Република Српска Крајина

ИСТИНА О ШКАБРЊИ

Село Шкабрња се налази у Равним Котарима на путу од Задра ка Бенковцу и у непосредној близини аеродрома Земуник.
Као етнички хрватско село за вријеме комунистичког уређења (СФРЈ) имало је одређене повластице у односу на околна иако већа српска села а то се превасходно огледало у инфраструктурном домену - кроз Шкабрњу је провучена жељезничка пруга и у њој је изграђена жељезничка станица коју су користили и људи из околних (српских) села; Шкабрња је прва добила асфалт, електрификацију па и пројекат о изградњи канализационе мреже итд.
Увучена у српско окружење, на главном магистралном путу Задар - Бенковац и близу аеродрома, Шкабрња је била идеална локација за постављање хрватских засједа. Већ у љето 1991. године у Шкабрњи се накупило неколико стотина хрватских до зуба наоружаних сепаратиста који су започели терористичке акције на том подручју.
Довучене су и огромне залихе оружја различитог калибра.

Постале су учестале сачекуше у којима би рафалима били убијани Срби из оближњих села који би пролазили кроз Шкабрњу. Постало је немогуће људима да одлазе на своје њиве и обављају пољопривредне радове јер би се убрзо нашли под ватром а ускоро је започело и право гранатирање не само српских села и засеока око Шкабрње (Трљуге, Вељане, Вељанска Коса, Доње Биљане, Горње Биљане, Смилчић, Горњи Земуник итд.) већ и самог града Бенковца.
Уједно је постало и веома ризично користити аеродром "Земуник" између Земуника и Смоковића.

Шкабрња је постала јако упориште хрватских сепаратиста и терориста са јасним неоусташким циљем - изазвати реакцију још увијек званичне војске и локалних Срба те свијету све то представити као ни чим изазван српски напад. Дакле свјесно жртвовање зарад општег хрватског интереса.

Управо то се и догодило 18.11.1991. године.
Шкабрњу је држао тзв. "Самостални шкабрњски батаљон" а пјешадијска јединица ЈНА са око 200 војника (на редовном служењу војног рока) упутила се ка селу из Горњег Земуника у маршевској колони. На челу колоне био је командир Тенковске чете поручник Мирослав Стефановић. Када су дошли до улаза у село поручник је изашао из оклопног возила и стао поред узевши мегафон и позивајући хрватске сепаратисте да предају наоружање. Није ни завршио реченицу а снајперски метак га је погодио посред чела и у моменту је пао мртав.
Из возила је истрчао војник Дејан Лазић (19 година) и чим је дошао до поручниковог тијела такође је био погођен посред чела и пао мртав преко њега.

Њихова погибија је изазвала шок и гнијев код војске која је самоиницијативно отворила ватру по селу и дошло је до праве битке која се завршила послије неколико сати потпуним поразом Хрвата.
У сукобу је било мртвих на обе стране а војницима ЈНА су у помоћ прискочили локални Срби из својих ТО одреда.
Пошто је заузимана кућа по кућа затечени хрватски цивили су посредством ЈНА војника бивали евакуисани иза линије сукоба и аутобусима одвожени у Бенковац у просторије предшколске установе. Готово половина Шкабрњана (жена, дјеце и стараца) је привремено била смјештена у избјегличке кампове у Бенковцу заједно са стотинама српских избјеглица из Задра и Биограда што је довело до вербалних па и физичких сукобљавања. Због тога су шкабрњски цивили поново стављени у аутобусе и одвезени на линију разграничења у село Пристег да би били предати хрватској страни.
На аутобусе су хрватски ТО првобитно отворили ватру па је дошло до повлачења и онда тек до предавања.
Такође, један дио цивила из Шкабрње се повукао заједно са хрватским борцима преко њива и кроз атаре српских села у правцу Доњег Земуника.
Хрватски медији су одмах започели страховиту пропаганду како су удружене снаге ЈНА и "четника" спровеле масакр над недужним цивилима у Шкабрњи убивши неколико стотина људи а такве лажи су допрле и у Србију.
Међутим, приликом заузимања Шкабрње страдало је 43 људи од чега су већина хрватски борци а свега неколико цивила (4 жене) који су страдали од гелера (ниједан цивил није намјерно убијен од стране ЈНА).

