У претходној објави смо говорили о хлебу Таину. А сетићемо се још нечега.
Познато је да је генерал Мишић наредио да сваки српски војник мора да има чутурицу напуњену шљивовицом и нове вунене чарапе. Дакле хлеб Таин, чутурица шљивовице, вунене чарапе и српска војничка глава. И добићемо следеће:
"Колико се просечан аустроугарски војник осећао бедно приликом похода на Србију, довољно говори сведочанство једног од њих, подофицира Матије Малешича. У дневнику је записао следеће:
"Тако сам гладан, стално мислим на кућу и на то какав ће бити живот кад се вратим... Могао бих да пишем о много чему, али не смем да потрошим сувише папира, јер сам Бог зна колико ће ове борбе трајати, а папира нема. Морам да се усредсредим на оно најважније а сам Бог зна ко ће се докопати дневника ако ја погинем? Боље задржати мисли за себе. Шта ће бити са мном? Сав сам болестан. На стопалима од промрзлина не осећам ништа осим тамо где ми је кожа испуцала, а не чујем више на десно ухо. Сумњам да сам исто људско биће какво сам некад био."
Дакле, док се српски војник бринуо да ли ће имати довољно муниције и да ли је добро наоштрио бајонет да се њиме одбрани од Швабе када му нестане метака, тај исти Шваба је, с друге стране, био утучен због несташице папира.
Швабу је додатно мучила и носталгија, патио је за родном
кућом, за мајком...
Док је Србин бринуо о томе да не остави нејач без оног ко ће
да их отхрани, аустроугарског војника је силно бринуло да неко, не дај Боже, не чита његов дневник након што га стрефи метак негде код Раље. Српски војник је настављао да се бори чак и ако би му граната откинула леву шаку, а гелер избио десно око, аустроугарска војска је, с друге стране, муку мучила са промрзлинама. О испуцалој кожи да не говоримо.
Ето какве су се две војске судариле."
☦️【Созерцање】- Запратите
Познато је да је генерал Мишић наредио да сваки српски војник мора да има чутурицу напуњену шљивовицом и нове вунене чарапе. Дакле хлеб Таин, чутурица шљивовице, вунене чарапе и српска војничка глава. И добићемо следеће:
"Колико се просечан аустроугарски војник осећао бедно приликом похода на Србију, довољно говори сведочанство једног од њих, подофицира Матије Малешича. У дневнику је записао следеће:
"Тако сам гладан, стално мислим на кућу и на то какав ће бити живот кад се вратим... Могао бих да пишем о много чему, али не смем да потрошим сувише папира, јер сам Бог зна колико ће ове борбе трајати, а папира нема. Морам да се усредсредим на оно најважније а сам Бог зна ко ће се докопати дневника ако ја погинем? Боље задржати мисли за себе. Шта ће бити са мном? Сав сам болестан. На стопалима од промрзлина не осећам ништа осим тамо где ми је кожа испуцала, а не чујем више на десно ухо. Сумњам да сам исто људско биће какво сам некад био."
Дакле, док се српски војник бринуо да ли ће имати довољно муниције и да ли је добро наоштрио бајонет да се њиме одбрани од Швабе када му нестане метака, тај исти Шваба је, с друге стране, био утучен због несташице папира.
Швабу је додатно мучила и носталгија, патио је за родном
кућом, за мајком...
Док је Србин бринуо о томе да не остави нејач без оног ко ће
да их отхрани, аустроугарског војника је силно бринуло да неко, не дај Боже, не чита његов дневник након што га стрефи метак негде код Раље. Српски војник је настављао да се бори чак и ако би му граната откинула леву шаку, а гелер избио десно око, аустроугарска војска је, с друге стране, муку мучила са промрзлинама. О испуцалој кожи да не говоримо.
Ето какве су се две војске судариле."
☦️【Созерцање】- Запратите
Писмо српских официра ћерки погинулог аустроугарског потпуковника
Према речима Олге Николић Куновчић, пензионисаног професора и уредног хроничара невероватних прича своје породице.
Године 1914. водила се жестока борба око Аде Циганлије. После битке српска војска је сахранила жртве са обе стране, уз војне почасти. Официре, наше и њихове, сахранили смо, како ред налаже, са свим војничким почастима - забележио је поручник Куновчић. Пре него што смо команданта Аугуста Шмита покопали, нашли смо у његовом џепу још неотворено писмо које је дошло из Швајцарске од његове кћери јединице, за које смо заправо мислили да је била наредба за напад, али не, то није био случај. Српски официри, на челу са мајором Светомиром Ђукићем, одлучују да пошаљу писмо младој Аустријанки:
„Поштована госпођице, са тешким срцем и болом у души, иако смо непријатељи, принуђени смо да Вам први јавимо тешку вест да је Ваш неумрли тата, херој официр и командант 32. аустријског пука, данас херојски пао на челу свога пука, бранећи свога Цара, своју земљу и своју заставу, а у тешкој борби на српском земљишту у Ади Циганлији. Иако сте изгубили оца, имате њим да се поносите, јер је херојски и достојно једног витеза-хероја пао на пољу части. У исто време Вас извештавамо да смо данашњом упутницом послали Вам 4.000 круна, новац који смо нашли у џепу Вашег покојног оца са писмом и молимо Вас да нас о пријему овог новца известите, јер нам је много стало до тога да примите и новац и писмо. Вашег оца достојно смо сахранили са свим почастима, обележавајући његов гроб једном примерном крстачом, тако да кад се сврше ратне операције и заведе мир, Ви можете са Вашом поштованом породицом доћи у Србију и наћи тело Вашег тате пристојно сахрањено и гроб очуван. Примите наше најискреније витешко саучешће, да Вама и осталима Вашима Бог подари дуг и срећан живот.“
После неког времена стигао је одговор госпођице Шмит:
„Поштована господо, Ваше писмо примила сам са највећом захвалношћу, иако је за мене било посве кобно, без обзира на Вашу утеху. Заиста, оваква пажња достојна је само српских хероја официра и ја сам Вам за то вечно захвална. Исто тако и новац сам такође примила на чему Вам такође хвала. У овим тешким моментима за целу нашу породицу, Ваше писмо је заиста окрепљавајуће, утолико пре и више што је наш тата заиста завршио свој живот достојанствено. Ја сам већ са многим мојим другарицама, уплаканих очију, давала Ваше писмо да га прочитају и оне су заједно са мном плакале и дивиле се пажњи српских официра хероја. После овог писма нарочито ценимо подвиге малене српске војске, која је достојна сваког дивљења.“
☦️【Созерцање】- Запратите
Према речима Олге Николић Куновчић, пензионисаног професора и уредног хроничара невероватних прича своје породице.
