Прослава пола миленијума постојања храма посвећеног Преносу моштију Светог великомученика Георгија у Добропољцима код Бенковца;
Епархија Далматинска ❤️🇷🇸☦️
Епархија Далматинска ❤️🇷🇸☦️
Forwarded from Скупљачи кукоља
У Великој Британији транс мушкарци и лезбејке добијају приоритет за вантелесну оплодњу две године пре хетеросексуалних парова према плану Националне здравствене службе🤢
Трансродни мушкарци – они који су рођени као жене, а сада се идентификују као мушкарци – ће се сматрати неспособнима за зачеће, исто као и лезбејке и самохране жене.
То значи да ће одмах стећи право на бесплатну процедуру вантелесне оплодње (чији један циклус кошта око 5000 фунти из буџетских средстава), ако испуњавају друге критеријуме, као што су индекс телесне масе између 19 и 30, непушење, старост испод 43 године и ако немају партнера са дететом из претходних веза.
С друге стране, хетеросексуални парови и даље ће морати да докажу да нису у могућности да зачну природним путем током две године 😳
@skupljaci_kukolja
Трансродни мушкарци – они који су рођени као жене, а сада се идентификују као мушкарци – ће се сматрати неспособнима за зачеће, исто као и лезбејке и самохране жене.
То значи да ће одмах стећи право на бесплатну процедуру вантелесне оплодње (чији један циклус кошта око 5000 фунти из буџетских средстава), ако испуњавају друге критеријуме, као што су индекс телесне масе између 19 и 30, непушење, старост испод 43 године и ако немају партнера са дететом из претходних веза.
С друге стране, хетеросексуални парови и даље ће морати да докажу да нису у могућности да зачну природним путем током две године 😳
@skupljaci_kukolja
Вуковар, Западни Срем, Српска Крајина 🇷🇸 https://www.youtube.com/watch?v=jfdfRYKZjb4
YouTube
Slavija
Од фашиста за фашисте
У току је допремање војне технике и средства из Хрватске за Украјину.
Војна возила и друга средства се довлаче жељезницом до Загреба а одатле теретним авионима пребацују на аеродром Жешув у Пољској...
У току је допремање војне технике и средства из Хрватске за Украјину.
Војна возила и друга средства се довлаче жељезницом до Загреба а одатле теретним авионима пребацују на аеродром Жешув у Пољској...
ИСТИНА О ШКАБРЊИ
Село Шкабрња се налази у Равним Котарима на путу од Задра ка Бенковцу и у непосредној близини аеродрома Земуник.
Као етнички хрватско село за вријеме комунистичког уређења (СФРЈ) имало је одређене повластице у односу на околна иако већа српска села а то се превасходно огледало у инфраструктурном домену - кроз Шкабрњу је провучена жељезничка пруга и у њој је изграђена жељезничка станица коју су користили и људи из околних (српских) села; Шкабрња је прва добила асфалт, електрификацију па и пројекат о изградњи канализационе мреже итд.
Увучена у српско окружење, на главном магистралном путу Задар - Бенковац и близу аеродрома, Шкабрња је била идеална локација за постављање хрватских засједа. Већ у љето 1991. године у Шкабрњи се накупило неколико стотина хрватских до зуба наоружаних сепаратиста који су започели терористичке акције на том подручју.
Довучене су и огромне залихе оружја различитог калибра.
Постале су учестале сачекуше у којима би рафалима били убијани Срби из оближњих села који би пролазили кроз Шкабрњу. Постало је немогуће људима да одлазе на своје њиве и обављају пољопривредне радове јер би се убрзо нашли под ватром а ускоро је започело и право гранатирање не само српских села и засеока око Шкабрње (Трљуге, Вељане, Вељанска Коса, Доње Биљане, Горње Биљане, Смилчић, Горњи Земуник итд.) већ и самог града Бенковца.
Уједно је постало и веома ризично користити аеродром "Земуник" између Земуника и Смоковића.