www.group-telegram.com/pl/republikasrpskakrayina.com/13046

1.1K viewsNov 19 at 04:53

ИСТИНА О ШКАБРЊИ

Село Шкабрња се налази у Равним Котарима на путу од Задра ка Бенковцу и у непосредној близини аеродрома Земуник.
Као етнички хрватско село за вријеме комунистичког уређења (СФРЈ) имало је одређене повластице у односу на околна иако већа српска села а то се превасходно огледало у инфраструктурном домену - кроз Шкабрњу је провучена жељезничка пруга и у њој је изграђена жељезничка станица коју су користили и људи из околних (српских) села; Шкабрња је прва добила асфалт, електрификацију па и пројекат о изградњи канализационе мреже итд.
Увучена у српско окружење, на главном магистралном путу Задар - Бенковац и близу аеродрома, Шкабрња је била идеална локација за постављање хрватских засједа. Већ у љето 1991. године у Шкабрњи се накупило неколико стотина хрватских до зуба наоружаних сепаратиста који су започели терористичке акције на том подручју.
Довучене су и огромне залихе оружја различитог калибра.

Постале су учестале сачекуше у којима би рафалима били убијани Срби из оближњих села који би пролазили кроз Шкабрњу. Постало је немогуће људима да одлазе на своје њиве и обављају пољопривредне радове јер би се убрзо нашли под ватром а ускоро је започело и право гранатирање не само српских села и засеока око Шкабрње (Трљуге, Вељане, Вељанска Коса, Доње Биљане, Горње Биљане, Смилчић, Горњи Земуник итд.) већ и самог града Бенковца.
Уједно је постало и веома ризично користити аеродром "Земуник" између Земуника и Смоковића.

Шкабрња је постала јако упориште хрватских сепаратиста и терориста са јасним неоусташким циљем - изазвати реакцију још увијек званичне војске и локалних Срба те свијету све то представити као ни чим изазван српски напад. Дакле свјесно жртвовање зарад општег хрватског интереса.

Управо то се и догодило 18.11.1991. године.
Шкабрњу је држао тзв. "Самостални шкабрњски батаљон" а пјешадијска јединица ЈНА са око 200 војника (на редовном служењу војног рока) упутила се ка селу из Горњег Земуника у маршевској колони. На челу колоне био је командир Тенковске чете поручник Мирослав Стефановић. Када су дошли до улаза у село поручник је изашао из оклопног возила и стао поред узевши мегафон и позивајући хрватске сепаратисте да предају наоружање. Није ни завршио реченицу а снајперски метак га је погодио посред чела и у моменту је пао мртав.
Из возила је истрчао војник Дејан Лазић (19 година) и чим је дошао до поручниковог тијела такође је био погођен посред чела и пао мртав преко њега.

Њихова погибија је изазвала шок и гнијев код војске која је самоиницијативно отворила ватру по селу и дошло је до праве битке која се завршила послије неколико сати потпуним поразом Хрвата.
У сукобу је било мртвих на обе стране а војницима ЈНА су у помоћ прискочили локални Срби из својих ТО одреда.
Пошто је заузимана кућа по кућа затечени хрватски цивили су посредством ЈНА војника бивали евакуисани иза линије сукоба и аутобусима одвожени у Бенковац у просторије предшколске установе. Готово половина Шкабрњана (жена, дјеце и стараца) је привремено била смјештена у избјегличке кампове у Бенковцу заједно са стотинама српских избјеглица из Задра и Биограда што је довело до вербалних па и физичких сукобљавања. Због тога су шкабрњски цивили поново стављени у аутобусе и одвезени на линију разграничења у село Пристег да би били предати хрватској страни.
На аутобусе су хрватски ТО првобитно отворили ватру па је дошло до повлачења и онда тек до предавања.
Такође, један дио цивила из Шкабрње се повукао заједно са хрватским борцима преко њива и кроз атаре српских села у правцу Доњег Земуника.
Хрватски медији су одмах започели страховиту пропаганду како су удружене снаге ЈНА и "четника" спровеле масакр над недужним цивилима у Шкабрњи убивши неколико стотина људи а такве лажи су допрле и у Србију.
Међутим, приликом заузимања Шкабрње страдало је 43 људи од чега су већина хрватски борци а свега неколико цивила (4 жене) који су страдали од гелера (ниједан цивил није намјерно убијен од стране ЈНА).

BY Република Српска Крајина