Године 1914. водила се жестока борба око Аде Циганлије. После битке српска војска је сахранила жртве са обе стране, уз војне почасти. Официре, наше и њихове, сахранили смо, како ред налаже, са свим војничким почастима - забележио је поручник Куновчић. Пре него што смо команданта Аугуста Шмита покопали, нашли смо у његовом џепу још неотворено писмо које је дошло из Швајцарске од његове кћери јединице, за које смо заправо мислили да је била наредба за напад, али не, то није био случај. Српски официри, на челу са мајором Светомиром Ђукићем, одлучују да пошаљу писмо младој Аустријанки:
„Поштована госпођице, са тешким срцем и болом у души, иако смо непријатељи, принуђени смо да Вам први јавимо тешку вест да је Ваш неумрли тата, херој официр и командант 32. аустријског пука, данас херојски пао на челу свога пука, бранећи свога Цара, своју земљу и своју заставу, а у тешкој борби на српском земљишту у Ади Циганлији. Иако сте изгубили оца, имате њим да се поносите, јер је херојски и достојно једног витеза-хероја пао на пољу части. У исто време Вас извештавамо да смо данашњом упутницом послали Вам 4.000 круна, новац који смо нашли у џепу Вашег покојног оца са писмом и молимо Вас да нас о пријему овог новца известите, јер нам је много стало до тога да примите и новац и писмо. Вашег оца достојно смо сахранили са свим почастима, обележавајући његов гроб једном примерном крстачом, тако да кад се сврше ратне операције и заведе мир, Ви можете са Вашом поштованом породицом доћи у Србију и наћи тело Вашег тате пристојно сахрањено и гроб очуван. Примите наше најискреније витешко саучешће, да Вама и осталима Вашима Бог подари дуг и срећан живот.“
После неког времена стигао је одговор госпођице Шмит:
„Поштована господо, Ваше писмо примила сам са највећом захвалношћу, иако је за мене било посве кобно, без обзира на Вашу утеху. Заиста, оваква пажња достојна је само српских хероја официра и ја сам Вам за то вечно захвална. Исто тако и новац сам такође примила на чему Вам такође хвала. У овим тешким моментима за целу нашу породицу, Ваше писмо је заиста окрепљавајуће, утолико пре и више што је наш тата заиста завршио свој живот достојанствено. Ја сам већ са многим мојим другарицама, уплаканих очију, давала Ваше писмо да га прочитају и оне су заједно са мном плакале и дивиле се пажњи српских официра хероја. После овог писма нарочито ценимо подвиге малене српске војске, која је достојна сваког дивљења.“
☦️【Созерцање】- Запратите
СРБИ И ГРЦИ
Владар највеће српске државе Стефан Душан Немањић, носио је титулу (како нам вели "званична историја") цара Срба и Грка. Осим тог релативно кратког "дељења владара" Срби и Грци имају увек кроз целу историју, ако не срдачне, а оно бар, коректне односе... барем званично. У окружењу какво је наше, било би глупо одбијати нечије пријатељство, али разум и вековно лоше искуство, налаже да и њега ваља под лупом погледати.
Ево да погледамо шта каже књига из 1926. године:
Етнографска граница нашег живља на југу jе Бело Море (Егејско), почев од утока реке Струме па морском обалом до утока реке. Бистрице западно од Солуна, па овом и десном вододелницом ове, све до албанске границе у Епиру.
На целом том простору грчке Маћедоније до Балканског рата није живела ни пуна хиљада Грка по народности (и то већином као досељеници: трговци у Солуну и неким градовима, или као владике и попови), а у којој је дотле живело и живи и данас на 310.000 наших сународника, као превлађујући елеменат насељења, поред Турака, Јевреја, Цигана и т. д.
Огромна већина географских имена (места, брда, планина и река), нашег су порекла.
На целом том простору Грци су затворили све српске и словенске школе, које су постојале до њиховог доласка, и нису допустили отварање ни једне нове. Из цркава су силом избацили словенско богослужење и увели га на грчком језику, који народ не разуме. Свештенике, који нису научили грчко богослужење, најурили су, а све натписе ћирилицом по варошима и селима, по школама и црквама уништили су и на њихово место увели своје.
На надгробним споменицима све старе натписе урезане ћирилицом уништили су и натерали да се нови, грчки урежу. А да би јелинизирање Маћедоније што пре извели, убацили су 7-800.000 душа, својих избеглица из Мале Азије (од којих већина говори турски, јер је свој језик заборавила) у Маћедонију, међу наша насеља.
Да би тај рад што брже, лакше и боље извели, и да би с једне стране умањили у својој Маћедонији број нашег живља, а с друге стране, да би ти исељеници наше крви могли бугарској влади и њеном Маћедноском Комитету давати материјaл за регрутовање комитских чета противу нас, Грци су, да би одмакли и што више одужили рок измирењу и нормалном односу између нас и Бугара, у споразуму са Бугарима образовали овога пролећа једну заједничку тајну комисију, која је до скора радила и пребацила у Бугарску између 40 до 45.000 душа наших сународника, а којима је грчка влада приликом напуштања Маћедоније у готовом исплатила имања, која су у грчкој Маћедонији имали, а на њихова места одмах населила своје избеглице из М. Азије. Онима пак, који нису хтели ићи у Бугарску, већ су хтели прећи к нама, грчке власти не само да то нису дозвољавале, но су их чак кажњавале и прогониле. Почели су мењати имена појединим местима, тако на пр.: поред осталих „Водену", чисто српско место, назвали су „Едеса", како се то место звало за време Филипа Маћедонског.
Наш језик забрањен је за општење, и по варошима (изузев Солуна), у опште не сме се говорити нашим језиком. Пазарним даном, када се слегне свет из села на пазар по варошима, настаје тако звани „мутави пазар", јер се народ споразумева шапатом и кришом. Служити се нашим језиком код власти, о томе нико не сме ни да помисли.
☦️【Созерцање】- Запратите
Владар највеће српске државе Стефан Душан Немањић, носио је титулу (како нам вели "званична историја") цара Срба и Грка. Осим тог релативно кратког "дељења владара" Срби и Грци имају увек кроз целу историју, ако не срдачне, а оно бар, коректне односе... барем званично. У окружењу какво је наше, било би глупо одбијати нечије пријатељство, али разум и вековно лоше искуство, налаже да и њега ваља под лупом погледати.
Ево да погледамо шта каже књига из 1926. године:
Етнографска граница нашег живља на југу jе Бело Море (Егејско), почев од утока реке Струме па морском обалом до утока реке. Бистрице западно од Солуна, па овом и десном вододелницом ове, све до албанске границе у Епиру.
