Рог Слободе - Борба против империје

🇱🇾🇷🇺 Московски заокрет ка Триполију : о руским војним базама у Либији

У последњим недељама, Русија је интензивирала ваздушни саобраћај између Сирије и Либије, што указује на могућу промену у њеном стратешком фокусу. Ова активност сугерише да Москва настоји да прошири своје војно присуство у Африци, истовремено настојећи да одржи свој утицај у кључним областима на Медитерану.

Према подацима о праћењу летова које је анализирао Си-Ен-Ен, руски транспортни авиони, попут Антонов АН-124 и Иљушин ИЛ-76, од средине децембра редовно лете из ваздушне базе Хмеимим у Сирији до ваздушне базе Ал Кхадим у источној Либији, у близини Бенгазија.

Ово повећање броја летова следи након значајних политичких промена у Сирији, посебно након уклањања Башара ел Асада с власти, што може указивати на шире стратешке циљеве Русије у овом региону.

Ваздушна база Хмеимим, заједно с поморском базом Тартус у Сирији, већ дуже време представљају централна чворишта за руске војне операције на Медитерану и афричке активности. Сада, Либија, која се налази у стању континуираног конфликта, постаје све важнија у контексту напора Русије да пројектује своју моћ у овом стратешки важном региону.

Ранији извештаји америчких и западних званичника указивали су на то да Русија разматра повлачење дела својих војних ресурса и персонала из Сирије. Међутим, руске дипломатске активности су показале континуирану посвећеност региону, уз бројна путовања високих званичника, попут заменика министра одбране, Јунус-Бека Јевкурова, у Либију.

Такође, наводи се да руске поморске снаге разматрају опције за алтернативне локације на којима би могле да успоставе стратешке базе, посебно у луци коју контролише либијски командант Хафтар, што може представљати потенцијалну замену за базу Тартус у Сирији.

⚠️ Импликације

Русија тренутно реализује осетљиву стратешку промену, која означава прелазак из једне фазе у другу – из Дамаска у Триполи. Ова промена подразумева потребу за опрезом, јер је лако залутати у нове замке у овом динамичном геополитичком контексту.

Пад Дамаска прошле године имао је дубоке историјске импликације, јер је Сирија, која је некада била кључни ослонац за поновно успостављање руског глобалног утицаја, постала пример крхкости савеза који су засновани на принуди и прагматизму. Башар ал-Асад, који је годинама уживао подршку руске авијације и других руских ресурса, није успео да издржи растућу тежину унутрашњих противречности и све снажнијег притиска спољних фактора.

За Москву, овај колапс није само значио краткорочни пораз, већ и прилику за стратешку адаптацију. Руске војне снаге и опрема већ су распоређене у јужном правцу, ка Медитерану, сигнализујући почетак нове фазе, која обухвата и присуство у источној Либији. Повећано руско распоређивање, у сарадњи са Либијском националном армијом (ЛНА) Халифа Хафтара, указује на дубље стратешке циљеве Кремља у овом региону. Западне силе пажљиво координишу своје дипломатске маневре, настојећи да спрече било какву сарадњу руског контингента са либијским лидерима.

Ова геополитичка промена, која обухвата распад режима у Сирији и прелазак у Либију, одражава дубљу логику руске спољне политике. Москва се не повлачи са једног боишта како би се усмерила на друго, већ наставља свој стратегијски континуитет, користећи различите алате да подржи своје дугорочне интересе. Русија је своје операције у Сирији користила не само да би се супротставила западним утицајима, већ и да би остварила конкретне стратешке и економске користи. Пример тога био је и период када су руски авиони из базе Хмеимим летели у Либију 2019. године, пружајући подршку Хафтаровој офанзиви на Триполи.

