group-telegram.com/srpskiglasnik/14108
Last Update:
У Аустријско-турском рату, 1788–1791, борио се као добровољац на страни Аустријанаца, против Турске. Након рата изабран је за кнеза Грочанске нахије. У Српској народној војсци, организованој 1797. године, био је буљубаша. За време Сече српских кнежева 1804. побегао је на Авалу и организовао чету, са којом је у марту 1804. код Лештана из заседе убио јаничаре под дахијом Алијом Кучуком и крџалије под Алијом Гушанцем. Изабран је затим за грочанског војводу.
По почетку устанка постаје један од главних војсковођа, а Карађорђе га је толико ценио да је био један од ретких који је у његов чадор смео да уђе ненајављен. По легенди био је мало наглув, али чак и у сну, када би чуо да неко изговара реч Турци, скакао је, повлачио ороз и нишанио спреман да опали.
Карађорђе се 1806. двоумио да ли да крене на Београд. Ипак, по наговору самог Чарапића, решио је да нападне. Остале старешине нису веровале да је могуће освојити Београд, али Васа је добро познавао прилике и наговарао Карађорђа да ударе. Напад је почео у зору 29. новембра, муњевитим упадом Срба унутар зидина. Васа је са 3.000 својих војника напао шанац код Стамбол капије, отприлике код почетка Скадарске улице, међутим, када је трком кренуо ка Стамбол-капији и викнуо „За мном, браћо!” турски куршум га је погодио у крста.
„Гле, изеде ме пас, закон му његов! ... Не бојте се! Ено пева Чамџија!” рекао је тад храбрећи своје саборце. Милосав Чамџија је баш у том тренутку узјахао турски топ на бедему и запевао на сав глас. Пренет је у Карађорђев шатор, где се за живот борио још два сата, а онда је издахнуо. Пред смрт позвао је брата Танасија и рекао да га сахрани у манастиру Раковица. Жеља му је испуњена, а по наредби краља Петра I читав век касније (1910) подигнут му је споменик.
Београђани су у част јунака назвали улицу од Трга републике до Студентског трга. Споменик Васи Чарапићу је управо на месту где је погинуо, недалеко од улице која добила име по њему.