На целом том простору грчке Маћедоније до Балканског рата није живела ни пуна хиљада Грка по народности (и то већином као досељеници: трговци у Солуну и неким градовима, или као владике и попови), а у којој је дотле живело и живи и данас на 310.000 наших сународника, као превлађујући елеменат насељења, поред Турака, Јевреја, Цигана и т. д.
Огромна већина географских имена (места, брда, планина и река), нашег су порекла.
На целом том простору Грци су затворили све српске и словенске школе, које су постојале до њиховог доласка, и нису допустили отварање ни једне нове. Из цркава су силом избацили словенско богослужење и увели га на грчком језику, који народ не разуме. Свештенике, који нису научили грчко богослужење, најурили су, а све натписе ћирилицом по варошима и селима, по школама и црквама уништили су и на њихово место увели своје.
На надгробним споменицима све старе натписе урезане ћирилицом уништили су и натерали да се нови, грчки урежу. А да би јелинизирање Маћедоније што пре извели, убацили су 7-800.000 душа, својих избеглица из Мале Азије (од којих већина говори турски, јер је свој језик заборавила) у Маћедонију, међу наша насеља.
Да би тај рад што брже, лакше и боље извели, и да би с једне стране умањили у својој Маћедонији број нашег живља, а с друге стране, да би ти исељеници наше крви могли бугарској влади и њеном Маћедноском Комитету давати материјaл за регрутовање комитских чета противу нас, Грци су, да би одмакли и што више одужили рок измирењу и нормалном односу између нас и Бугара, у споразуму са Бугарима образовали овога пролећа једну заједничку тајну комисију, која је до скора радила и пребацила у Бугарску између 40 до 45.000 душа наших сународника, а којима је грчка влада приликом напуштања Маћедоније у готовом исплатила имања, која су у грчкој Маћедонији имали, а на њихова места одмах населила своје избеглице из М. Азије. Онима пак, који нису хтели ићи у Бугарску, већ су хтели прећи к нама, грчке власти не само да то нису дозвољавале, но су их чак кажњавале и прогониле. Почели су мењати имена појединим местима, тако на пр.: поред осталих „Водену", чисто српско место, назвали су „Едеса", како се то место звало за време Филипа Маћедонског.
Наш језик забрањен је за општење, и по варошима (изузев Солуна), у опште не сме се говорити нашим језиком. Пазарним даном, када се слегне свет из села на пазар по варошима, настаје тако звани „мутави пазар", јер се народ споразумева шапатом и кришом. Служити се нашим језиком код власти, о томе нико не сме ни да помисли.
☦️【Созерцање】- Запратите
Иван Гундулић - Осман
Гундулић је један од најзначајнијих српских песника. Познат је по епу Осман, који представља најзначајније дело дубровачке књижевности.
Ово дело не припада примарним или секундарним изворима за оно што у њему пише и тако се не може узети као доказ за неку тврдњу, али свакако има занимљивих делова. Почевши од оног где Гундулић пише за Александра Македонског следеће:
"Тим у њих се још зачина што се у пјесан стави одавна од Лехсандра Србљанина врх свијех цара цара славна."
Али ову објаву смо посветили "Пјевању седмом", уједно смо били инспирисани нашом претходном објавом. Пјевање седмо почиње овако (по званичним штампаним издањима која су данас доступна у библиотекама и књижарама):
"При мору управ српских страна, у пржинах пуста жала лежи Троја укопана, од грчкога огња пала; славна Троја, ка је свиме његда Истоком господила, а сад ино није нег име након себе оставила. "
Но међутим...најстарији сачувани рукопис епа Осман се данас чува у Загребу и у њему овај део гласи овако:
"При мору управ српских страна, у пржинах пуста жала лежи Троја укопана, од светлога огња пала; славна Троја, ка је свиме његда Истоком господила, а сад ино није нег име након себе оставила. "
Што можете видети на насловној слици ове објаве, уз Бечки рукопис на коме пише исто. Али као и до сада у коментарима ћемо вам оставити слике боље резолуције и дигитализована издања у ПДФ-у.
☦️【Созерцање】- Запратите
Гундулић је један од најзначајнијих српских песника. Познат је по епу Осман, који представља најзначајније дело дубровачке књижевности.
Ово дело не припада примарним или секундарним изворима за оно што у њему пише и тако се не може узети као доказ за неку тврдњу, али свакако има занимљивих делова. Почевши од оног где Гундулић пише за Александра Македонског следеће:
"Тим у њих се још зачина што се у пјесан стави одавна од Лехсандра Србљанина врх свијех цара цара славна."
Али ову објаву смо посветили "Пјевању седмом", уједно смо били инспирисани нашом претходном објавом. Пјевање седмо почиње овако (по званичним штампаним издањима која су данас доступна у библиотекама и књижарама):
"При мору управ српских страна, у пржинах пуста жала лежи Троја укопана, од грчкога огња пала; славна Троја, ка је свиме његда Истоком господила, а сад ино није нег име након себе оставила. "
Но међутим...најстарији сачувани рукопис епа Осман се данас чува у Загребу и у њему овај део гласи овако:
"При мору управ српских страна, у пржинах пуста жала лежи Троја укопана, од светлога огња пала; славна Троја, ка је свиме његда Истоком господила, а сад ино није нег име након себе оставила. "
Што можете видети на насловној слици ове објаве, уз Бечки рукопис на коме пише исто. Али као и до сада у коментарима ћемо вам оставити слике боље резолуције и дигитализована издања у ПДФ-у.
☦️【Созерцање】- Запратите
Католицизам
🔸 🔸 🔸 🔸 🔸 🔸 🔸
Када вам се на западу неко представи као "католички школован", то аутоматски подразумева "строго", "морално" васпитање, прожето "хришћанским вредностима", но да ли је то заиста тако? На питање о православној, "ортодоксној" цркви, уколико и имају икаква сазнања, одговориће "источни шизматици, који су се одвојили од нас". Иако је користе, као да нису у стању да појме шта реч ортодоксно значи. Шта је вера и да ли треба да буде подложна дневно политичким потребама и трендовима? Шта би рани хришћани помислили прво када би видели неког "кардинала" на служби? Да ли би им можда више личио на друида него на хришћанског свештеника?
Или да поставимо још екстремније питање, да ли је "римокатоличанство" уопште хришћанство?
Законоправило Светог Саве😇
51. Поглавље📒
• О ФРАНЦИМА
И ОСТАЛИМ ЛАТИНИМА
Папа римски је над свим хришћанима Западне стране, споља од Јонске луке: Италима, Лонгобардима, Францима, који се и Германи називају, Амалфини, Бенедци и остали, осим калавријског рода и немачког народа који се ничим не разликује од старих Јелина у нечистоти и срамним делима. У Калаврији су правоверни хришћани од давнина и научени су обичајима наше Апостолске Цркве.