Шкабрња је постала јако упориште хрватских сепаратиста и терориста са јасним неоусташким циљем - изазвати реакцију још увијек званичне војске и локалних Срба те свијету све то представити као ни чим изазван српски напад. Дакле свјесно жртвовање зарад општег хрватског интереса.
Управо то се и догодило 18.11.1991. године.
Шкабрњу је држао тзв. "Самостални шкабрњски батаљон" а пјешадијска јединица ЈНА са око 200 војника (на редовном служењу војног рока) упутила се ка селу из Горњег Земуника у маршевској колони. На челу колоне био је командир Тенковске чете поручник Мирослав Стефановић. Када су дошли до улаза у село поручник је изашао из оклопног возила и стао поред узевши мегафон и позивајући хрватске сепаратисте да предају наоружање. Није ни завршио реченицу а снајперски метак га је погодио посред чела и у моменту је пао мртав.
Из возила је истрчао војник Дејан Лазић (19 година) и чим је дошао до поручниковог тијела такође је био погођен посред чела и пао мртав преко њега.
Њихова погибија је изазвала шок и гнијев код војске која је самоиницијативно отворила ватру по селу и дошло је до праве битке која се завршила послије неколико сати потпуним поразом Хрвата.
У сукобу је било мртвих на обе стране а војницима ЈНА су у помоћ прискочили локални Срби из својих ТО одреда.
Пошто је заузимана кућа по кућа затечени хрватски цивили су посредством ЈНА војника бивали евакуисани иза линије сукоба и аутобусима одвожени у Бенковац у просторије предшколске установе. Готово половина Шкабрњана (жена, дјеце и стараца) је привремено била смјештена у избјегличке кампове у Бенковцу заједно са стотинама српских избјеглица из Задра и Биограда што је довело до вербалних па и физичких сукобљавања. Због тога су шкабрњски цивили поново стављени у аутобусе и одвезени на линију разграничења у село Пристег да би били предати хрватској страни.
На аутобусе су хрватски ТО првобитно отворили ватру па је дошло до повлачења и онда тек до предавања.
Такође, један дио цивила из Шкабрње се повукао заједно са хрватским борцима преко њива и кроз атаре српских села у правцу Доњег Земуника.
Хрватски медији су одмах започели страховиту пропаганду како су удружене снаге ЈНА и "четника" спровеле масакр над недужним цивилима у Шкабрњи убивши неколико стотина људи а такве лажи су допрле и у Србију.
Међутим, приликом заузимања Шкабрње страдало је 43 људи од чега су већина хрватски борци а свега неколико цивила (4 жене) који су страдали од гелера (ниједан цивил није намјерно убијен од стране ЈНА).
Село Шкабрња се налази у Равним Котарима на путу од Задра ка Бенковцу и у непосредној близини аеродрома Земуник.
Као етнички хрватско село за вријеме комунистичког уређења (СФРЈ) имало је одређене повластице у односу на околна иако већа српска села а то се превасходно огледало у инфраструктурном домену - кроз Шкабрњу је провучена жељезничка пруга и у њој је изграђена жељезничка станица коју су користили и људи из околних (српских) села; Шкабрња је прва добила асфалт, електрификацију па и пројекат о изградњи канализационе мреже итд.
Увучена у српско окружење, на главном магистралном путу Задар - Бенковац и близу аеродрома, Шкабрња је била идеална локација за постављање хрватских засједа. Већ у љето 1991. године у Шкабрњи се накупило неколико стотина хрватских до зуба наоружаних сепаратиста који су започели терористичке акције на том подручју.
Довучене су и огромне залихе оружја различитог калибра.
Постале су учестале сачекуше у којима би рафалима били убијани Срби из оближњих села који би пролазили кроз Шкабрњу. Постало је немогуће људима да одлазе на своје њиве и обављају пољопривредне радове јер би се убрзо нашли под ватром а ускоро је започело и право гранатирање не само српских села и засеока око Шкабрње (Трљуге, Вељане, Вељанска Коса, Доње Биљане, Горње Биљане, Смилчић, Горњи Земуник итд.) већ и самог града Бенковца.
