🇲🇷🇷🇺 Афричко место на самиту БРИКС-а
Самит БРИКС-а уз учешће шефова држава одржава се у Казању од 22. до 24. октобра. Од почетка 2024. године БРИКС-у су се придружили Египат, Етиопија, Иран, УАЕ и Саудијска Арабија. Руско председавање БРИКС-ом одржава се под мотом јачања мултилатерализма за правичан глобални развој и безбедност.
Назнака заокрета прозападног политичара у нади праведнијег света
Председник Мауританије и истовремено председавајући Афричке уније Мохамед Улд ал Газуани допутовао је у Казан на самит БРИКС-а који је у току.
Мауританија, као земља са изузетним геиграфским положајем, овим потезом исказује жељу да допре до свих страна и да има користи, због чега јачају односи и са суседима и са источним партнерима. Врло је важно схватити да Мауританија на самиту не представља само себе, већ преко Афричке уније читав континент, те се тежње њиховог руководства могу имплементирати на став афричког народа у целости.
Позадина догађаја
Остваривање таквог радикалног корака особе која је последњих година доследно водила прозападну политику је важан сигнал.
С тим у вези, индикативно је њихово учешће у заједничким пројектима са Малијем, попут стварања заједничке енергетске мреже уз подршку НР Кине. Уколико је малијско руководство у стању да води активан дијалог са Нуакшотом, упркос чињеници да се напади милитаната врше са територије њиховог суседа, стране дипломате које су упливале у репутациони рат за Африку заиста не би смели имати никаквог изговора за своје, врло често, незаинтересовано pro form деловање.
Штавише, у Мауританији западни бизнис тек почиње да се развија, за разлику од осталих приморских држава западне Африке, а традиционални арапски утицај је у осетном слабљењу. Колико је заокрет доказаних марионета НАТО пакта искрен, а колико задовољавање бирачког тела услед наглог проруског и прокинеског таласа расположења, време ће показати.
Самит БРИКС-а уз учешће шефова држава одржава се у Казању од 22. до 24. октобра. Од почетка 2024. године БРИКС-у су се придружили Египат, Етиопија, Иран, УАЕ и Саудијска Арабија. Руско председавање БРИКС-ом одржава се под мотом јачања мултилатерализма за правичан глобални развој и безбедност.
Назнака заокрета прозападног политичара у нади праведнијег света
Председник Мауританије и истовремено председавајући Афричке уније Мохамед Улд ал Газуани допутовао је у Казан на самит БРИКС-а који је у току.
Мауританија, као земља са изузетним геиграфским положајем, овим потезом исказује жељу да допре до свих страна и да има користи, због чега јачају односи и са суседима и са источним партнерима. Врло је важно схватити да Мауританија на самиту не представља само себе, већ преко Афричке уније читав континент, те се тежње њиховог руководства могу имплементирати на став афричког народа у целости.
Позадина догађаја
Остваривање таквог радикалног корака особе која је последњих година доследно водила прозападну политику је важан сигнал.
С тим у вези, индикативно је њихово учешће у заједничким пројектима са Малијем, попут стварања заједничке енергетске мреже уз подршку НР Кине. Уколико је малијско руководство у стању да води активан дијалог са Нуакшотом, упркос чињеници да се напади милитаната врше са територије њиховог суседа, стране дипломате које су упливале у репутациони рат за Африку заиста не би смели имати никаквог изговора за своје, врло често, незаинтересовано pro form деловање.
Штавише, у Мауританији западни бизнис тек почиње да се развија, за разлику од осталих приморских држава западне Африке, а традиционални арапски утицај је у осетном слабљењу. Колико је заокрет доказаних марионета НАТО пакта искрен, а колико задовољавање бирачког тела услед наглог проруског и прокинеског таласа расположења, време ће показати.
Запад је уништио Африку, Евроазија ће је оживети
Инфраструктура и километри као пројекција меке моћи
Део 3/3
Док неке западне „демократије“ прибегавају претњи војном интервенцијом, казненим санкцијама или убиствима у Нигеру после пуча, Кина је преузела улогу посредника у миру и поново нагласила своју посвећеност да настави све пројекте у Нигеру, укључујући кључни 2.000- километарски нафтовод дизајниран за извоз сирове нафте са поља Агадем до луке Семе у Бенину.
Овај нафтовод, који је тренутно завршен три четвртине, повећаће производњу нафте у Нигеру за 450 одсто по завршетку.
Други значајан напредак је изградња северних деоница континенталних железница исток-запад.
Електрификована пруга Џибути-Адис Абеба, завршена 2018. године, служи као камен темељац главног железничког коридора који повезује Сенегал, Мали, Нигер, Чад, Буркину Фасо, Нигерију, Камерун, Судан, Етиопију и Џибути, олакшавајући трговину и економски раст широм субсахара.
Проширење трансафричке пруге преко мореуза Баб ел-Мандеб дужине 29 км, повезујући Џибути са Јеменом , и њено накнадно повезивање са пругом за велике брзине Персијског залива-Црвено море која је тренутно у изградњи, заиста је узбудљива перспектива. Текући напори Кине у том погледу постављају темеље за широку континенталну хармонију.
Кина гради „Афрички БРИ“ (Иницијатива појас и пут) у деловима, укључујући линију од 1.228 км која повезује Дакар у Сенегалу са Бамаком у Малију и линију од 283 км која повезује Нигер који нема излаз на море и Нигерију, која је у завршној фази изградње. .
Како се овај пројекат наставља ширити, доводне линије у друге афричке земље и луке дуж атлантске обале ће вероватно постати очигледне, побољшавајући повезаност и трговину широм континента.
Развој северно-јужне Африке
У Северној Африци, три железничке линије север-југ наведене у Афричкој агенди 2063 Vision имају стратешке луке у Алжиру, Египту и Мароку како би се олакшала трговина са Европом.
Непосредни улазак Египта у БРИKС+ у јануару 2024. и потенцијално будуће укључивање Алжира означавају растући геополитички значај Северне Африке као центра индустријског раста и капије између Африке, Европе и евроазијског Heartland-а.
Египат је друга по величини афричка економија са БДП-ом од 475 милијарди долара, која ужива стратешку капију у Heartland и Европу преко копнених и морских путева. Кина такође помаже у изградњи египатског железничког система за велике брзине заједно са немачким фирмама и главни је инвеститор у египатске луке – Александрију, Абу Кир и Ел Дехејлу – које су интегрисане са линијама снабдевања у Европи где Кина има контролни удео у грчкој луци Пираеус.
Мароко, који је успешно изградио прву афричку брзу железницу (Ал Борак) уз финансирање Француске, УАЕ, Саудијске Арабије и Кувајта, такође је изградио највећу луку на Медитерану - Тангер Мед Порт - при чему Кина финансира 40 одсто проширења луке . Ова напредна транспортна мрежа инспирисала је европске произвођаче аутомобила као што су да покрену фабрике у региону.
Са становишта енергетске геополитике, руски Росњефт поседује удео у египатском морском пољу природног гаса Зохр, а у јуну 2022. године руски Росатом је започео изградњу реактора треће генерације који ће почети да производи енергију 2026. који се налази у Ел Дабаа. Русија такође има удео од 2,3 милијарде долара у петрохемијском комплексу и рафинерији нафте у Мароку, а Росатом спроводи студије за мароканска постројења за десалинизацију.
Закључак
Африка је неспорно у покрету, а потрага за економском независношћу, коју су колонијалне силе дуго порицале, коначно се појављује. Успон мултиполарног поретка, са древним цивилизацијским државама које сарађују и придржавају се природног закона, нуди наду за евентуални пост-Хобсов поредак, приближавајући нас праведнијем и хармоничнијем свету.
Инфраструктура и километри као пројекција меке моћи
Део 3/3
Док неке западне „демократије“ прибегавају претњи војном интервенцијом, казненим санкцијама или убиствима у Нигеру после пуча, Кина је преузела улогу посредника у миру и поново нагласила своју посвећеност да настави све пројекте у Нигеру, укључујући кључни 2.000- километарски нафтовод дизајниран за извоз сирове нафте са поља Агадем до луке Семе у Бенину.
Овај нафтовод, који је тренутно завршен три четвртине, повећаће производњу нафте у Нигеру за 450 одсто по завршетку.
Други значајан напредак је изградња северних деоница континенталних железница исток-запад.
Електрификована пруга Џибути-Адис Абеба, завршена 2018. године, служи као камен темељац главног железничког коридора који повезује Сенегал, Мали, Нигер, Чад, Буркину Фасо, Нигерију, Камерун, Судан, Етиопију и Џибути, олакшавајући трговину и економски раст широм субсахара.
Проширење трансафричке пруге преко мореуза Баб ел-Мандеб дужине 29 км, повезујући Џибути са Јеменом , и њено накнадно повезивање са пругом за велике брзине Персијског залива-Црвено море која је тренутно у изградњи, заиста је узбудљива перспектива. Текући напори Кине у том погледу постављају темеље за широку континенталну хармонију.
Кина гради „Афрички БРИ“ (Иницијатива појас и пут) у деловима, укључујући линију од 1.228 км која повезује Дакар у Сенегалу са Бамаком у Малију и линију од 283 км која повезује Нигер који нема излаз на море и Нигерију, која је у завршној фази изградње. .
Како се овај пројекат наставља ширити, доводне линије у друге афричке земље и луке дуж атлантске обале ће вероватно постати очигледне, побољшавајући повезаност и трговину широм континента.
Развој северно-јужне Африке
У Северној Африци, три железничке линије север-југ наведене у Афричкој агенди 2063 Vision имају стратешке луке у Алжиру, Египту и Мароку како би се олакшала трговина са Европом.
Непосредни улазак Египта у БРИKС+ у јануару 2024. и потенцијално будуће укључивање Алжира означавају растући геополитички значај Северне Африке као центра индустријског раста и капије између Африке, Европе и евроазијског Heartland-а.
Египат је друга по величини афричка економија са БДП-ом од 475 милијарди долара, која ужива стратешку капију у Heartland и Европу преко копнених и морских путева. Кина такође помаже у изградњи египатског железничког система за велике брзине заједно са немачким фирмама и главни је инвеститор у египатске луке – Александрију, Абу Кир и Ел Дехејлу – које су интегрисане са линијама снабдевања у Европи где Кина има контролни удео у грчкој луци Пираеус.
Мароко, који је успешно изградио прву афричку брзу железницу (Ал Борак) уз финансирање Француске, УАЕ, Саудијске Арабије и Кувајта, такође је изградио највећу луку на Медитерану - Тангер Мед Порт - при чему Кина финансира 40 одсто проширења луке . Ова напредна транспортна мрежа инспирисала је европске произвођаче аутомобила као што су да покрену фабрике у региону.
