера и глумца једне огромне кинематографије - Никите Сергејевича Михалкова. Спор је започео у јуну 2020 - дакле у врло осјетљиво вријеме, када је СВо већ увелико поечла и земља се суочавала са престројавањем из какве-такве мирнодопске на ратну економију али и друштвену климу. Окидач је представљала једна врло оштра опаска Михалкова у његовом ауторском програму "Бесогон" о тада врло популаризованом програму "Образовање 2030" који је предвиђао јасан нагласак на тзв "дигиталном образовању" које би, практично, с временом сасвим замијенило нормални начин извођења наставе. На једном од панела на неком од оних пословних форума Греф је дословно рекао: "Ви заиста говорите страшну ствар. Ви говорите да би власт требало дати у руке - становништву! А знате, хиљаду година је то кључни проблем друштвених дискусија и много мудрих глава је ломило главу тиме. Но ако хиљаде људи буду развијале своје "ја", онда ће управљање њима тј манипулисати њима бити изузетно тешко. Људи неће да се њима манипулише, ако знају (да су манипулисани). Кабала, која је три хиљаде година давала људима животна знања, она је била тајно учење зато што су они знали шта значи када скинеш повез са милиона људи и учинити их самодовољним. Како онда да управљате њима?Било које масовно управљање људима подразумијева елемент манипулације. Како живјети, како управљати таквим друштвом у коме сви имају једнак приступ информацијама?...чини ми се да ви сасвим не разумијете шта причате." Греф је рекао управо то.. И након што га је Никита Сергејевич критиковао због тога - први руски банкар бранио се говорећи да је то била само реторичка провокација; не његово право мишљење већ само начин да пробуди публику у сали.

Но ствар се није окончала ту. Након Михалковљеве критике - из руске патриотске али и православне теохуманистичке позиције, па и из перспективе свега што доживљавамо као здраво и нормално - кренула је кампања блаћења Никите Михалкова. Мултимилијардер се побринуо да за то задужени медији покушају да дискредитују заиста не сиромашног Михалкова на трагу социјалне нетрпељивости - као богаташа и профитера, јер, јел де, режисери треба да буду одрпани извођачи послова које унајмиш и платиш бацајући им три златника из своје кесе.

Русија не би била Русија и њена култура - најсјајнија култура на Земљи када би се ствар у конфликту Грефа и Михалкова завршила на кампањи блаћења човјека који је у много чему савијест конзервативне, родољубиве и руске Русије. Дне 21.10.2020. предсједник РФ, В. В. Путин одликовао је Н. С. Михалкова највишом наградом коју један умјетник може да добије - наградом "Хероја рада Руске Федерације". Тиме је послао јасан сигнал Грефу и грефовима. Критика коју је упутио Михалков саставни је дио друштвеног дијалога у руском друштву. У ситуацији буктећег рата илузорно би било очекивати оштар рез са руским финансијским сектором у коме Греф игра једну од најважнијих улога. Он јесте глас једне швабовске платформе у Русији, "прве куле", како би је понекад колоквијално назвали, али засад је без те куле немогуће. Но и отпор дигитализацији, швабовштини и дистопији диригованог друштва који је јасно саопштио Михалков у најмању руку има подједнако право да се чује, а награђивање онога који почесто имплицитно критикује друштвене процесе у Русији значи. та критика је добродошла. Но то је данашња Русија. Далеко од сна о повратку православног цара, али миљама испред ситничарске осјетљивости "наших" политичара као самоумишљених господара живота и смрти. И није почаст за Михалкова ствар његове финансијске моћи - Михалков је симболичка фигура која представља јасан континуитет вјерности Русији и умјетности самој. Награђивањем њега саопштава се једна огромна истина Русије и човјечанства: без умјетности, без њеног става, понекад горког, друштво престаје да повезује људе јер људи губе смисао живота.