Уједно је постало и веома ризично користити аеродром "Земуник" између Земуника и Смоковића.
Шкабрња је постала јако упориште хрватских сепаратиста и терориста са јасним неоусташким циљем - изазвати реакцију још увијек званичне војске и локалних Срба те свијету све то представити као ни чим изазван српски напад. Дакле свјесно жртвовање зарад општег хрватског интереса.
Управо то се и догодило 18.11.1991. године.
Шкабрњу је држао тзв. "Самостални шкабрњски батаљон" а пјешадијска јединица ЈНА са око 200 војника (на редовном служењу војног рока) упутила се ка селу из Горњег Земуника у маршевској колони. На челу колоне био је командир Тенковске чете поручник Мирослав Стефановић. Када су дошли до улаза у село поручник је изашао из оклопног возила и стао поред узевши мегафон и позивајући хрватске сепаратисте да предају наоружање. Није ни завршио реченицу а снајперски метак га је погодио посред чела и у моменту је пао мртав.
Из возила је истрчао војник Дејан Лазић (19 година) и чим је дошао до поручниковог тијела такође је био погођен посред чела и пао мртав преко њега.
Њихова погибија је изазвала шок и гнијев код војске која је самоиницијативно отворила ватру по селу и дошло је до праве битке која се завршила послије неколико сати потпуним поразом Хрвата.
У сукобу је било мртвих на обе стране а војницима ЈНА су у помоћ прискочили локални Срби из својих ТО одреда.
Пошто је заузимана кућа по кућа затечени хрватски цивили су посредством ЈНА војника бивали евакуисани иза линије сукоба и аутобусима одвожени у Бенковац у просторије предшколске установе. Готово половина Шкабрњана (жена, дјеце и стараца) је привремено била смјештена у избјегличке кампове у Бенковцу заједно са стотинама српских избјеглица из Задра и Биограда што је довело до вербалних па и физичких сукобљавања. Због тога су шкабрњски цивили поново стављени у аутобусе и одвезени на линију разграничења у село Пристег да би били предати хрватској страни.
На аутобусе су хрватски ТО првобитно отворили ватру па је дошло до повлачења и онда тек до предавања.
Такође, један дио цивила из Шкабрње се повукао заједно са хрватским борцима преко њива и кроз атаре српских села у правцу Доњег Земуника.
Хрватски медији су одмах започели страховиту пропаганду како су удружене снаге ЈНА и "четника" спровеле масакр над недужним цивилима у Шкабрњи убивши неколико стотина људи а такве лажи су допрле и у Србију.
Међутим, приликом заузимања Шкабрње страдало је 43 људи од чега су већина хрватски борци а свега неколико цивила (4 жене) који су страдали од гелера (ниједан цивил није намјерно убијен од стране ЈНА).
Форензички тим је пронашао метак у леђима једном старијем човјеку и утврдио да је био упуцан од стране самих Хрвата такође највјероватније случајно.
Већ током 1992. године у Шкабрњу почињу да се враћају поједини Хрвати старије животне доби чију безбједност је контролисао УНПРОФОР. У јануару 1993. године током крваве геноцидне акције "Масленица" Хрвати заузимају велики дио Равних Котара када је прогнано преко 10 000 Срба и убијено преко 500 у десетак српских села а тада је и Шкабрња предата хрватској страни.
Већ током 1992. године у Шкабрњу почињу да се враћају поједини Хрвати старије животне доби чију безбједност је контролисао УНПРОФОР. У јануару 1993. године током крваве геноцидне акције "Масленица" Хрвати заузимају велики дио Равних Котара када је прогнано преко 10 000 Срба и убијено преко 500 у десетак српских села а тада је и Шкабрња предата хрватској страни.