Иако ће се улога Москве у Сирији вероватно прилагодити, њен фокус на Либију као стратешки важан регион указује на дубље и дужносне планове за експанзију руског утицаја.

www.group-telegram.com/sg/rogslobode.com/326

9.9K viewsJan 4 at 18:01

🇱🇾🇷🇺 Московски заокрет ка Триполију : о руским војним базама у Либији

У последњим недељама, Русија је интензивирала ваздушни саобраћај између Сирије и Либије, што указује на могућу промену у њеном стратешком фокусу. Ова активност сугерише да Москва настоји да прошири своје војно присуство у Африци, истовремено настојећи да одржи свој утицај у кључним областима на Медитерану.

Према подацима о праћењу летова које је анализирао Си-Ен-Ен, руски транспортни авиони, попут Антонов АН-124 и Иљушин ИЛ-76, од средине децембра редовно лете из ваздушне базе Хмеимим у Сирији до ваздушне базе Ал Кхадим у источној Либији, у близини Бенгазија.

Ово повећање броја летова следи након значајних политичких промена у Сирији, посебно након уклањања Башара ел Асада с власти, што може указивати на шире стратешке циљеве Русије у овом региону.

Ваздушна база Хмеимим, заједно с поморском базом Тартус у Сирији, већ дуже време представљају централна чворишта за руске војне операције на Медитерану и афричке активности. Сада, Либија, која се налази у стању континуираног конфликта, постаје све важнија у контексту напора Русије да пројектује своју моћ у овом стратешки важном региону.

Ранији извештаји америчких и западних званичника указивали су на то да Русија разматра повлачење дела својих војних ресурса и персонала из Сирије. Међутим, руске дипломатске активности су показале континуирану посвећеност региону, уз бројна путовања високих званичника, попут заменика министра одбране, Јунус-Бека Јевкурова, у Либију.

Такође, наводи се да руске поморске снаге разматрају опције за алтернативне локације на којима би могле да успоставе стратешке базе, посебно у луци коју контролише либијски командант Хафтар, што може представљати потенцијалну замену за базу Тартус у Сирији.

⚠️ Импликације

Русија тренутно реализује осетљиву стратешку промену, која означава прелазак из једне фазе у другу – из Дамаска у Триполи. Ова промена подразумева потребу за опрезом, јер је лако залутати у нове замке у овом динамичном геополитичком контексту.

Пад Дамаска прошле године имао је дубоке историјске импликације, јер је Сирија, која је некада била кључни ослонац за поновно успостављање руског глобалног утицаја, постала пример крхкости савеза који су засновани на принуди и прагматизму. Башар ал-Асад, који је годинама уживао подршку руске авијације и других руских ресурса, није успео да издржи растућу тежину унутрашњих противречности и све снажнијег притиска спољних фактора.

За Москву, овај колапс није само значио краткорочни пораз, већ и прилику за стратешку адаптацију. Руске војне снаге и опрема већ су распоређене у јужном правцу, ка Медитерану, сигнализујући почетак нове фазе, која обухвата и присуство у источној Либији. Повећано руско распоређивање, у сарадњи са Либијском националном армијом (ЛНА) Халифа Хафтара, указује на дубље стратешке циљеве Кремља у овом региону. Западне силе пажљиво координишу своје дипломатске маневре, настојећи да спрече било какву сарадњу руског контингента са либијским лидерима.

Ова геополитичка промена, која обухвата распад режима у Сирији и прелазак у Либију, одражава дубљу логику руске спољне политике. Москва се не повлачи са једног боишта како би се усмерила на друго, већ наставља свој стратегијски континуитет, користећи различите алате да подржи своје дугорочне интересе. Русија је своје операције у Сирији користила не само да би се супротставила западним утицајима, већ и да би остварила конкретне стратешке и економске користи. Пример тога био је и период када су руски авиони из базе Хмеимим летели у Либију 2019. године, пружајући подршку Хафтаровој офанзиви на Триполи.

Иако ће се улога Москве у Сирији вероватно прилагодити, њен фокус на Либију као стратешки важан регион указује на дубље и дужносне планове за експанзију руског утицаја.

BY Рог Слободе - Борба против империје