Ако се сада вратимо у српске прилике, довољно је да се присјетимо како је прошао наш Михалков, Емир, након окршаја са швабовштином на српским земљама. Додуше, након његовог сукоба са експериментаторима са људским душама и платформама које се труде да анимализују човјека код нас њега јесте наградила Руска Православна Црква, али су га српске "државе" тј власти углавном прећутно или јавно медијски тукле, придружујући се сопственим колегама из швабовских редова. Чак су и детаљи медијске кампање идентични: милијардери обогаћени на дословној продају људских душа потежу аргумент ситуираности једног умјетника.Ту се сличност, на жалост, завршава јер инерција постмодерног расапа сваког смисла код нас ради против Кустурице. Како "српски" политичари не разазнају различте регистре стварности, а нарочито не поимају да је потрага за смислом виши регистар ставрности од онога којим се они баве - они нису у стању да прочитају ништа осим употребне вриједности људи и феномена око себе. Зато им је врхунски умјетник (или спортиста) "добар" када се са њима рукује али "зао", "потрошен", или бар "глуп", "ударач лоптица" у тренутку када се чује било какав критички тон. Ето, у ратној и "ауторитарној" Русији - друштвена критика је не само могућа већ и награђена, у "декомратској" Србији и Српској - имамо политичке пахуљице које на критику одговарају мржњом. Српска култура у својим дометма није мала култура. Али српске власти не носе основну идеју српске културе - и сваке велике културе - идеју слободне критике друштвене декаденције. И не треба бити пророк да сагледаш да човјек и људи који не виде своје мане и не желе да им се на њих укаже не могу владати ни собом ни другима. Живот је просто такав.

А што се тиче плиме таблоидних напада на Емира - они су само повод за овај запис. На страницама таблоида су опљувани већ и Митрополит Амфилохије и готово свако ко вриједи у овом народу. Усосталом, немам навику чак ни погледом да их прегледам на трафици, још од оног тренутка када је неко од тих латиничних сметљишта понудио својим читаоцима православне иконице на јефтином папиру залијепљене на обнажене груди неке од дама из реда оних који данас држе моралне лекције по српским земљама.

Опљуван је већ свако ко вриједи у овом народу | ИСКРА
https://iskra.co/kolumne/opljuvan-je-vec-svako-ko-vrijedi-u-ovom-narodu/

Стефан Синановић:

Поред чисто српске (додао бих и чисто Маркове) побједе у Никшићу, нарочито ми је драго због демаскирања манекена исконструисане, ни по чему аутентичне, никшићке алтернативне супкултурне сцене којој су панк, југоносталгија и псеудољевица дуго времена истрајавали као покривалица за латентни MNE национализам, а чији је култура под Требјесом дуго времена била заробљеник. Заточници таквог амбијента, пред шатором у кампу на Лејк фесту, одојчад више средње класе у потпуности зависне и покорене ДПСу, уз звук акустичне гитаре, или су одбијали, или нису могли да виде да је једина искрена побуна и једини прави панк у Црној Гори – нарочито од 2006. до 2020. године – било бити Србин у овој земљи и не одустајати од својих принципа. Штавише, многи од ових бунтовних другара, умјетника и алтернативаца (чији је бунт, додуше, у односу на власт по правилу имао тачно нула могућих посљедица) с подсмијехом су гледали на социјално најугроженије, али са ставом, на протестима некадашњег ДФа – поред толике грађанске свијести, није било вишка солидарности и емпатије за њихову борбу и муку. Задржало се и данас: на мајици и у предизборној кампањи подигнута песница и револуционарна иконографија, номинално Љубо Чупић и Bandiera rossa, у стварности одбрана капитала далеко најбогатијег човјека у земљи.

Кад сам се, једном приликом, обрео у таквом урбаном друштву неки од ових типова, с којим сам подијелио пиво, ме је питао:
– „А јесу ли твоји били за ДА или за НЕ?”
Рекох: „А ја сам Беранац. За НЕ, нормално.”
– „Јбг” – каже – „...мало смо се играли, и ми смо мало побиједили, а ви сте мало изгубили.” (било је то пар мјесеци прије него што је пошао на студије у примитивну и поражену Србију).

Било их је и с катедре за монтенегристику, било је и оних што су се касније остварили у свијету адвертајзинга. Махом одњеговани бирачи линије мањег отпора, али су се клели у класну свијест, грађанску Црну Гору и како тираде о панку, пиву и челику нису артифицијелно помодарство него начин живота. Данас је тај дух, који и даље доста суграђана посматра с висине, нашао и своју политичку представу – у локалу слика Бертолта Брехта али цијена пива коју нажуљане руке радника челичане тешко да би могле да плате – и ево закуцали су на два мандата, али се чини како и даље не капирају ништа.
https://www.facebook.com/share/1Cq8ouBxEx/