Сви који су са папом, прије много времена отпали су од Саборне Цркве, и отуђили се од јеванђелских, апостолских и отачких предања ради варварских обичаја којих се држе. Од тих (обичаја) гори и чешћи су:
1. Када исповедају Светог Духа у Симболу вере, састављеном од јеванђелских речи: и у Духа Светога, Господа животворнога који од Оца исходи, они додаше: и од Сина. Зло и наопако. Мислим да због сиромаштва њиховог језика тако греше, па у вези исхођења Светог Духа од Оца и послања Светог Духа ка нама због Исуса Христа не разликују ни по чему исхођење и послање, умујући као варварске незналице.
2. Уместо на (квасном) хлебу, служе на бесквасном, и клеветају Светог апостола Петра и Свете Оце говорећи да су им они тако предали.
3. Њихови епископи за вријеме рата и сами се опасују и прије осталих одлазе у рат и боре се.
4. Посте суботом, и ако се деси да у суботу падне празник Христовог Рођења, или Богојављања, не разрешују суботњи пост ради празника.
5. У Великом посту почињу постити од среде прве недеље.
6. У сиропусној недељи не остављају меса, нити знају шта је сирна недеља.
7. Не посте читав пост, него и у сами свети и Велики четвртак једу јаја, сир и млеко. Својој деци у све недеље Светог поста дозвољавају млеко, сир и јаја да једу.
8. Ликове светитеља у својим црквама не сликају изузев Распећа, и то Распеће не сликају бојама него праве цело, извајано од комада дрвета или камена, тј. исклесано.
9. Када одлазе у божанствене цркве они ничице на земљу падају, и приклонивши лице земљи шапућу, и потом прстом цртају крст на земљи и целивајући (то место) устају. За толико молитву заврше.
10. Матер Господа нашега Исуса Христа не зову Богородицом, него само Света Марија.
11. У Свети олтар улази свако ко хоће, па и за време службе, било којег да су рода, или узраста, или чина. Чак и жене кад хоће седе на епископском престолу у олтару. Толико знају разликовати свете и нечисте.
12. Удављено једу, и од звери убијено, и цркотину, и крв, и медвеђе месо, и видре, и жабе и још нечистије и поганије од тих.
13. Њихови свештеници и епископи не носе свештеничке одежде израђене од вуне него одежде изаткане од црвене свиле, украшавајући их на разне начине. Прстење носе и руке облаче у рукавице: на десној рукавици је нацртана рука из облака, а на левој се црта Јагње Божје.
14. Њихови свештеници крштавају само водом, и со стављају у уста ономе који се крсти. Пљују у леву руку а десном измешају пљувачку и тиме помазују онога који се крсти. Крштене, када одрасту и падну у грехе, помазују уљем за отпуштење грехова, и сматрају да су двапут крштени.
15. Њихови свештеници и нека друга очишћења врше, и кропе се водом у све дане да би одагнали оне којих се боје, робујући Јудејским обичајима.
16. Благосиљају некако дланом са пет прстију и после тога палцем лице закрштавају.
НАСТАВАК У КОМЕНТАРИМА
1/3
☦️【Созерцање】- Запратите
Када вам се на западу неко представи као "католички школован", то аутоматски подразумева "строго", "морално" васпитање, прожето "хришћанским вредностима", но да ли је то заиста тако? На питање о православној, "ортодоксној" цркви, уколико и имају икаква сазнања, одговориће "источни шизматици, који су се одвојили од нас". Иако је користе, као да нису у стању да појме шта реч ортодоксно значи. Шта је вера и да ли треба да буде подложна дневно политичким потребама и трендовима? Шта би рани хришћани помислили прво када би видели неког "кардинала" на служби? Да ли би им можда више личио на друида него на хришћанског свештеника?
Или да поставимо још екстремније питање, да ли је "римокатоличанство" уопште хришћанство?
Законоправило Светог Саве
51. Поглавље
• О ФРАНЦИМА
И ОСТАЛИМ ЛАТИНИМА
Папа римски је над свим хришћанима Западне стране, споља од Јонске луке: Италима, Лонгобардима, Францима, који се и Германи називају, Амалфини, Бенедци и остали, осим калавријског рода и немачког народа који се ничим не разликује од старих Јелина у нечистоти и срамним делима. У Калаврији су правоверни хришћани од давнина и научени су обичајима наше Апостолске Цркве.
Сви који су са папом, прије много времена отпали су од Саборне Цркве, и отуђили се од јеванђелских, апостолских и отачких предања ради варварских обичаја којих се држе. Од тих (обичаја) гори и чешћи су:
1. Када исповедају Светог Духа у Симболу вере, састављеном од јеванђелских речи: и у Духа Светога, Господа животворнога који од Оца исходи, они додаше: и од Сина. Зло и наопако. Мислим да због сиромаштва њиховог језика тако греше, па у вези исхођења Светог Духа од Оца и послања Светог Духа ка нама због Исуса Христа не разликују ни по чему исхођење и послање, умујући као варварске незналице.
2. Уместо на (квасном) хлебу, служе на бесквасном, и клеветају Светог апостола Петра и Свете Оце говорећи да су им они тако предали.
3. Њихови епископи за вријеме рата и сами се опасују и прије осталих одлазе у рат и боре се.
4. Посте суботом, и ако се деси да у суботу падне празник Христовог Рођења, или Богојављања, не разрешују суботњи пост ради празника.
5. У Великом посту почињу постити од среде прве недеље.
6. У сиропусној недељи не остављају меса, нити знају шта је сирна недеља.
7. Не посте читав пост, него и у сами свети и Велики четвртак једу јаја, сир и млеко. Својој деци у све недеље Светог поста дозвољавају млеко, сир и јаја да једу.
8. Ликове светитеља у својим црквама не сликају изузев Распећа, и то Распеће не сликају бојама него праве цело, извајано од комада дрвета или камена, тј. исклесано.
9. Када одлазе у божанствене цркве они ничице на земљу падају, и приклонивши лице земљи шапућу, и потом прстом цртају крст на земљи и целивајући (то место) устају. За толико молитву заврше.
10. Матер Господа нашега Исуса Христа не зову Богородицом, него само Света Марија.
11. У Свети олтар улази свако ко хоће, па и за време службе, било којег да су рода, или узраста, или чина. Чак и жене кад хоће седе на епископском престолу у олтару. Толико знају разликовати свете и нечисте.
12. Удављено једу, и од звери убијено, и цркотину, и крв, и медвеђе месо, и видре, и жабе и још нечистије и поганије од тих.