Са становишта енергетске геополитике, руски Росњефт поседује удео у египатском морском пољу природног гаса Зохр, а у јуну 2022. године руски Росатом је започео изградњу реактора треће генерације који ће почети да производи енергију 2026. који се налази у Ел Дабаа. Русија такође има удео од 2,3 милијарде долара у петрохемијском комплексу и рафинерији нафте у Мароку, а Росатом спроводи студије за мароканска постројења за десалинизацију.
Закључак
Африка је неспорно у покрету, а потрага за економском независношћу, коју су колонијалне силе дуго порицале, коначно се појављује. Успон мултиполарног поретка, са древним цивилизацијским државама које сарађују и придржавају се природног закона, нуди наду за евентуални пост-Хобсов поредак, приближавајући нас праведнијем и хармоничнијем свету.
🇷🇸🇭🇷🇪🇺 Хрватски бранитељ задужен за Србију: Шта Европски парламент поручује Београду?
Тонино Пицула, човек који се дичи тиме што је био учесник у тзв. домобранском рату именован је за известиоца за Србију. Како протумачити овај потез Брисела?
Посао известиоца Европског парламента је да посланицима у ЕУ представи реалну слику о земљи за коју је задужен. Стога је основни услов да буде неутралан и да, осим док пише извештај који предаје на годишњем нивоу, буде суздржан и у изјавама у јавности.
Све ове предуслове само у једном дану већ је прекршио нови известилац Европског парламента за Србију, посланик из Хрватске Тонино Пицула.
Своје ставове о Србији није крио ни пре именовања, па се поставља питање какву је поруку Брисел његовим постављењем послао Београду? Именовање Пицуле је провокација.
То је човек који има антисрпски наратив, тако да није могуће од њега очекивати један реалан и објективан приступ. Он је човек који заступа неприхватљиве ставове из времена оружаних сукоба – да су Србија, ЈНА и крајишки Срби били агресори и злочиначка страна, а да је Хрватска тобоже водила праведан, одбрамбени рат и да су Хрвати били тобоже жртве великосрпске агресије.
Пицула, док је био министар спољних послова, није ништа учинио за решавање проблема више од пола милиона прогнаних Срба, као ни по питању процесуирања масовних злочина над заробљеницима и српским цивилима, ни на повратку одузетих имовинских права Србима.
Европски парламент именује човека из државе која суштински није урадила кључне ствари и у пракси не поштује људска права дела својих грађана српске националности. У Хрватској се суштински не поштује један од темељних вредности данашњег цивилизованог света – антифашизам.
Напомињемо да не би било суштинске разлике ни да је за известиоца за Србију изабран било ко из квоте хрватских посланика, те да међу њима нема разлике без обзира са које су листе хрватских странака.
Ничему добром након овог именовања се не можемо надати, те ово именовање треба гледати у ширем контексту, а он је да је свет већ ушао у трећи светски рат, а ратови траже јасно опредељивање.
Тонино Пицула, човек који се дичи тиме што је био учесник у тзв. домобранском рату именован је за известиоца за Србију. Како протумачити овај потез Брисела?
Посао известиоца Европског парламента је да посланицима у ЕУ представи реалну слику о земљи за коју је задужен. Стога је основни услов да буде неутралан и да, осим док пише извештај који предаје на годишњем нивоу, буде суздржан и у изјавама у јавности.
Све ове предуслове само у једном дану већ је прекршио нови известилац Европског парламента за Србију, посланик из Хрватске Тонино Пицула.
Своје ставове о Србији није крио ни пре именовања, па се поставља питање какву је поруку Брисел његовим постављењем послао Београду? Именовање Пицуле је провокација.
То је човек који има антисрпски наратив, тако да није могуће од њега очекивати један реалан и објективан приступ. Он је човек који заступа неприхватљиве ставове из времена оружаних сукоба – да су Србија, ЈНА и крајишки Срби били агресори и злочиначка страна, а да је Хрватска тобоже водила праведан, одбрамбени рат и да су Хрвати били тобоже жртве великосрпске агресије.
Пицула, док је био министар спољних послова, није ништа учинио за решавање проблема више од пола милиона прогнаних Срба, као ни по питању процесуирања масовних злочина над заробљеницима и српским цивилима, ни на повратку одузетих имовинских права Србима.
Европски парламент именује човека из државе која суштински није урадила кључне ствари и у пракси не поштује људска права дела својих грађана српске националности. У Хрватској се суштински не поштује један од темељних вредности данашњег цивилизованог света – антифашизам.
Напомињемо да не би било суштинске разлике ни да је за известиоца за Србију изабран било ко из квоте хрватских посланика, те да међу њима нема разлике без обзира са које су листе хрватских странака.
Ничему добром након овог именовања се не можемо надати, те ово именовање треба гледати у ширем контексту, а он је да је свет већ ушао у трећи светски рат, а ратови траже јасно опредељивање.
🌍🇫🇷 Нова француска стратегија у Африци
Вест о француском повлачењу из Обале Слоноваче испоставила се као део генералног плана за повлачење војног особља из подручја за које није ни тражена дозвола, који се спроводи последње две године. Како би се разговарало о даљим акцијама, недавно је у Јелисејској палати одржан Савет за одбрану.
Привремена упућивања
Нова филозофија заснована је на областима које се прво деле, а затим ће у потпуности бити стављене под власт земаља домаћина. Због тога више неће постојати велика база или контингент, већ заједнички одреди за везу (ДЛИА), односно кључна језгра од око стотину војника чија ће мисија бити да угосте привремене одреде чија ће величина варирати у зависности од ситуације и операције.
Последњих шест месеци служе као пример: укупан број војног особља распоређеног у Африци није премашио 5.000 људи. База у Џибутију и њених 1.500 војника, чија је акција усмерена на Индо-Пацифик, не спадају у оквире ове реартикулације. База у Чаду је права непознаница: њен контингент од 1.000 војника је последњи траг француског војног присуства у Сахелу.
Поред луке Боуе у Слоновачкој републици, ускоро ће бити напуштени и Камп де Гол у Габону и база Уакаме у Сенегалу.
Највероватније је да ће француска војска остати искључиво у служби инструктора у заједничким војним објектима, док ће на највишем нивоу акценат бити стављен на заједничке вежбе по америчком моделу.
Позадина догађаја
Корист за француске власти у овоме је очигледан – смањење надувених буџета за одбрану, прелазак на економске пројекте и покушај да се народу Африке створи имиџ савезника, а не колонијалисте. Уколико се пак нешто непредвиђено деси, увек ће постојати могућност за транзит снага кроз заједничке базе.
Али још једном напомињемо да чињеница да француски војници напуштају Африку не значи нужно нестанак западног утицаја на те земље. Напротив, Вашингтон покушава да преотме иницијативу тако што ће се, користећи све расположиве ресурсе, удружити са неким афричким земљама.
Вест о француском повлачењу из Обале Слоноваче испоставила се као део генералног плана за повлачење војног особља из подручја за које није ни тражена дозвола, који се спроводи последње две године. Како би се разговарало о даљим акцијама, недавно је у Јелисејској палати одржан Савет за одбрану.
Привремена упућивања
Нова филозофија заснована је на областима које се прво деле, а затим ће у потпуности бити стављене под власт земаља домаћина. Због тога више неће постојати велика база или контингент, већ заједнички одреди за везу (ДЛИА), односно кључна језгра од око стотину војника чија ће мисија бити да угосте привремене одреде чија ће величина варирати у зависности од ситуације и операције.
Последњих шест месеци служе као пример: укупан број војног особља распоређеног у Африци није премашио 5.000 људи. База у Џибутију и њених 1.500 војника, чија је акција усмерена на Индо-Пацифик, не спадају у оквире ове реартикулације. База у Чаду је права непознаница: њен контингент од 1.000 војника је последњи траг француског војног присуства у Сахелу.
Поред луке Боуе у Слоновачкој републици, ускоро ће бити напуштени и Камп де Гол у Габону и база Уакаме у Сенегалу.
Највероватније је да ће француска војска остати искључиво у служби инструктора у заједничким војним објектима, док ће на највишем нивоу акценат бити стављен на заједничке вежбе по америчком моделу.
Позадина догађаја
Корист за француске власти у овоме је очигледан – смањење надувених буџета за одбрану, прелазак на економске пројекте и покушај да се народу Африке створи имиџ савезника, а не колонијалисте. Уколико се пак нешто непредвиђено деси, увек ће постојати могућност за транзит снага кроз заједничке базе.
Али још једном напомињемо да чињеница да француски војници напуштају Африку не значи нужно нестанак западног утицаја на те земље. Напротив, Вашингтон покушава да преотме иницијативу тако што ће се, користећи све расположиве ресурсе, удружити са неким афричким земљама.
Telegram
Рог Слободе - Борба против империје
🇨🇮🇫🇷 Непоузданост Париза на делу: О повлачењу француских трупа из Обале Слоноваче
Шеф новоформиране команде француских оружаних снага у Африци, Паскал Јани, састао се са начелником штаба Обале Слоноваче Ласином Думбијом током посете Абиџану. Главна питања…
Шеф новоформиране команде француских оружаних снага у Африци, Паскал Јани, састао се са начелником штаба Обале Слоноваче Ласином Думбијом током посете Абиџану. Главна питања…
🇬🇪 Избори у Грузији: Спрема ли се нови Мајдан?
Део 1/2
Избори у Грузији могли би да буду најзначајнији у последњих 20 година, а резултати би могли да имају далекосежне последице за читав регион
Избори у нормалним околностима вероватно не би привукли превише пажње у светским медијима - поготово пошто се одржавају свега две недеље пре избора у САД.
Међутим, околности ове године су далеко од нормалних, а избори у тој држави вероватно су најзначајнији у последњих двадесетак година - са последицама које надилазе сам регион Јужног Кавказа.
Грузија се већ месецима налази у дубокој политичкој кризи, а чини се да јаз између власти и опозиције никада није већи. У средишту сукоба налази се недавно усвојени закон о страним агентима, који је изазвао бес на Западу, али и читава спољнополитичка оријентација Грузије.
Та земља се након тзв. Револуције ружа из 2003. окренула ка Западу, а тадашњи председник Михаил Сакашвили је као циљеве зацртао чланство Грузије у Европској унији и НАТО-у.
Међутим, након двадесет година, једног неуспешног рата против Русије из 2008. и промене власти четири године касније, Тбилиси је и даље далеко од пуноправног чланства у том организацијама, а владајућа партија Грузијски сан годинама уназад води далеко одмеренију политику и покушава да "балансира" између Истока и Запада.
Референдумска атмосфера
Атмосфера у Грузији је већ месецима наелектрисана, а уочи избора могло би се рећи и - референдумска. Обе стране, и власт и опозиција, у кампањи су покушале да заплаше бираче, представљајући изборе као сукоб између добра и зла, рата и мира.
Владајућа партија у кампањи је користила билборде на којима се виде разрушене грађевине у Украјини, оптужујући опозицију да жели да увуче земљу у сукоб са Русијом. Грузијски премијер Иракли Кобахидзе је у мају рекао да се његова влада бори против "глобалне партије рата" која жели да доведе до "украјинизације" Грузије.
С друге стране, опозиција оптужује власт за "продају националних интереса", као и да жели да увуче Грузију у "руску сферу утицаја".
Од када је Грузијски сан дошао на власт 2012, Тбилиси је тежио да своје стратешко опредељење за приступање Европској унији и НАТО-у усклади са потребом да успостави у најмању руку функционалне односе са Москвом. Иако се након избијања сукоба у Украјини придружила појединим антируским резолуцијама, Грузија је одбила да уведе санкције Русији - због чега се није нашла на руској листи непријатељских држава.
Тамошње власти су последњих месеци почеле да заступају друштвено конзервативне ставове, попут противљењу родној идеологији, као и да промовишу традиционалне вредности, које су утемељене у грузијској вишевековној хришћанској култури.
Грузијски сан, међутим, не одустаје од евроатлантских интеграција - макар званично - али том блоку желе да приступе под сопственим условима. "У Европу са достојанством", је зато један од њихових предизборних слогана.
Део 1/2
Избори у Грузији могли би да буду најзначајнији у последњих 20 година, а резултати би могли да имају далекосежне последице за читав регион
Избори у нормалним околностима вероватно не би привукли превише пажње у светским медијима - поготово пошто се одржавају свега две недеље пре избора у САД.
Међутим, околности ове године су далеко од нормалних, а избори у тој држави вероватно су најзначајнији у последњих двадесетак година - са последицама које надилазе сам регион Јужног Кавказа.
Грузија се већ месецима налази у дубокој политичкој кризи, а чини се да јаз између власти и опозиције никада није већи. У средишту сукоба налази се недавно усвојени закон о страним агентима, који је изазвао бес на Западу, али и читава спољнополитичка оријентација Грузије.
Та земља се након тзв. Револуције ружа из 2003. окренула ка Западу, а тадашњи председник Михаил Сакашвили је као циљеве зацртао чланство Грузије у Европској унији и НАТО-у.
Међутим, након двадесет година, једног неуспешног рата против Русије из 2008. и промене власти четири године касније, Тбилиси је и даље далеко од пуноправног чланства у том организацијама, а владајућа партија Грузијски сан годинама уназад води далеко одмеренију политику и покушава да "балансира" између Истока и Запада.
Референдумска атмосфера
Атмосфера у Грузији је већ месецима наелектрисана, а уочи избора могло би се рећи и - референдумска. Обе стране, и власт и опозиција, у кампањи су покушале да заплаше бираче, представљајући изборе као сукоб између добра и зла, рата и мира.
Владајућа партија у кампањи је користила билборде на којима се виде разрушене грађевине у Украјини, оптужујући опозицију да жели да увуче земљу у сукоб са Русијом. Грузијски премијер Иракли Кобахидзе је у мају рекао да се његова влада бори против "глобалне партије рата" која жели да доведе до "украјинизације" Грузије.
С друге стране, опозиција оптужује власт за "продају националних интереса", као и да жели да увуче Грузију у "руску сферу утицаја".
Од када је Грузијски сан дошао на власт 2012, Тбилиси је тежио да своје стратешко опредељење за приступање Европској унији и НАТО-у усклади са потребом да успостави у најмању руку функционалне односе са Москвом. Иако се након избијања сукоба у Украјини придружила појединим антируским резолуцијама, Грузија је одбила да уведе санкције Русији - због чега се није нашла на руској листи непријатељских држава.
Тамошње власти су последњих месеци почеле да заступају друштвено конзервативне ставове, попут противљењу родној идеологији, као и да промовишу традиционалне вредности, које су утемељене у грузијској вишевековној хришћанској култури.
Грузијски сан, међутим, не одустаје од евроатлантских интеграција - макар званично - али том блоку желе да приступе под сопственим условима. "У Европу са достојанством", је зато један од њихових предизборних слогана.
🇬🇪 Избори у Грузији: Спрема ли се нови Мајдан?
Део 2/2
Грузија и удаљавање од Запада
Грузијске власти су, међутим, претходних месеци донеле неколико значајних одлука којима су сигнализирале да не прихватају потпуну доминацију Запада.
То се пре свега види у доношењу закона о страним агентима, као и закона о забрани ЛГБТ пропаганде, који су наишли на изразито негативне реакције у Вашингтону и Бриселу, али и који су изазвали масовне антивладине протесте у Грузији. Влада, међутим, није поклекла, а закони су ступили на снагу.
Протести су, ипак, дали ветар у леђа опозицији, која ужива подршку не само прозападног невладиног сектора, већ и грузијске председнице Саломе Зурабишвили, која је последњих месеци у потпуности стала на њихову страну.
Истраживања јавног мњења у Грузији нису претерано поуздана, с обзиром на то да се њихови резултати драстично разликују у зависности од поручиоца. Тако се подршка за владајућу партију креће од свега 32 до чак 60 одсто.
Опозиција је, с друге стране, подељена у неколико колона, чије су разлике више персоналне него идеолошке. Процењује се да би четири или пет опозиционих коалиција могло да пређе цензус од пет одсто и уђе у парламент, али је тешко проценити која би од њих могла да буде најјача.
Међутим, формирање стабилне већине могло би да представља озбиљан изазов с обзиром на поделе које постоје између појединих опозиционих лидера.
Партија Гирчи, чија се подршка креће око цензуса, могла би да буде "тас на ваги", а њени лидери нису одбацили могућност сарадње како са Грузијским сном, тако и са опозицијом.
Опасност од новог Мајдана
Изборни дан у Грузији ће несумњиво бити напет, али права драма би могла да се очекује тек након што се бирачка места затворе, а изборна комисија прогласи прве резултате.
Током масовних протеста у априлу и мају често се говорило да би Тбилиси могао да постане поприште "новог Мајдана", налик на онај у Украјини из 2013/14, али та претња би могла да се обистини уколико резултати избора не буду онакви какве прижељкује опозиција - али и Запад.
С обзиром на запаљиву атмосферу, извесно је да ће у случају тесне победе владајуће партије опозиција и невладине организације тврдити да су избори покрадени, као и да ће позвати на протесте. У случају да на улице изађу и присталице владајуће партије, није искључено ни да ће доћи до насиља.
Зато је извесно да Грузију чека врео новембар, као и да политичка нестабилност неће нестати ни након избора.
Део 2/2
Грузија и удаљавање од Запада
Грузијске власти су, међутим, претходних месеци донеле неколико значајних одлука којима су сигнализирале да не прихватају потпуну доминацију Запада.
То се пре свега види у доношењу закона о страним агентима, као и закона о забрани ЛГБТ пропаганде, који су наишли на изразито негативне реакције у Вашингтону и Бриселу, али и који су изазвали масовне антивладине протесте у Грузији. Влада, међутим, није поклекла, а закони су ступили на снагу.
Протести су, ипак, дали ветар у леђа опозицији, која ужива подршку не само прозападног невладиног сектора, већ и грузијске председнице Саломе Зурабишвили, која је последњих месеци у потпуности стала на њихову страну.
Истраживања јавног мњења у Грузији нису претерано поуздана, с обзиром на то да се њихови резултати драстично разликују у зависности од поручиоца. Тако се подршка за владајућу партију креће од свега 32 до чак 60 одсто.
Опозиција је, с друге стране, подељена у неколико колона, чије су разлике више персоналне него идеолошке. Процењује се да би четири или пет опозиционих коалиција могло да пређе цензус од пет одсто и уђе у парламент, али је тешко проценити која би од њих могла да буде најјача.
Међутим, формирање стабилне већине могло би да представља озбиљан изазов с обзиром на поделе које постоје између појединих опозиционих лидера.
Партија Гирчи, чија се подршка креће око цензуса, могла би да буде "тас на ваги", а њени лидери нису одбацили могућност сарадње како са Грузијским сном, тако и са опозицијом.
Опасност од новог Мајдана
Изборни дан у Грузији ће несумњиво бити напет, али права драма би могла да се очекује тек након што се бирачка места затворе, а изборна комисија прогласи прве резултате.
Током масовних протеста у априлу и мају често се говорило да би Тбилиси могао да постане поприште "новог Мајдана", налик на онај у Украјини из 2013/14, али та претња би могла да се обистини уколико резултати избора не буду онакви какве прижељкује опозиција - али и Запад.
С обзиром на запаљиву атмосферу, извесно је да ће у случају тесне победе владајуће партије опозиција и невладине организације тврдити да су избори покрадени, као и да ће позвати на протесте. У случају да на улице изађу и присталице владајуће партије, није искључено ни да ће доћи до насиља.
Зато је извесно да Грузију чека врео новембар, као и да политичка нестабилност неће нестати ни након избора.
🇪🇹🇸🇴🇪🇬 Ситуација на Рогу Африке: у фокусу јачање антиетиопског савеза
Читајући врсну аналитику уважених колега са канала Друштвени удар о актуелном заоштравању ситуације Рога Африке, одлучио сам придодати неке ситуације што се тиче саме садржине могуће ескалације.
Током протеклог месеца, догађаји око Сомалије добијају на замаху. Након испоруке етиопског оружја сомалским аутономијама, египатске власти су се заједно са руководиоцима из Еритреје залагали за очување територијалног интегритета земље и супротстављање утицају Адис Абебе.
Чињеница је да локалне власти Џубаленда, Пунтланда и Кхатума (државе у саставу федералне Сомалије), више зависе од воље Етиопије него од централне владе. Пошто се етиопски контингент тренутно смењује египатским, поставља се питање: да ли ће Адис Абеба почети да се супротставља вођству Каира?
И, наравно, чињеница да се милиције Пунтланда наоружавају је очигледна провокација у позадини повлачења мисије АТМИС (Транзициона мисија Афричке уније у Сомалији).
Инцидент који у својој служби има сценарио потпуне дезинтеграције Сомалије при чему би Сомалиленд био само једна од неколико нових држава на Рогу Африке, је подстакао Египат да се приближе својим еритрејским партнерима како би формирали антиетиопски савез. На конференцији одржаној 10. октобра, обе стране су се сложиле да одрже територијални интегритет Сомалије (власти из Адис Абебе су од почетка године признали Сомалиленд као независан) и ојачају националну сомалијску војску.
За руководство Еритреје, Етиопија је приказана као опасан сусед и плодно тло за побуну против које су се заједно борили од 2020. до 2022. године. За сада, савезна влада се приближава Тиграјанским милитантима, изазивајући страх у Асмари (главни град Еритреје).
Египатске власти настављају своју политику супротстављања етиопском утицају у светлу водне кризе због расподеле водних ресурса Нила. У међувремену, сомалијска војска наставља да спроводи операције у руралним подручјима. Активне борбе су се водиле у обручу на границама централних региона, који су држали радикални исламисти из Ал-Шабаба.