13. Њихови свештеници и епископи не носе свештеничке одежде израђене од вуне него одежде изаткане од црвене свиле, украшавајући их на разне начине. Прстење носе и руке облаче у рукавице: на десној рукавици је нацртана рука из облака, а на левој се црта Јагње Божје.
14. Њихови свештеници крштавају само водом, и со стављају у уста ономе који се крсти. Пљују у леву руку а десном измешају пљувачку и тиме помазују онога који се крсти. Крштене, када одрасту и падну у грехе, помазују уљем за отпуштење грехова, и сматрају да су двапут крштени.
15. Њихови свештеници и нека друга очишћења врше, и кропе се водом у све дане да би одагнали оне којих се боје, робујући Јудејским обичајима.
16. Благосиљају некако дланом са пет прстију и после тога палцем лице закрштавају.
НАСТАВАК У КОМЕНТАРИМА
1/3
☦️【Созерцање】- Запратите
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
КО ЈЕ ПОБЕДИО У КОСОВСКОМ БОЈУ АКО СРБИЈА НИЈЕ ИЗГУБИЛА?
Писмо које је из Фиренце Колућо Салутати упутио Стефану Твртку I Котроманићу, српском краљу Босне.
Ово је један од првих званичних извештаја о Косовској бици. Италијан Салутати, секретар Фиренце, написао је одговор на писмо, које је претходно краљ Твртко I, упутио Сенату Фирентинске републике.
Јасно је из честитки Фирентинског Сената, да се краљ српске Босне у свом обраћању, веома поносио учешћем у бици, у којој је поражена војска османског султаната.
Сигурно није реч о некаквом испразном хвалисању, а поготово не Фиренци, која је имала своје трговце у Краљевини Босни и Књажевини Рашкој, попут суседних република са Апенинског полуострва, као што су Млетачка или Ђеновљанска република.
Ево текст писма у слободном преводу:
»Краљу Босне, Пресветли и најхристољубивији књаже! Примили смо глас о најславној победи коју је Вашој Светости подарила милост Свемогућега и Вечитога Бога, што са висина посматра стадо своје, победи, којој се радују речи писма Вашега, те се и ми истој неизмерно радујемо, срећни у души, заједно са врховном влашћу Величанства Вашега. Наиме, премда смо, у својој посвећености Вама, већ одавно знали, што путем прича, што из многобројних писама, да је Вашем Величанству са неба дато ово победничко славље, па нам је било и добро познато како су, 15. дана месеца јуна који је последњи минуо, у силном крвопролићу пали горда непомишљеност и нехајна охолост Амурата, поклоника Мухамедова, који је, докопавши се насилно власти над царством Фригијаца, или Турака, наумио да збрише са лица земље свет хршћански и помен имена Спаситеља нашега, а да је могао, уклонити га из књиге живих, и који је, наваливши безумно преко међе царства нашега, погинуо на месту које се зове поље Косово, и то са безбројним хиљадама његових људи и његова два сина, али опет, и при свему томе, дошло нам је као знак највећег уважавања и било нам је веома мило што је ово јављено нашој понизној маленкости још и писмом краљевским. Јер, шта би се нама могло јавити лепше и славније, правим поштоваоцима Христа, него вест о ономе боју што му глас треба трајати кроз сва времена где су изгинуле толике хиљаде Тројанаца и неверника, а заједно са грозним вођом њиховим? Благословено је поље толикога пораза, које ће кроз многа стољећа чувати кости побијених као спомен победи. Срећна је Краљевина Босна која је имала прилику да тако славан бој бије, и по милости Христовој, тако велику победу добије.
Срећан је и дан онај и помен частан и гласовит на благословенога Вида, Пресветога мученика, у којем се задесило да надвладан буде онај најсуровији душманин. Срећне, пресрећне нека су оне руке дванаест заклетих велможа, који су продрли кроз чете непријатељске, и кроз унаоколо распоређене веригама сапете камиле, отварајући себи пут мачем, јуначки дошли до самог Муратовог шатора. Срећан нека је изнад свих и онај, који је војводу, тако силног, моћно погубио, ударивши га мачем у грло и трбух; а нека су благословени и сви они, који су славним начином мучеништва, као жртве уз погинулог вођу, свој живот и крв пролили над оном грозном лешином.[13] Али, од свију, најсрећније је Ваше Величанство, које је тако славна победа неизбрисиво освештала у памћењу људи, и коме, предстоји и она истинска слава бескрајна, ако, а у то морамо веровати побожно, Бог Свемогући припрема краљевство своје за праве борце и јунаке Христове. Нека је, дакле, хвала и слава бескрајна
Богу, творцу и зачетнику свију ствари, чији сте Ви бој тако срећно извојевали! И нека је Вашем Величанству захвалност таква и толика, каква и колика може у реч да се стави и у духу замисли! Јер, Величанство Ваше удостојило је нашу понизну маленкост не само гласа о тој и толикој срећи, и то крајње добронамеро и пријатељски, него нас је и учинило учесницима и саучесницима у њој. Бог нека стога подари срећу Вашем Величанству, коме се ми и наш град најоданије препоручујемо, ради уздизања Вашег Височанства, као подршке и част свеколиког хришћанства. Писано у Фиренци, дана 20, месеца октобра, XIII индикта, 1389. године.«
НАСТАВАК У КОМЕНТАРИМА
1/2
☦️【Созерцање】- Запратите
Писмо које је из Фиренце Колућо Салутати упутио Стефану Твртку I Котроманићу, српском краљу Босне.
Ово је један од првих званичних извештаја о Косовској бици. Италијан Салутати, секретар Фиренце, написао је одговор на писмо, које је претходно краљ Твртко I, упутио Сенату Фирентинске републике.
Јасно је из честитки Фирентинског Сената, да се краљ српске Босне у свом обраћању, веома поносио учешћем у бици, у којој је поражена војска османског султаната.
Сигурно није реч о некаквом испразном хвалисању, а поготово не Фиренци, која је имала своје трговце у Краљевини Босни и Књажевини Рашкој, попут суседних република са Апенинског полуострва, као што су Млетачка или Ђеновљанска република.