Успешне су биле и борбе западно од Могадиша, током којих је било могуће успоставити контролу над путевима ка великим насељеним местима.
Све већа подршка сомалској централној влади од стране египатских партнера све више мења политички пејзаж на Рогу Африке. Наравно, није чињеница да ће напетост у ситуацији довести до директне конфронтације, али ће очигледно изазвати још много међународних скандала.
Како примећују наше колеге (обавезно запратити), крајем јуна Етиопија је добила нову прилику да добије излаз на Црвено море када је Вашингтон предложио да уложи напоре у заокруживање сецесије Сомалиленда у замену за етиопску подршку судандским побуњеницима који ратују против централних власти све ближих Русији и Кини. Судећи по даљем току догађаја, сви су изгледи да Адис Абеба није прихватила овај предлог због чега су САД промениле тактику и интензивирале контакте са етиопском опозицијом као и лидерима дијаспоре у Америци — ситуација је била довољно озбиљна да је премијер Етиопије Аби Ахмед у јулу поручио да једна ”пријатељска држава” активно ради на припреми обојене револуције у земљи.
Још током почетне кризе на Рогу Африке, Египат је заузео посебно снажну и одлучну позицију у одбрани територијалне целовитости Сомалије, чак упозоравајући на спремност да примени војну силу како би спречио сецесију Сомалиленда — наравно, Каиро се брине за будућност Сомалије на првом месту због сопствених интереса.
За Египат, овакав развој догађаја остаје неприхватљив, на првом месту због тога што би јака Етиопија могла наметнути колективно решење о укидању система квота за приступ води из реке Нил чиме би се и прехрамбена безбедност Египта, и око 17% БДП-а који директно зависи од постојећег иригационог система нашли у рукама власти у Адис Абеби. Другим речима, Египат не само што би изгубио статус регионалне силе, већ би се и нашао у потчињеном положају у односу на Етиопију.
Читајући врсну аналитику уважених колега са канала Друштвени удар о актуелном заоштравању ситуације Рога Африке, одлучио сам придодати неке ситуације што се тиче саме садржине могуће ескалације.
Током протеклог месеца, догађаји око Сомалије добијају на замаху. Након испоруке етиопског оружја сомалским аутономијама, египатске власти су се заједно са руководиоцима из Еритреје залагали за очување територијалног интегритета земље и супротстављање утицају Адис Абебе.
Чињеница је да локалне власти Џубаленда, Пунтланда и Кхатума (државе у саставу федералне Сомалије), више зависе од воље Етиопије него од централне владе. Пошто се етиопски контингент тренутно смењује египатским, поставља се питање: да ли ће Адис Абеба почети да се супротставља вођству Каира?
И, наравно, чињеница да се милиције Пунтланда наоружавају је очигледна провокација у позадини повлачења мисије АТМИС (Транзициона мисија Афричке уније у Сомалији).
Инцидент који у својој служби има сценарио потпуне дезинтеграције Сомалије при чему би Сомалиленд био само једна од неколико нових држава на Рогу Африке, је подстакао Египат да се приближе својим еритрејским партнерима како би формирали антиетиопски савез. На конференцији одржаној 10. октобра, обе стране су се сложиле да одрже територијални интегритет Сомалије (власти из Адис Абебе су од почетка године признали Сомалиленд као независан) и ојачају националну сомалијску војску.
За руководство Еритреје, Етиопија је приказана као опасан сусед и плодно тло за побуну против које су се заједно борили од 2020. до 2022. године. За сада, савезна влада се приближава Тиграјанским милитантима, изазивајући страх у Асмари (главни град Еритреје).
Египатске власти настављају своју политику супротстављања етиопском утицају у светлу водне кризе због расподеле водних ресурса Нила. У међувремену, сомалијска војска наставља да спроводи операције у руралним подручјима. Активне борбе су се водиле у обручу на границама централних региона, који су држали радикални исламисти из Ал-Шабаба.
Успешне су биле и борбе западно од Могадиша, током којих је било могуће успоставити контролу над путевима ка великим насељеним местима.
Све већа подршка сомалској централној влади од стране египатских партнера све више мења политички пејзаж на Рогу Африке. Наравно, није чињеница да ће напетост у ситуацији довести до директне конфронтације, али ће очигледно изазвати још много међународних скандала.
Како примећују наше колеге (обавезно запратити), крајем јуна Етиопија је добила нову прилику да добије излаз на Црвено море када је Вашингтон предложио да уложи напоре у заокруживање сецесије Сомалиленда у замену за етиопску подршку судандским побуњеницима који ратују против централних власти све ближих Русији и Кини. Судећи по даљем току догађаја, сви су изгледи да Адис Абеба није прихватила овај предлог због чега су САД промениле тактику и интензивирале контакте са етиопском опозицијом као и лидерима дијаспоре у Америци — ситуација је била довољно озбиљна да је премијер Етиопије Аби Ахмед у јулу поручио да једна ”пријатељска држава” активно ради на припреми обојене револуције у земљи.
Још током почетне кризе на Рогу Африке, Египат је заузео посебно снажну и одлучну позицију у одбрани територијалне целовитости Сомалије, чак упозоравајући на спремност да примени војну силу како би спречио сецесију Сомалиленда — наравно, Каиро се брине за будућност Сомалије на првом месту због сопствених интереса.
За Египат, овакав развој догађаја остаје неприхватљив, на првом месту због тога што би јака Етиопија могла наметнути колективно решење о укидању система квота за приступ води из реке Нил чиме би се и прехрамбена безбедност Египта, и око 17% БДП-а који директно зависи од постојећег иригационог система нашли у рукама власти у Адис Абеби. Другим речима, Египат не само што би изгубио статус регионалне силе, већ би се и нашао у потчињеном положају у односу на Етиопију.
🇮🇱🇮🇷 Зашто је израелски напад на Иран био мањег обима?
Како се може видети на видео снимцима објављеним на друштвеним мрежама, сасвим је извесно да је у питању био напад мањег обима.
Израел је у суботу изјутра извршио напад на Иран, а највише експлозија забележено је у Техерану.
Како је јавила иранска новинска агенција, стање у Техерану је нормално, а експлозије које су одјекнуле су резултат дејства противваздухопловне одбране. Према саопштењу иранске ПВО, у нападу су гађани војни циљеви у провинцијама Техеран, Кузестан и Илам.
Истовремено, израелска војска навела је да су циљеви напада који је протекле ноћи изведени на Иран, у оквиру војне операције под шифрованим називом Дани покајања, успешно постигнути.
Напади су били усмерени на иранске локације за производњу пројектила и батерије ПВО, као одговор на директне нападе Ирана изведене на Израел раније овог месеца и у априлу, као и на континуиране нападе његових проксија широм Блиског истока, преноси Times of Israel.
Према незваничним информацијама, у нападу је учествовало око 100 авиона, укључујући и најсавременије вишенаменске борбене авионе пете генерације у оперативној употреби израелске војске - Ф-35И.
Mеђутим, како се може видети на видео снимцима објављеним на друштвеним мрежама, сасвим је извесно да је у питању био напад мањег обима, а према писању појединих Телеграм канала специјализованих за дешавања на Блиском истоку, локално становништво јесте чуло експлозије, али нису примећени знаци оштећења или експлозија на земљи.
Ове тврдње поклапају се са саопштењем иранске војске и медија у којима се наводи да је већина ракета пресретнута у ваздуху, али и са изразито малим бројем фотографија и снимака већих експлозија на иранској територији.
Стога се може поставити питање због чега је израелски напад из остварио овако лоше резултате, као и да ли је овај удар малих размера једини вид одмазде за претходне нападе Ирана?
Анализирајући актуелна стратешка кретања између две блискоисточне силе, постоје три могућности које би могле објаснити због чега Тел Авив није нанео снажан ударац Техерану.
Прва опција је да је напад имао за циљ да тестира иранску ПВО, потенцијално у оквиру припреме за напад већег обима у будућности, током којег ће израелска команда бити боље упозната са иранском одбраном. Такав тест би такође могао да скрене пажњу иранских снага ка Техерану, што би могло да буде од користи ако примарни циљ Израела буде у неком другом делу Ирана.
Друга опција је да су команда и пилоти израелског ваздухопловства приметили да је иранска ПВО пресрела готово све пројектиле у првом таласу, што их је навело да одустану од даљих напада, због претпоставке да би и они били неефикасни.
Трећа опција је да је удар био замишљен као демонстрација одлучности првенствено за домаћу публику у Израелу. С обзиром да је Иран обећао да ће узвратити оштро и у невиђеним размерама на било који израелски напад, Техеран би потенцијално могао да занемари напад веома малог обима, док би израелским лидерима омогућио да одрже кредибилитет у земљи и удовоље домаћим позивима на одмазду, док би у исто време избегао ескалацију.
Такође, не сме се занемарити и чињеница да је ваздушни напад Израела и дипломатски успех за Вашингтон, коме је пошло за руком да натера израелског премијера Нетанијахуа да ограничи напад на одређене војне циљеве како Иран не би морао да узврати још драстичнијом мером. Бела кућа је овим доказала да пре свега и даље има контролу над Тел Авивом, али и наговестила да контролисаног сукоба или рата неће бити. Макар за сада, у светлу америчких избора.
Како се може видети на видео снимцима објављеним на друштвеним мрежама, сасвим је извесно да је у питању био напад мањег обима.
Израел је у суботу изјутра извршио напад на Иран, а највише експлозија забележено је у Техерану.
Како је јавила иранска новинска агенција, стање у Техерану је нормално, а експлозије које су одјекнуле су резултат дејства противваздухопловне одбране. Према саопштењу иранске ПВО, у нападу су гађани војни циљеви у провинцијама Техеран, Кузестан и Илам.
Истовремено, израелска војска навела је да су циљеви напада који је протекле ноћи изведени на Иран, у оквиру војне операције под шифрованим називом Дани покајања, успешно постигнути.
Напади су били усмерени на иранске локације за производњу пројектила и батерије ПВО, као одговор на директне нападе Ирана изведене на Израел раније овог месеца и у априлу, као и на континуиране нападе његових проксија широм Блиског истока, преноси Times of Israel.
Према незваничним информацијама, у нападу је учествовало око 100 авиона, укључујући и најсавременије вишенаменске борбене авионе пете генерације у оперативној употреби израелске војске - Ф-35И.
Mеђутим, како се може видети на видео снимцима објављеним на друштвеним мрежама, сасвим је извесно да је у питању био напад мањег обима, а према писању појединих Телеграм канала специјализованих за дешавања на Блиском истоку, локално становништво јесте чуло експлозије, али нису примећени знаци оштећења или експлозија на земљи.
Ове тврдње поклапају се са саопштењем иранске војске и медија у којима се наводи да је већина ракета пресретнута у ваздуху, али и са изразито малим бројем фотографија и снимака већих експлозија на иранској територији.
Стога се може поставити питање због чега је израелски напад из остварио овако лоше резултате, као и да ли је овај удар малих размера једини вид одмазде за претходне нападе Ирана?
Анализирајући актуелна стратешка кретања између две блискоисточне силе, постоје три могућности које би могле објаснити због чега Тел Авив није нанео снажан ударац Техерану.
Прва опција је да је напад имао за циљ да тестира иранску ПВО, потенцијално у оквиру припреме за напад већег обима у будућности, током којег ће израелска команда бити боље упозната са иранском одбраном. Такав тест би такође могао да скрене пажњу иранских снага ка Техерану, што би могло да буде од користи ако примарни циљ Израела буде у неком другом делу Ирана.
Друга опција је да су команда и пилоти израелског ваздухопловства приметили да је иранска ПВО пресрела готово све пројектиле у првом таласу, што их је навело да одустану од даљих напада, због претпоставке да би и они били неефикасни.
Трећа опција је да је удар био замишљен као демонстрација одлучности првенствено за домаћу публику у Израелу. С обзиром да је Иран обећао да ће узвратити оштро и у невиђеним размерама на било који израелски напад, Техеран би потенцијално могао да занемари напад веома малог обима, док би израелским лидерима омогућио да одрже кредибилитет у земљи и удовоље домаћим позивима на одмазду, док би у исто време избегао ескалацију.
Такође, не сме се занемарити и чињеница да је ваздушни напад Израела и дипломатски успех за Вашингтон, коме је пошло за руком да натера израелског премијера Нетанијахуа да ограничи напад на одређене војне циљеве како Иран не би морао да узврати још драстичнијом мером. Бела кућа је овим доказала да пре свега и даље има контролу над Тел Авивом, али и наговестила да контролисаног сукоба или рата неће бити. Макар за сада, у светлу америчких избора.
🇷🇸 Апартхејд пред очима читаве међународне: Хронологија тихог погрома српског становништва
Хроноглогија догађаја која следи је персонификација живота нашег народа у јужној српској покрајини. Насушно је напоменути да ово није само талас подизања краткорочних тензија, већ 25-годишњи континуитет тихог егзодуса нашег становништва. Овај убрзан процес дешава се као последица de facto одустајања Београда од својих црвених линија, последично и од нашег тамошњег становништва.
- У Косовској Митровици у протекла 24 сата пронађена су тела двојице Срба. једино је познато да један од настрадалих има 41 годину. О другом још нема информација, нити постоји узрок смрти.
- Недавно је ухапшен Србин Игор Уљаревић, председник Фудбалског савеза Косова и Метохије у саставу ФС Србије.
- Уљаревић је ухапшен на пункту Брњак јер је имао униформу са мапом Космета у бојама српске заставе и визиткарте са бројевима +381. Након саслушања пуштен је, али случај није затворен.
- Такође на Косову и Метохији милитанти су затворили једну од институција власти у општини Србица. Истовремено, милитанти су однели сву опрему и документе.
- У српском селу Шилову Албанци настављају борбу са ћириличним писмом. Сви путокази на српском језику се уклањају.
- Милитанти у Урошевцу запленили пољопривредне производе из централне Србије. Тржишна вредност одузете робе је приближно 3.000 евра.
- Провокације на улицама северне Косовске Митровице - осванули су плакати на којима је приказан албански „полицајац“ који тражи српско дете у потрази за плазма колачићима у његовом ранцу.
- Бивши „градоначелник” јужне Митровице Агим Бахтири тврди да ће мост на Ибру бити отворен после 5. фебруара, што ће довести до сукоба.
- Милитанти су забранили београдском официру за везу Дејану Павићевићу да посећује Србе у затвору максималног обезбеђења у Подујеву.
- И све ово за недељу дана. Косовски Срби живе овако 30 година. Терор је постао свакодневна појава.
Истина боли
И овде је најбитнија једна чињеница — ни Русија, ни УН ми међународно право не могу помоћи Србији уколико Србија то не жели. Другим речима, званични Београд мора имати политичке воље и снаге да повуче адекватне потезе и онда се ослони на помоћ савезника. Нико неће водити наше битке док ми покушавамо да останемо неутрални.
Са свим тим на уму, у овом тренутку се ипак чини да званични Београд остаје политички импотентан, а на текући кризу за сада не видимо никакав одговор. Имајући на уму сву озбиљности ситуације, чини се оправданим помислити да овај тренутак завређује пуну пажњу државног врха. Но, државни врх, изгледа, мисли другачије.
Хроноглогија догађаја која следи је персонификација живота нашег народа у јужној српској покрајини. Насушно је напоменути да ово није само талас подизања краткорочних тензија, већ 25-годишњи континуитет тихог егзодуса нашег становништва. Овај убрзан процес дешава се као последица de facto одустајања Београда од својих црвених линија, последично и од нашег тамошњег становништва.
- У Косовској Митровици у протекла 24 сата пронађена су тела двојице Срба. једино је познато да један од настрадалих има 41 годину. О другом још нема информација, нити постоји узрок смрти.
- Недавно је ухапшен Србин Игор Уљаревић, председник Фудбалског савеза Косова и Метохије у саставу ФС Србије.
- Уљаревић је ухапшен на пункту Брњак јер је имао униформу са мапом Космета у бојама српске заставе и визиткарте са бројевима +381. Након саслушања пуштен је, али случај није затворен.
- Такође на Косову и Метохији милитанти су затворили једну од институција власти у општини Србица. Истовремено, милитанти су однели сву опрему и документе.
- У српском селу Шилову Албанци настављају борбу са ћириличним писмом. Сви путокази на српском језику се уклањају.
- Милитанти у Урошевцу запленили пољопривредне производе из централне Србије. Тржишна вредност одузете робе је приближно 3.000 евра.
- Провокације на улицама северне Косовске Митровице - осванули су плакати на којима је приказан албански „полицајац“ који тражи српско дете у потрази за плазма колачићима у његовом ранцу.
- Бивши „градоначелник” јужне Митровице Агим Бахтири тврди да ће мост на Ибру бити отворен после 5. фебруара, што ће довести до сукоба.
- Милитанти су забранили београдском официру за везу Дејану Павићевићу да посећује Србе у затвору максималног обезбеђења у Подујеву.
- И све ово за недељу дана. Косовски Срби живе овако 30 година. Терор је постао свакодневна појава.
Истина боли
И овде је најбитнија једна чињеница — ни Русија, ни УН ми међународно право не могу помоћи Србији уколико Србија то не жели. Другим речима, званични Београд мора имати политичке воље и снаге да повуче адекватне потезе и онда се ослони на помоћ савезника. Нико неће водити наше битке док ми покушавамо да останемо неутрални.
Са свим тим на уму, у овом тренутку се ипак чини да званични Београд остаје политички импотентан, а на текући кризу за сада не видимо никакав одговор. Имајући на уму сву озбиљности ситуације, чини се оправданим помислити да овај тренутак завређује пуну пажњу државног врха. Но, државни врх, изгледа, мисли другачије.
🇩🇯🇹🇷 Турска интезивира пењање на афрички рог
Турски министар иностраних послова отпутоваће следеће недеље у Џибути како би присуствовао министарском састанку Турске и Африке и разговарао о унапређењу сарадње између Анкаре и континента, рекли су званичници његовог министарства.
Чланица НАТО-а појачала је своје присуство и утицај у Африци последњих година, повећавши трговину скоро осам пута, дајући дипломатску и војну подршку неким земљама и склапајући споразуме у неким областима.
Састанак ће бити одржан 2. и 3. новембра, а присуствоваће му представници 14 афричких земаља, као и турски министар спољних послова Хакан Фидан, рекли су званичници.
🔻 Позадина догађаја
Ово се дешава усред напора турског посредовања да се реши спор између Сомалије и Етиопије око споразума у којем је Етиопија пристала да закупи део обале од Сомалиленда, и у време када се Западна Африка бори са растућим тероризмом.
Формална сврха састанка је јачање односа са афричким народом, а међу њима ће, највероватније, бити и представници Сомалије, где је недавно био стациониран турски војни контингент, као и Етиопије, која је чест купац турских дронове.
У сомалијско-етиопској конфронтацији, Турска делује као посредник и преговарачка платформа између представника Могадиша и Адис Абебе. Али, преговори до сада никада нису били успешни.
Стога ћемо са интересовањем гледати како ће предстојећа конференција утицати на односе Анкаре и Африке, с обзиром на неуспех посредничке мисије, али и поред тога, на снази је велико интересовање Турака за јачање своје позиције у региону.
Турски министар иностраних послова отпутоваће следеће недеље у Џибути како би присуствовао министарском састанку Турске и Африке и разговарао о унапређењу сарадње између Анкаре и континента, рекли су званичници његовог министарства.
Чланица НАТО-а појачала је своје присуство и утицај у Африци последњих година, повећавши трговину скоро осам пута, дајући дипломатску и војну подршку неким земљама и склапајући споразуме у неким областима.
Састанак ће бити одржан 2. и 3. новембра, а присуствоваће му представници 14 афричких земаља, као и турски министар спољних послова Хакан Фидан, рекли су званичници.
🔻 Позадина догађаја
Ово се дешава усред напора турског посредовања да се реши спор између Сомалије и Етиопије око споразума у којем је Етиопија пристала да закупи део обале од Сомалиленда, и у време када се Западна Африка бори са растућим тероризмом.
Формална сврха састанка је јачање односа са афричким народом, а међу њима ће, највероватније, бити и представници Сомалије, где је недавно био стациониран турски војни контингент, као и Етиопије, која је чест купац турских дронове.
У сомалијско-етиопској конфронтацији, Турска делује као посредник и преговарачка платформа између представника Могадиша и Адис Абебе. Али, преговори до сада никада нису били успешни.
Стога ћемо са интересовањем гледати како ће предстојећа конференција утицати на односе Анкаре и Африке, с обзиром на неуспех посредничке мисије, али и поред тога, на снази је велико интересовање Турака за јачање своје позиције у региону.
Ово је братски српско-руски канал "Косово је Србија Украјина је Русија"
Запратите их и сазнајте разне занимљивости из руског свијета:
https://www.group-telegram.com/SerbiaRussia
Запратите их и сазнајте разне занимљивости из руског свијета:
https://www.group-telegram.com/SerbiaRussia
Telegram
Косово је Србија Украјина је Русија
Линк у чат @SerbiaRussiachat за сарадњу пишите овде @Djsdfhs
🇷🇸 Како би Србија могла економски да искористи успон БРИКС-а
Овај политички и економски савез Бразила, Кине, Индије, Русије, Јужноафричке Републике и новопридружених чланица Ирана, Египта, Етиопије и УАЕ, окупља земље у којима живи 45 одсто светског становништва.