Ево текст писма у слободном преводу:
»Краљу Босне, Пресветли и најхристољубивији књаже! Примили смо глас о најславној победи коју је Вашој Светости подарила милост Свемогућега и Вечитога Бога, што са висина посматра стадо своје, победи, којој се радују речи писма Вашега, те се и ми истој неизмерно радујемо, срећни у души, заједно са врховном влашћу Величанства Вашега. Наиме, премда смо, у својој посвећености Вама, већ одавно знали, што путем прича, што из многобројних писама, да је Вашем Величанству са неба дато ово победничко славље, па нам је било и добро познато како су, 15. дана месеца јуна који је последњи минуо, у силном крвопролићу пали горда непомишљеност и нехајна охолост Амурата, поклоника Мухамедова, који је, докопавши се насилно власти над царством Фригијаца, или Турака, наумио да збрише са лица земље свет хршћански и помен имена Спаситеља нашега, а да је могао, уклонити га из књиге живих, и који је, наваливши безумно преко међе царства нашега, погинуо на месту које се зове поље Косово, и то са безбројним хиљадама његових људи и његова два сина, али опет, и при свему томе, дошло нам је као знак највећег уважавања и било нам је веома мило што је ово јављено нашој понизној маленкости још и писмом краљевским. Јер, шта би се нама могло јавити лепше и славније, правим поштоваоцима Христа, него вест о ономе боју што му глас треба трајати кроз сва времена где су изгинуле толике хиљаде Тројанаца и неверника, а заједно са грозним вођом њиховим? Благословено је поље толикога пораза, које ће кроз многа стољећа чувати кости побијених као спомен победи. Срећна је Краљевина Босна која је имала прилику да тако славан бој бије, и по милости Христовој, тако велику победу добије.
Срећан је и дан онај и помен частан и гласовит на благословенога Вида, Пресветога мученика, у којем се задесило да надвладан буде онај најсуровији душманин. Срећне, пресрећне нека су оне руке дванаест заклетих велможа, који су продрли кроз чете непријатељске, и кроз унаоколо распоређене веригама сапете камиле, отварајући себи пут мачем, јуначки дошли до самог Муратовог шатора. Срећан нека је изнад свих и онај, који је војводу, тако силног, моћно погубио, ударивши га мачем у грло и трбух; а нека су благословени и сви они, који су славним начином мучеништва, као жртве уз погинулог вођу, свој живот и крв пролили над оном грозном лешином.[13] Али, од свију, најсрећније је Ваше Величанство, које је тако славна победа неизбрисиво освештала у памћењу људи, и коме, предстоји и она истинска слава бескрајна, ако, а у то морамо веровати побожно, Бог Свемогући припрема краљевство своје за праве борце и јунаке Христове. Нека је, дакле, хвала и слава бескрајна
Богу, творцу и зачетнику свију ствари, чији сте Ви бој тако срећно извојевали! И нека је Вашем Величанству захвалност таква и толика, каква и колика може у реч да се стави и у духу замисли! Јер, Величанство Ваше удостојило је нашу понизну маленкост не само гласа о тој и толикој срећи, и то крајње добронамеро и пријатељски, него нас је и учинило учесницима и саучесницима у њој. Бог нека стога подари срећу Вашем Величанству, коме се ми и наш град најоданије препоручујемо, ради уздизања Вашег Височанства, као подршке и част свеколиког хришћанства. Писано у Фиренци, дана 20, месеца октобра, XIII индикта, 1389. године.«
НАСТАВАК У КОМЕНТАРИМА
1/2
☦️【Созерцање】- Запратите
ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
ИЗАБРАНА ДЕЛА
КЊИГА ХII
ДОБРОВОЉЦИ
Историјски пут српскога народа до примања вере Христове био је пут неодређен, кривудав, често спиралан, увек неосветљен светлошћу смисла и циља.
С почињањем примања Хришћанства почиње и тај пут исправљати се од кривина и пружати у једну праву линију.
Када се зна Алфа и Омега, то јест две тачке, тачка почетка и тачка краја, онда је лако повући праву линију међу тим датим тачкама, као што смо као деца учили у геометрији и осведочили се искуством.
Ја сам Почетак и Крај, објавио је свету Христос.
Чули су Срби за ову објаву, али су оклевали да јој одмах следују; Србима требаху векови да сви прихвате Радосну Вест нове вере, а Русима само један дан. Јер су се Срби крштавали по својој слободној вољи,а Руси по заповести, по указу књаза.
Та разлика остала је карактеристична
за ова два народа у многим правцима до данашњег дана.
Стара паганска вера држала се силом навике, силом страха и силом власти.
Нова вера позивала је да ју приме они који xoћe. Христос Спаситељ света позива вас с љубављу да пођете за Њим, ако хоћете, проповедали су свештеници нове вере.
Они су купили добровољце, нису претили ни присиљавали.
Цар Христос купи и прима под свој кретати барјак само добровољце.
То је могло веома годити Србима на Балкану. Јер су и представљали један народ одважних добровољаца, који се
оделио од Скита и Сармата и добровољно кренуо авантуристички да тражи себи нови стан под Божјим небом.
Кнежеви и главари српски нису били први који су се крстили.
Бојали су се народа. Старији нараштај пак није се усуђивао да прими нову веру, бојећи се злих духова, вештица, вампира и горских вила и остале тевабије својих већих божанстава, Перуна, Световида, Ладе, Волоса и многих других.
Али се усудио млађи нараштај. Момци и девојке заволели су нову веру и очарани су били обредом крштења у рекама. ,,Чините како хоћете", говорили су им родитељи,
,,а нас старе оставите по старом."
Тако су стари Срби свесно или несвесно испунили реч Спаситеља: ,,Пустите дјецу нека приђу мени, јер је таковијех Царство небеско."
И тако је омладина српска постала прва добровољачка
војска Христова у српском народу. За њом су следовали
стари, а за старима и кнежеви. Оно што је код Руса било прво, код Срба је било последње.
Пут Растка Немањиног јесте пут прве српске крштене омладине, много векова раније.
Река Требишњица у Херцеговини прозвата је Светом реком због крштавања Срба у њој. Некрштени родитељи крштене деце постепено су губили веру у своја паганска божанства и постајали су двојеверци.
Јер кад год их је сналазила каква мука и болезања, они су поред употребе незнабожачких мађија одлазили у Свету реку, да се купају ради здравља и среће.
Јер и ако нису били хришћани, увиђали су да је стара вера немоћна а да је Христос свемоћан.
А Господ је посведочио моћним чудесима, као увек на почетку прилажења једнога народа к Њему.
Но, наравно, да ово благонаклоно попуштање родитеља према деци није било без свирепих изузетака.
А ти изузеци су били више међу кнежевима, него у простом народу.
Тако је једна сјајна девица, великомученица Ирина, узраста
Растка Немањића, мучена и убијена била од свога оца, некога српског кнеза у Тракији, зато што је примила нову веру.
Па иако је српски народ лагано и опрезно примао веру у Христа, ипак ју је он примио много раније него руски народ.
Али зато што ју је примио добровољно, она се у њему дубоко укоренила и почела доносити добре плодове.