БРИКС сада контролише више од 35 одсто светског БДП-а и 41 одсто светске производње нафте. БРИКС је растућа сила на Глобалном југу, примећују ових дана чак и најжешћи противници земаља чланица асоцијације која је у последњих 20 година успела да баци у други план и некада најмоћније земље света окупљене у Г7.
Има ли у њему места за мале земље, са скромним ресурсима каква је Србија?
Званични Београд је ове године први пут позван да на највишем нивоу учествује на самиту, на којем су се окупили лидери земаља чланица БРИКС-а у руском граду Казању. Овај економски и политички савез многи виде као алтернативу Европској унији, која се разилази са европским путем Србије, која је у "чекаоници", као кандидат за чланство још од 2012. године.
БРИКС нуди оквир могућности развоја једне државе, на односу поштовања суверенитета и немешања у унутрашње ствари, уз подршку, размену информација и знања који су вам неопходни, нарочито у том научно-технолошком, али и у сваком другом смислу.
Сасвим сигурно би нам били ослонац да не можемо бити уцењени од стране Запада, а то је наш кључни проблем.
Осим тога што водимо макроекономску политику коју су нам наметнули ММФ и Светска банка, у корист страних инвеститора, углавном западних, политички смо уцењени.
Малтретирају нас, не само да се одрекнемо КиМ, већ сад морамо 'правилно' да говоримо, тачно како нам они прописују.
Они се приказују као оно што ММФ или Светска банка хвале, до оне мере докле можете да се задужујуете да бисте све то финансирали. Теоријски, уколико бисмо решили да развијамо привреду у корист Србије, а не у корист странаца, онда би и сарадња са БРИКС-ом била од велике важности. Оно што можемо у међувремену да урадимо, независно од економске политике, то је да тражимо и да се умрежимо са универзитетском мрежом БРИКС-а и да хватамо макар копчу у том образовном научно-истраживачком раду.
Ту су нам врата могла бити потпуно отворена и веома много би нам то значило за неки будући развој Србије, јер, као што видимо, гро технолошких иновација, а сасвим сигурно сви најбољи резултати у образовању на свету су везани за земље БРИКС-а.
Значила би нам културна и сарадња у туризму, ту би Србија имала шта да понуди. У основи, БРИКС, може да омогући једну апсолутну целину за вишевековни развој, кад бисмо ми били земља која жели да развија сопствену привреду. У деловима пољопривреде сигурно има простора, нарочито сарадња са новим чланицама Етиопијом и Египтом. Иако с њима имамо добар однос, та врста сарадње би нам омогућила додатни импулс.
Друга страна медаље - шта понудити?
Ми нисмо спремни да подесимо нашу економију извозу. То је основ, ако хоћете да сте у некој асоцијацији, ви морате имати производњу. Око 70 до 80 одсто наше размене са иностранством отпада на ЕУ, али када погледате структуру најмање два пута више увозимо него што извозимо. Дакле, ми нисмо партнер у томе, просто, ми смо колонија коју то европско тржиште експлоатише.
У позицији у којој смо сада, можемо бити посматрачи, што би значило да се ближе упознамо са тим тржиштем с обзиром да је БРИКС асоцијација држава која нема јединствено тржиште, већ је спремна да се државе и међусобно појединачно договарају о међусобној сарадњи.
Када погледате основ БРИКС-а, оригиналних пет земаља, то јасно показује да је реч о асоцијацији земаља са огромним природним ресурсима. Две од тих земаља имају радни ресурс и тржиште од скоро три милијарде становника. И следећих пет земаља које су ушле имају једну заједничку карактеристику, то је производња нафте и гаса. Оне су толико близу једна друге да се могу третирати као регион, као једна целина.
Не треба очекивати прилив нових земља с обзиром да су оне које имају најјаче ресурсе већ укључене, али да ће вероватно доћи до проширења, али не у неком великом броју.
Овај политички и економски савез Бразила, Кине, Индије, Русије, Јужноафричке Републике и новопридружених чланица Ирана, Египта, Етиопије и УАЕ, окупља земље у којима живи 45 одсто светског становништва.
БРИКС сада контролише више од 35 одсто светског БДП-а и 41 одсто светске производње нафте. БРИКС је растућа сила на Глобалном југу, примећују ових дана чак и најжешћи противници земаља чланица асоцијације која је у последњих 20 година успела да баци у други план и некада најмоћније земље света окупљене у Г7.
Има ли у њему места за мале земље, са скромним ресурсима каква је Србија?
Званични Београд је ове године први пут позван да на највишем нивоу учествује на самиту, на којем су се окупили лидери земаља чланица БРИКС-а у руском граду Казању. Овај економски и политички савез многи виде као алтернативу Европској унији, која се разилази са европским путем Србије, која је у "чекаоници", као кандидат за чланство још од 2012. године.
БРИКС нуди оквир могућности развоја једне државе, на односу поштовања суверенитета и немешања у унутрашње ствари, уз подршку, размену информација и знања који су вам неопходни, нарочито у том научно-технолошком, али и у сваком другом смислу.
Сасвим сигурно би нам били ослонац да не можемо бити уцењени од стране Запада, а то је наш кључни проблем.
Осим тога што водимо макроекономску политику коју су нам наметнули ММФ и Светска банка, у корист страних инвеститора, углавном западних, политички смо уцењени.
Малтретирају нас, не само да се одрекнемо КиМ, већ сад морамо 'правилно' да говоримо, тачно како нам они прописују.
Они се приказују као оно што ММФ или Светска банка хвале, до оне мере докле можете да се задужујуете да бисте све то финансирали. Теоријски, уколико бисмо решили да развијамо привреду у корист Србије, а не у корист странаца, онда би и сарадња са БРИКС-ом била од велике важности. Оно што можемо у међувремену да урадимо, независно од економске политике, то је да тражимо и да се умрежимо са универзитетском мрежом БРИКС-а и да хватамо макар копчу у том образовном научно-истраживачком раду.
Ту су нам врата могла бити потпуно отворена и веома много би нам то значило за неки будући развој Србије, јер, као што видимо, гро технолошких иновација, а сасвим сигурно сви најбољи резултати у образовању на свету су везани за земље БРИКС-а.
Значила би нам културна и сарадња у туризму, ту би Србија имала шта да понуди. У основи, БРИКС, може да омогући једну апсолутну целину за вишевековни развој, кад бисмо ми били земља која жели да развија сопствену привреду. У деловима пољопривреде сигурно има простора, нарочито сарадња са новим чланицама Етиопијом и Египтом. Иако с њима имамо добар однос, та врста сарадње би нам омогућила додатни импулс.
Друга страна медаље - шта понудити?
Ми нисмо спремни да подесимо нашу економију извозу. То је основ, ако хоћете да сте у некој асоцијацији, ви морате имати производњу. Око 70 до 80 одсто наше размене са иностранством отпада на ЕУ, али када погледате структуру најмање два пута више увозимо него што извозимо. Дакле, ми нисмо партнер у томе, просто, ми смо колонија коју то европско тржиште експлоатише.
У позицији у којој смо сада, можемо бити посматрачи, што би значило да се ближе упознамо са тим тржиштем с обзиром да је БРИКС асоцијација држава која нема јединствено тржиште, већ је спремна да се државе и међусобно појединачно договарају о међусобној сарадњи.
Када погледате основ БРИКС-а, оригиналних пет земаља, то јасно показује да је реч о асоцијацији земаља са огромним природним ресурсима. Две од тих земаља имају радни ресурс и тржиште од скоро три милијарде становника. И следећих пет земаља које су ушле имају једну заједничку карактеристику, то је производња нафте и гаса. Оне су толико близу једна друге да се могу третирати као регион, као једна целина.
Не треба очекивати прилив нових земља с обзиром да су оне које имају најјаче ресурсе већ укључене, али да ће вероватно доћи до проширења, али не у неком великом броју.
🇦🇴🇺🇸 Промена формата афричке политике: Утицај и притисак САД на политику Анголе
Недавно је закључен споразум о отвореном небу између Сједињених Држава и Анголе. Уговор предвиђа неограничен капацитет за путничке и теретне авионе који из Сједињених Држава долазе у Анголу.
Можда се чини као омањи, али овај корак наглашава да за власти Вашингтона анголски логистички коридор Лобито постаје све приоритетнија мета. То се посебно односи на превоз вредног терета из Анголе у САД ваздушним путем.
Подсетимо, Коридор Лобито је први велики инфраструктурни пројекат САД у Африци. Железнички коридор повезује анголску луку Лобито са ресурсима богатим југоисточним делом ДР Конга.
У циљу консолидације договора у вези са пројектом, актуелни председник САД Џо Бајден отпутоваће у земљу у децембру. Ово ће бити његова прва посета Африци.
❗Импликације
Посматрајући аналогију, са недавном посетом председника Кеније Вашингтону, услед које је та земља постала главни савезник Сједињених Држава ван НАТО-а, сличне одлуке донете у оквиру Бајденовог путовања у Анголи. Штавише, терен је за то припремљен – у мају су се састали министри одбране САД и Анголе.
Уопштено говорећи, као део општег тренда преформатирања западног утицаја у Африци (укључујући и преношење палице са Француске на САД), државе све више обраћају пажњу на сопствене пројекте у централној Африци.
Недавно је закључен споразум о отвореном небу између Сједињених Држава и Анголе. Уговор предвиђа неограничен капацитет за путничке и теретне авионе који из Сједињених Држава долазе у Анголу.
Можда се чини као омањи, али овај корак наглашава да за власти Вашингтона анголски логистички коридор Лобито постаје све приоритетнија мета. То се посебно односи на превоз вредног терета из Анголе у САД ваздушним путем.
Подсетимо, Коридор Лобито је први велики инфраструктурни пројекат САД у Африци. Железнички коридор повезује анголску луку Лобито са ресурсима богатим југоисточним делом ДР Конга.
У циљу консолидације договора у вези са пројектом, актуелни председник САД Џо Бајден отпутоваће у земљу у децембру. Ово ће бити његова прва посета Африци.
❗Импликације
Посматрајући аналогију, са недавном посетом председника Кеније Вашингтону, услед које је та земља постала главни савезник Сједињених Држава ван НАТО-а, сличне одлуке донете у оквиру Бајденовог путовања у Анголи. Штавише, терен је за то припремљен – у мају су се састали министри одбране САД и Анголе.
Уопштено говорећи, као део општег тренда преформатирања западног утицаја у Африци (укључујући и преношење палице са Француске на САД), државе све више обраћају пажњу на сопствене пројекте у централној Африци.
🇲🇱 Наставак курса економског суверенитета: Мали закључио споразум о национализацији рудника злата
Након скандала са канадском компанијом Barrick Gold, који ће највероватније бити праћен
национализацијом њихове имовине, у руке државе прелазе и други рудници западних компанија.
Заједнички канадско-јужноафрички рудник Iatela у држави Каиес на западу земље је национализован. Вреди напоменути да је затворен од 2016. године због колапса цена злата. Истовремено, стране компаније желеле су да се поново врате производњи 2022. године, али им антизападне снаге које су већ дошле на власт то нису дозволиле.
Сада ће Влада сама улагати у рестаурацију објекта и његов даљи рад. Како примећују западни стручњаци, „рудник има велики потенцијал“.
Осим тога, уводи се и нови рударски кодекс који обавезује компаније да оставе удео од 35 одсто за државу Мали, а не 20, као што је раније био случај.
🔻 Позадина догађаја
Када су преузели власт, војни лидери Малија обећали су да ће ојачати суверенитет нације, која је оптерећена џихадистичким насиљем и економским падом. Државна телевизија представила је продају као тврдњу о контроли Малија над богатствима земље.
Хунта је обећала праведнију расподелу прихода од рударске индустрије у којој доминирају странци у Малију, водећем произвођачу злата у Африци.
Русководство Малија постепено наставља свој антиколонијални курс. У контексту недавно одржане међувладине комисије са Русијом, можемо очекивати даље јачање економске сарадње и појављивање нових могућности, ослобођених након одласка западних компанија.
Након скандала са канадском компанијом Barrick Gold, који ће највероватније бити праћен
национализацијом њихове имовине, у руке државе прелазе и други рудници западних компанија.
Заједнички канадско-јужноафрички рудник Iatela у држави Каиес на западу земље је национализован. Вреди напоменути да је затворен од 2016. године због колапса цена злата. Истовремено, стране компаније желеле су да се поново врате производњи 2022. године, али им антизападне снаге које су већ дошле на власт то нису дозволиле.
Сада ће Влада сама улагати у рестаурацију објекта и његов даљи рад. Како примећују западни стручњаци, „рудник има велики потенцијал“.
Осим тога, уводи се и нови рударски кодекс који обавезује компаније да оставе удео од 35 одсто за државу Мали, а не 20, као што је раније био случај.
🔻 Позадина догађаја
Када су преузели власт, војни лидери Малија обећали су да ће ојачати суверенитет нације, која је оптерећена џихадистичким насиљем и економским падом. Државна телевизија представила је продају као тврдњу о контроли Малија над богатствима земље.
Хунта је обећала праведнију расподелу прихода од рударске индустрије у којој доминирају странци у Малију, водећем произвођачу злата у Африци.
Русководство Малија постепено наставља свој антиколонијални курс. У контексту недавно одржане међувладине комисије са Русијом, можемо очекивати даље јачање економске сарадње и појављивање нових могућности, ослобођених након одласка западних компанија.
🇺🇸🗳 Куда иде Америка: У сусрет изборима или новом грађанском рату
Део 1/2
Постоје растуће и све дубље поделе у америчком друштву, при чему 84 одсто гласача тврди да је земља више подељена него пре десет година, а расположење америчких бирача креће се између беса, фрустрације и апатичне равнодушности.
Око 27 одсто Американаца верује да би могло доћи до избијања новог грађанског рата након предстојећих председничких избора у САД, показују резултати истраживачке компаније "YouGo", а то важи за присталице Доналда Трампа и за оне који подржавају Камалу Харис.
У тој ситуацији, амерички председнички избори личе на прилично бизарну представу, у којој главне улоге играју два кловна. Такозвана америчка демократија сада нуди веома чудан избор.
С једне стране, Трамп је, како тврде његове присталице, човек који ће спречити Трећи светски рат и нуклеарни Армагедон. Али, то је само најновији медијски спин Тулси Габард и Роберта Кенедија Млађег, бивших председничких кандидата, који су пребегли из демократског табора.
Иначе, Трампа су неки од његових бивших највиших сарадника већ прогласили за "новог Хитлера". На пример, Џон Кели, који је био Трампов шеф штаба од 2016. до 2020, у интервјуима за Њујорк тајм" и "Атлантик", изјавио је да је Трамп велики обожавалац Хитлера и нациста.
Генерал Марк Мили, бивши начелник америчког генералштаба, у књизи новинара Вашингтон поста Боба Вудворда, описао је Трампа као фашисту до сржи и као највећу претњу америчкој демократији.
С друге стране је Камала Харис, жена која пати од неконтролисаних напада хистеричног смеха. Медији наклоњени Демократској странци тврде да је она "много разумнија од Трампа". Али, Харисова непоколебљиво подржава Израел, као и неонацистичку хунту у Кијеву, што прети да изазове нуклеарни рат са највећом нуклеарном силом - Русијом.
Паклени избор пред Американцима
Трамп није кандидат мира који ће спасити свет. Он би можда могао да се повуче из сукоба у Украјини, али он је више него спреман да запали друге делове света.
На пример, на предизборном скупу у Северној Каролини Трамп је рекао да би Израел требало да сместа бомбардује нуклеарне локације у Ирану, као одговор на иранске узвратне ваздушне нападе од 1. октобра.
Кандидат за заустављање Трећег светског рата не престаје да подржава израелски геноцидни рат у Гази и у Либану, апелујући на фашистички израелски режим да 'доврши посао'.
Харисова то можда чини са нешто мање жара и нешто мање запаљиве реторике, али и она подржава израелске масакре и криминалну окупацију Палестине.
Део 1/2
Постоје растуће и све дубље поделе у америчком друштву, при чему 84 одсто гласача тврди да је земља више подељена него пре десет година, а расположење америчких бирача креће се између беса, фрустрације и апатичне равнодушности.
Око 27 одсто Американаца верује да би могло доћи до избијања новог грађанског рата након предстојећих председничких избора у САД, показују резултати истраживачке компаније "YouGo", а то важи за присталице Доналда Трампа и за оне који подржавају Камалу Харис.
У тој ситуацији, амерички председнички избори личе на прилично бизарну представу, у којој главне улоге играју два кловна. Такозвана америчка демократија сада нуди веома чудан избор.
С једне стране, Трамп је, како тврде његове присталице, човек који ће спречити Трећи светски рат и нуклеарни Армагедон. Али, то је само најновији медијски спин Тулси Габард и Роберта Кенедија Млађег, бивших председничких кандидата, који су пребегли из демократског табора.
Иначе, Трампа су неки од његових бивших највиших сарадника већ прогласили за "новог Хитлера". На пример, Џон Кели, који је био Трампов шеф штаба од 2016. до 2020, у интервјуима за Њујорк тајм" и "Атлантик", изјавио је да је Трамп велики обожавалац Хитлера и нациста.
Генерал Марк Мили, бивши начелник америчког генералштаба, у књизи новинара Вашингтон поста Боба Вудворда, описао је Трампа као фашисту до сржи и као највећу претњу америчкој демократији.
С друге стране је Камала Харис, жена која пати од неконтролисаних напада хистеричног смеха. Медији наклоњени Демократској странци тврде да је она "много разумнија од Трампа". Али, Харисова непоколебљиво подржава Израел, као и неонацистичку хунту у Кијеву, што прети да изазове нуклеарни рат са највећом нуклеарном силом - Русијом.
Паклени избор пред Американцима
Трамп није кандидат мира који ће спасити свет. Он би можда могао да се повуче из сукоба у Украјини, али он је више него спреман да запали друге делове света.
На пример, на предизборном скупу у Северној Каролини Трамп је рекао да би Израел требало да сместа бомбардује нуклеарне локације у Ирану, као одговор на иранске узвратне ваздушне нападе од 1. октобра.
Кандидат за заустављање Трећег светског рата не престаје да подржава израелски геноцидни рат у Гази и у Либану, апелујући на фашистички израелски режим да 'доврши посао'.
Харисова то можда чини са нешто мање жара и нешто мање запаљиве реторике, али и она подржава израелске масакре и криминалну окупацију Палестине.
🇺🇸🗳 Куда иде Америка: У сусрет изборима или новом грађанском рату
Део 2/2
Трамп не престаје да удара у ратне бубњеве ни када је реч о Кини. Наравно, његове оптужбе против Кине потпуно су неутемељене. Зато, у његовом другом мандату треба очекивати да пошаље још више оружја за отцепљени Тајван него што је то урадио Бајден и на распоређивање великог броја америчких трупа у читавом Азијско-пацифичком региону. А то је пут који води директно у (нуклеарни) рат са Кином.
Не зна се шта је горе. Какав паклени избор за Американце нуклеарни пожар са Русијом под Харисовом или са Кином под Трампом.
Трамп се, барем на речима, залаже за мир са Русијом.
Проблем са Трампом је што ни он сам не зна шта ће сутра урадити. Он је суштински нестабилна личност, која ароганцијом прикрива дубоку несигурност. Нема сумње да је Харисова бољи кандидат за "дубоку државу", јер она никад не размишља већ се само смеје.
Тренутни политички пејзаж открива један необичан феномен: скоро потпуни нестанак Џозефа Бајдена из јавног дискурса. Као да је Америка заборавила да има и председника. Овај старац је избледео из америчке националне свести. Ова празнина је и симптом и последица растуће слабости америчког политичког система.
Трамп у свом првом мандату није учинио много, или није учинио ништа, посебно не против "мочваре", за коју је обећао да ће је исушити. Сада Трамп тврди да је Бајденова одлука да испровоцира рат у Украјини била "монументална грешка". Према Трампу, овај сукоб је омогућио учвршћивање антиамеричког савеза између Русије и Кине, а Кина представља најгору претњу по доминацију САД.
Током претходног мандата, Трамп је покушао да "врати производњу из Кине", али без успеха. Сада је за њега императив да склопи мир са Русијом, да се САД ослободе кинеског утицаја и да се Американци концентришу на решавање хитних унутрашњих криза које потресају САД.
Куда иде Америка?
Америка јури ка изборима, а контраст између Трампа и Харисове не може бити очигледнији. Трамп, са својом популистичком привлачношћу, капитализује дубоко незадовољство путем којим тренутно иде Америка.
Поред Харисове, Трамп изгледа као да је открио нешто од суштинске важности. Говори Харисове су састављени од баналности, изречени уз шупаљ смех, лишени суштине или убеђења. Она се смеје како би попунила празнину тамо где би требало да постоји смислен дискурс, а то је навика која потцртава њену интелектуалну плиткост.
Додуше, Американци су навикли на лажне осмехе и површну љубазност политичких елита, што је уметност усавршена у друштву опседнутим спољним изгледом.
Шта је то открио Трамп, што је савршено непознато демократама? Трамп се фокусира на потребу за обновом Америке и чини се да бирачко тело почиње да га слуша. У томе, можда, лежи прави изазов за демократе: они воде рат не само против Трампа, већ и против растућег схватања међу Американцима да је њиховој земљи потребан другачији пут — онај који ни Бајден ни Харисова не могу да им понуде.
Председнички избори очигледно неће ништа решити, већ ће једино изазвати нову поларизацију америчког друштва. Уколико победи Трамп, његове покушаје ће опструирати демократе, а уколико победи Харисова, изазваће бес и фрустрацију републиканаца.