Руси су примили хришћанство благодарећи највише цркви Свете Софије, сјајној задужбини цара Јустинијана, пореклом Србина, а тако је Свети Балкан духовно родио Свету Русију. Хришћанска Србија претходила је хришћанској Русији. Христос је корачао лагано али неодољиво из Свете земље на Свети Балкан, и са Светог Балкана у Свету Русију, па све даље и даље доносећи небеску светињу свакој земљи која га је хтела примити.
Добровољство пак с којим су Срби примили веру у Христа, постало је и остало главни мотив и неопходни услов за све што је свето, херојско, племенито, градилачко и хармонично кроз сву нашу крштену историју.
НАСТАВАК 👇
1/2
☦️【Созерцање】- Запратите
ИЗАБРАНА ДЕЛА
КЊИГА ХII
ДОБРОВОЉЦИ
Историјски пут српскога народа до примања вере Христове био је пут неодређен, кривудав, често спиралан, увек неосветљен светлошћу смисла и циља.
С почињањем примања Хришћанства почиње и тај пут исправљати се од кривина и пружати у једну праву линију.
Када се зна Алфа и Омега, то јест две тачке, тачка почетка и тачка краја, онда је лако повући праву линију међу тим датим тачкама, као што смо као деца учили у геометрији и осведочили се искуством.
Ја сам Почетак и Крај, објавио је свету Христос.
Чули су Срби за ову објаву, али су оклевали да јој одмах следују; Србима требаху векови да сви прихвате Радосну Вест нове вере, а Русима само један дан. Јер су се Срби крштавали по својој слободној вољи,а Руси по заповести, по указу књаза.
Та разлика остала је карактеристична
за ова два народа у многим правцима до данашњег дана.
Стара паганска вера држала се силом навике, силом страха и силом власти.
Нова вера позивала је да ју приме они који xoћe. Христос Спаситељ света позива вас с љубављу да пођете за Њим, ако хоћете, проповедали су свештеници нове вере.
Они су купили добровољце, нису претили ни присиљавали.
Цар Христос купи и прима под свој кретати барјак само добровољце.
То је могло веома годити Србима на Балкану. Јер су и представљали један народ одважних добровољаца, који се
оделио од Скита и Сармата и добровољно кренуо авантуристички да тражи себи нови стан под Божјим небом.
Кнежеви и главари српски нису били први који су се крстили.
Бојали су се народа. Старији нараштај пак није се усуђивао да прими нову веру, бојећи се злих духова, вештица, вампира и горских вила и остале тевабије својих већих божанстава, Перуна, Световида, Ладе, Волоса и многих других.
Али се усудио млађи нараштај. Момци и девојке заволели су нову веру и очарани су били обредом крштења у рекама. ,,Чините како хоћете", говорили су им родитељи,
,,а нас старе оставите по старом."
Тако су стари Срби свесно или несвесно испунили реч Спаситеља: ,,Пустите дјецу нека приђу мени, јер је таковијех Царство небеско."
И тако је омладина српска постала прва добровољачка
војска Христова у српском народу. За њом су следовали
стари, а за старима и кнежеви. Оно што је код Руса било прво, код Срба је било последње.
Пут Растка Немањиног јесте пут прве српске крштене омладине, много векова раније.
Река Требишњица у Херцеговини прозвата је Светом реком због крштавања Срба у њој. Некрштени родитељи крштене деце постепено су губили веру у своја паганска божанства и постајали су двојеверци.
Јер кад год их је сналазила каква мука и болезања, они су поред употребе незнабожачких мађија одлазили у Свету реку, да се купају ради здравља и среће.
Јер и ако нису били хришћани, увиђали су да је стара вера немоћна а да је Христос свемоћан.
А Господ је посведочио моћним чудесима, као увек на почетку прилажења једнога народа к Њему.
Но, наравно, да ово благонаклоно попуштање родитеља према деци није било без свирепих изузетака.
А ти изузеци су били више међу кнежевима, него у простом народу.
Тако је једна сјајна девица, великомученица Ирина, узраста
Растка Немањића, мучена и убијена била од свога оца, некога српског кнеза у Тракији, зато што је примила нову веру.
Па иако је српски народ лагано и опрезно примао веру у Христа, ипак ју је он примио много раније него руски народ.
Али зато што ју је примио добровољно, она се у њему дубоко укоренила и почела доносити добре плодове.
Руси су примили хришћанство благодарећи највише цркви Свете Софије, сјајној задужбини цара Јустинијана, пореклом Србина, а тако је Свети Балкан духовно родио Свету Русију. Хришћанска Србија претходила је хришћанској Русији. Христос је корачао лагано али неодољиво из Свете земље на Свети Балкан, и са Светог Балкана у Свету Русију, па све даље и даље доносећи небеску светињу свакој земљи која га је хтела примити.
Добровољство пак с којим су Срби примили веру у Христа, постало је и остало главни мотив и неопходни услов за све што је свето, херојско, племенито, градилачко и хармонично кроз сву нашу крштену историју.
НАСТАВАК 👇
1/2
☦️【Созерцање】- Запратите
70 хиљада Срба доселило се међу Татаре и калмичке будисте на самом почетку 18. века где су изградили 40 цркава, од којих је у Донбасу преживело чак 16.
Зашто су Руси и Срби кроз историју помагали једни другима? Шта их је повезивало преко страних граница и удаљености хиљадама километара? Једна вера – Православна! Главни и једини разлог за пресељавање Срба у Русију у XVIII веку била је жеља да се сачува вера. 1690. године, бежећи од османског јарма, више од 70.000 Срба је прешло у Хабзбуршку монархију, али су им тамо наметали католичанство. Године 1723. Петар I позвао их је у Русију, нудећи опремање и заштиту јужних граница Руског царства. У Подонцовју, где су се населили калмички будисти, муслимански Татари и одбегли староверски расколници, у верском смислу било је право Дивље поље све док Срби овде нису подигли православне цркве.
Пре скоро 270 година словенска Србија настала је на територији Луганске и Доњецке Народне Републике. Указ царице Јелисавете о насељавању пукова генерала Јована Шевића и генералмајора Рајка Депрерадовића издат је 1753. године. У јесен 1755. генерали су са својим народом дошли у ове крајеве, успели да преживе окрутну зиму и са почетком пролећа 1756. за 20 чета почели су да граде насеља са широким и равним улицама“, како је у својим путописним белешкама (1791) записао руски академик Јохан Антон Гулденштат. Аутентично се зна да је у свакој од 20 чета била црква. У шатору или колиби, али са крстом и иконом - обавезним атрибутом досељеника.