Можда је, у ситуацији у којој нико никог не слуша, у друштву које се све снажније поларизује, једина реална опција нови грађански рат, који ће одлучити којим путем треба да иде Америка.
Део 2/2
Трамп не престаје да удара у ратне бубњеве ни када је реч о Кини. Наравно, његове оптужбе против Кине потпуно су неутемељене. Зато, у његовом другом мандату треба очекивати да пошаље још више оружја за отцепљени Тајван него што је то урадио Бајден и на распоређивање великог броја америчких трупа у читавом Азијско-пацифичком региону. А то је пут који води директно у (нуклеарни) рат са Кином.
Не зна се шта је горе. Какав паклени избор за Американце нуклеарни пожар са Русијом под Харисовом или са Кином под Трампом.
Трамп се, барем на речима, залаже за мир са Русијом.
Проблем са Трампом је што ни он сам не зна шта ће сутра урадити. Он је суштински нестабилна личност, која ароганцијом прикрива дубоку несигурност. Нема сумње да је Харисова бољи кандидат за "дубоку државу", јер она никад не размишља већ се само смеје.
Тренутни политички пејзаж открива један необичан феномен: скоро потпуни нестанак Џозефа Бајдена из јавног дискурса. Као да је Америка заборавила да има и председника. Овај старац је избледео из америчке националне свести. Ова празнина је и симптом и последица растуће слабости америчког политичког система.
Трамп у свом првом мандату није учинио много, или није учинио ништа, посебно не против "мочваре", за коју је обећао да ће је исушити. Сада Трамп тврди да је Бајденова одлука да испровоцира рат у Украјини била "монументална грешка". Према Трампу, овај сукоб је омогућио учвршћивање антиамеричког савеза између Русије и Кине, а Кина представља најгору претњу по доминацију САД.
Током претходног мандата, Трамп је покушао да "врати производњу из Кине", али без успеха. Сада је за њега императив да склопи мир са Русијом, да се САД ослободе кинеског утицаја и да се Американци концентришу на решавање хитних унутрашњих криза које потресају САД.
Куда иде Америка?
Америка јури ка изборима, а контраст између Трампа и Харисове не може бити очигледнији. Трамп, са својом популистичком привлачношћу, капитализује дубоко незадовољство путем којим тренутно иде Америка.
Поред Харисове, Трамп изгледа као да је открио нешто од суштинске важности. Говори Харисове су састављени од баналности, изречени уз шупаљ смех, лишени суштине или убеђења. Она се смеје како би попунила празнину тамо где би требало да постоји смислен дискурс, а то је навика која потцртава њену интелектуалну плиткост.
Додуше, Американци су навикли на лажне осмехе и површну љубазност политичких елита, што је уметност усавршена у друштву опседнутим спољним изгледом.
Шта је то открио Трамп, што је савршено непознато демократама? Трамп се фокусира на потребу за обновом Америке и чини се да бирачко тело почиње да га слуша. У томе, можда, лежи прави изазов за демократе: они воде рат не само против Трампа, већ и против растућег схватања међу Американцима да је њиховој земљи потребан другачији пут — онај који ни Бајден ни Харисова не могу да им понуде.
Председнички избори очигледно неће ништа решити, већ ће једино изазвати нову поларизацију америчког друштва. Уколико победи Трамп, његове покушаје ће опструирати демократе, а уколико победи Харисова, изазваће бес и фрустрацију републиканаца.
Можда је, у ситуацији у којој нико никог не слуша, у друштву које се све снажније поларизује, једина реална опција нови грађански рат, који ће одлучити којим путем треба да иде Америка.
Најмудрија српска глава, најлепши Србин, човек који је измислио србовање. Ловћенски Тајновидац.
Јерменија за Косовом и трагични јунак косовске мисли. Српски цар Давид и црногорски Прометеј. Онај прави српски бан од Косова.
Највећи горостас српске књижевности. Варвар међ владарима и владар међ варварима. Највећи српски песник и највећи српски философ. Празник у животу српства. Владика и политичар. Несвети, а Свети.
Неко без претходника и без наследника. Усамљен на врху горде планове.
Клањам се сенама највећег.
Пише: Инстаграм страница Његошологија
Јерменија за Косовом и трагични јунак косовске мисли. Српски цар Давид и црногорски Прометеј. Онај прави српски бан од Косова.
Највећи горостас српске књижевности. Варвар међ владарима и владар међ варварима. Највећи српски песник и највећи српски философ. Празник у животу српства. Владика и политичар. Несвети, а Свети.
Неко без претходника и без наследника. Усамљен на врху горде планове.
Клањам се сенама највећег.
Пише: Инстаграм страница Његошологија
🌍🇷🇺 Проширење вектора руског деловања у Африци
Паралелно са самитом БРИКС-а одржаним прошле недеље, у Сиријусу (Краснодарски крај) одржан је пољопривредни конгрес AsiaEcpo.
Као резултат тога, како је изјавио председник Афричке уније за мир и безбедност, руске и афричке компаније потписале су споразуме вредне 15 милиона долара.
📌 Назнаке
С обзиром да износ за тржиште није најупечатљивији, а специфичности уговора још нису саопштене, можемо закључити да и даље остаје проблем са промовисањем пројеката у индустријама које нису везане за војно-индустријски комплекс.
Упркос речима руских званичника о потреби успостављања веза са "Мрачним континентом", углавном су се покретала питања кинеског тржишта.
Иако у области пољопривреде, поред Египта, где већ постоје значајне везе, постоји много других перспективних партнера заинтересованих за руске производе, на пример ђубрива, па чак и искуство у управљању (сетимо се земљишне реформе која је још увек болна за Јужну Африку).
Претпостављамо да многи људи још увек имају у глави слику Африке као јединственог система и пратећег тренда, што доприноси општем неразумевању тржишта и перспектива у овом правцу.
Стога се повремени руски ризици за пословање чине неоправданим, док са друге стране НР Кина не дели тај приступ.
Паралелно са самитом БРИКС-а одржаним прошле недеље, у Сиријусу (Краснодарски крај) одржан је пољопривредни конгрес AsiaEcpo.
Као резултат тога, како је изјавио председник Афричке уније за мир и безбедност, руске и афричке компаније потписале су споразуме вредне 15 милиона долара.
📌 Назнаке
С обзиром да износ за тржиште није најупечатљивији, а специфичности уговора још нису саопштене, можемо закључити да и даље остаје проблем са промовисањем пројеката у индустријама које нису везане за војно-индустријски комплекс.
Упркос речима руских званичника о потреби успостављања веза са "Мрачним континентом", углавном су се покретала питања кинеског тржишта.
Иако у области пољопривреде, поред Египта, где већ постоје значајне везе, постоји много других перспективних партнера заинтересованих за руске производе, на пример ђубрива, па чак и искуство у управљању (сетимо се земљишне реформе која је још увек болна за Јужну Африку).
Претпостављамо да многи људи још увек имају у глави слику Африке као јединственог система и пратећег тренда, што доприноси општем неразумевању тржишта и перспектива у овом правцу.
Стога се повремени руски ризици за пословање чине неоправданим, док са друге стране НР Кина не дели тај приступ.
🇪🇭🇪🇸🇲🇦 Могуће назнаке нових тензија: Активности шпанског ВКС код обала Западне Сахаре
Од летњих окршаја између мароканске војске и снага Западне Сахаре, није било веће ескалације. Догађаји су се замрзли у уобичајеном статусу трајне нестабилности, где сукобљене стране очекују нечију грешку.
Међутим, у другој половини месеца, неочекиване снаге су постале активне код обала Западне Сахаре. Шпанска команда тренутно изводи две велике вежбе својих ваздушно-космичких снага.
Прва вежба – Sirio 2024 почела је 21. октобра и трајала је до 31. октобра изнад Канарских острва и, што је још важније, дуж обале Западне Сахаре. Тамо ексадрила шпанских Ф/А-18 изводе разне ударне и друге маневре.
Друга – Орлово око 2024. Сама вежба није дугачка колико и претходна, али је по задацима амбициознија, јер укључује Ваздушно-космичке снаге, ПВО у Мадриду и шпанску морнарицу, које разрађују интеракцију по сценарију оружаног сукоба у региону.
Наравно, Краљевина има велику ваздушну базу Гандо на Канарским острвима, и имају пуно право да тренирају у овој области. Али одржавање два догађаја одједном, притом тако близу Западне Сахаре, изгледа сумњиво.
Шта се може очекивати?
Наиме, шпанске власти су у прилично тешкој ситуацији. С једне стране, одржавају добре односе са Мароком и стају на страну Рабата у територијалном спору око статуса Западне Сахаре, јер је Мароко разрадио праксу уцењивања Мадрида регулисањем токова миграната.
Међутим, Шпанија се такође труди да не поквари превише интеракције са Алжиром (главним снабдевачем земље гасом), који се противи регионалном јачању Марока и на страни је независности Западне Сахаре.
Свакако ће бити занимљиво видети како ће сукобљене стране реаговати на вежбе које су у току пред носом фронта Полисарио.
Од летњих окршаја између мароканске војске и снага Западне Сахаре, није било веће ескалације. Догађаји су се замрзли у уобичајеном статусу трајне нестабилности, где сукобљене стране очекују нечију грешку.
Међутим, у другој половини месеца, неочекиване снаге су постале активне код обала Западне Сахаре. Шпанска команда тренутно изводи две велике вежбе својих ваздушно-космичких снага.
Прва вежба – Sirio 2024 почела је 21. октобра и трајала је до 31. октобра изнад Канарских острва и, што је још важније, дуж обале Западне Сахаре. Тамо ексадрила шпанских Ф/А-18 изводе разне ударне и друге маневре.
Друга – Орлово око 2024. Сама вежба није дугачка колико и претходна, али је по задацима амбициознија, јер укључује Ваздушно-космичке снаге, ПВО у Мадриду и шпанску морнарицу, које разрађују интеракцију по сценарију оружаног сукоба у региону.
Наравно, Краљевина има велику ваздушну базу Гандо на Канарским острвима, и имају пуно право да тренирају у овој области. Али одржавање два догађаја одједном, притом тако близу Западне Сахаре, изгледа сумњиво.
Шта се може очекивати?
Наиме, шпанске власти су у прилично тешкој ситуацији. С једне стране, одржавају добре односе са Мароком и стају на страну Рабата у територијалном спору око статуса Западне Сахаре, јер је Мароко разрадио праксу уцењивања Мадрида регулисањем токова миграната.
Међутим, Шпанија се такође труди да не поквари превише интеракције са Алжиром (главним снабдевачем земље гасом), који се противи регионалном јачању Марока и на страни је независности Западне Сахаре.
Свакако ће бити занимљиво видети како ће сукобљене стране реаговати на вежбе које су у току пред носом фронта Полисарио.