У Луганској области прво је основан град Славјаносербск. Мајор Лазар Сабов је 1761. године саградио у месту православну дрвену цркву посвећену Светом архиђакону Стефану. У другој половини 18. века изграђено је и освештано је на десетине српских цркава: у Подгорном, Каменом Броду, Вергунки, Хорошијем Јару, Александровки , Макаровом Јару, Желти, Красни Јар, Суходол, Михајловка, Николајевка, Станично-Луганска област, Серебрјанка, Привоље, Горње, Доње, Кримски Брод, Бели, Штеровка, Павловка, Калиновски, Троицки, Аненски, Красни Кут, Кружиловка, Петровенка, Петровка, Чутин, Успенка, Горски.
Током времена, ови храмови су паљени, рушени и пљачкани. Већина њих није сачувана, јер су биле дрвене. Али 16 српских цркава од камена и даље се налазе тамо.
Понекад је прошло много година од дана изградње цркве до њеног званичног признања у епархији. Колико је било тешко и колико дуго је било тражење дозволе сведоче епархијски документи. Конкретно, грађу за историјски и статистички опис Јекатеринославске епархије и парохије XVIII века издао у Јекатеринославу 1880. године митрополит Теодосије (Макаревски).
Типична је и тајанствена историја цркве Светог Јована Крститеља у Калиновском шанцу. Према материјалима оца Теодосија, црква Усековања главе Претече и Крститеља Господњег Јована била је платнена, од шаторских крила. Године 1767. у селу Ивановско, марљиви парохијани саградили су нову цркву истог имена, од шибља... Године 1780, она је потпуно пропала и постала тесна за све бројнији народ, па је на њеном месту изграђена црква брвнара.
Занимљива је и судбина храма у Веселој Гори. Према речима ректора цркве Светог Благовештења, оца Дмитрија, 1839. године властелинка Елена Родионовна Нилус (чукунунука Рајка Депрерадовића) наредила је да се црква брвнара демонтира и пренесе у друго село, а на овом месту саграђена је црква од камена. Под њим је постојала парохијска школа, библиотека - више од 300 књига. Када су бољшевици фебруара 1934. затворили храм, запалили су ватру непосредно испред њега и спалили архиву стару више од сто година. 1942. године цркву је отворила окупациона управа, али од 1957. године поново долазе црни дани. Зграда је била трошна, а децембра 1980. године донета је одлука да се сруши, али неким чудом то није спроведено.
(НАСТАВАК У КОМЕНТАРУ)
☦️【Созерцање】- Запратите
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
Media is too big
VIEW IN TELEGRAM
Џорџ Вотсон је енглески историчар са универзитета у Кембриџу. У овом кратком видеу је говорио о планском уништавању старих, аутохтоних народа Европе од стране комуниста, односно од њихових идејних твораца, Карл Маркса и Фридриха Енгелса.
Срби су један од четири стара народа Европе. Заједничка особина ових народа је дуго историјско памћење, чување идентитета и вечита борба за слободу и независност.
Када се уђе у дебату са заговорницима званичне историјске науке и изношења чињеница које говоре о планском затирању нашег народа, наше културе,
уништавању и скривању српске историје од стране Запада, они у пежуративном тону кажу: „ Да, Ватикан, Беч и Берлин само мисле на крезубе Србе како да униште њихову културу и историју. Зар стварно мислите да смо им толико занимљиви?"
Да ли смо им занимљиви и који је њихов дугорочни план, могли сте чути у овом видеу.
Документ о ком професор Вотсон говори у овом видеу је:
"Neue Rheinische Zeitung. Nr. 194. Köln, 13. January 1849. The Magyar struggle by Engles, page 2"
(овај лист ћемо оставити у коментарима)
Занимљиво је да Енгелс, позивајући се на Хегела, ова четири народа назива: "Völkerabfälle", ако потражите енглески превод или на "Wikipedia", они су покушали мало да ублаже значење ове речи па ћете наћи само да пише: "residual fragments of peoples", односно преостали фрагменти народа. А шта заиста значи, чули сте професора Вотсона: "Racial trash" односно расно смеће (људски отпад).
ПРЕВОД ТОГ ДЕЛА:
"Ови остаци нација, немилосрдно гажени током историје, како каже Хегел, ово РАСНО СМЕЋЕ сваки пут фанатично постаје и остаје носилац контрареволуције до њеног потпуног уништења или денационализације, јер њихово постојање је протест против велике историјске револуције."
Иако Енгелс користи термин "Јужни Словени" професор Вотсон исправно идентификује народ који је у 20. веку доживео три погрома и над којим се исти настављају и у 21. веку. Човек би могао да закључи да се идеологија Маркса и Енгелса и даље врло активно спроводи.
☦️【Созерцање】- Запратите
Срби су један од четири стара народа Европе. Заједничка особина ових народа је дуго историјско памћење, чување идентитета и вечита борба за слободу и независност.
Када се уђе у дебату са заговорницима званичне историјске науке и изношења чињеница које говоре о планском затирању нашег народа, наше културе,
уништавању и скривању српске историје од стране Запада, они у пежуративном тону кажу: „ Да, Ватикан, Беч и Берлин само мисле на крезубе Србе како да униште њихову културу и историју. Зар стварно мислите да смо им толико занимљиви?"
Да ли смо им занимљиви и који је њихов дугорочни план, могли сте чути у овом видеу.
Документ о ком професор Вотсон говори у овом видеу је:
"Neue Rheinische Zeitung. Nr. 194. Köln, 13. January 1849. The Magyar struggle by Engles, page 2"
(овај лист ћемо оставити у коментарима)
Занимљиво је да Енгелс, позивајући се на Хегела, ова четири народа назива: "Völkerabfälle", ако потражите енглески превод или на "Wikipedia", они су покушали мало да ублаже значење ове речи па ћете наћи само да пише: "residual fragments of peoples", односно преостали фрагменти народа. А шта заиста значи, чули сте професора Вотсона: "Racial trash" односно расно смеће (људски отпад).
ПРЕВОД ТОГ ДЕЛА:
"Ови остаци нација, немилосрдно гажени током историје, како каже Хегел, ово РАСНО СМЕЋЕ сваки пут фанатично постаје и остаје носилац контрареволуције до њеног потпуног уништења или денационализације, јер њихово постојање је протест против велике историјске револуције."
Иако Енгелс користи термин "Јужни Словени" професор Вотсон исправно идентификује народ који је у 20. веку доживео три погрома и над којим се исти настављају и у 21. веку. Човек би могао да закључи да се идеологија Маркса и Енгелса и даље врло активно спроводи.
☦️【Созерцање】- Запратите
КО ЈЕ ГРАДИО МЕТЕОРЕ?
Метеори су уписани на списак светске културне баштине УНЕСКО-а. Називају их осмим светским чудом. Ради се о природним стенама на којима су саграђени православни манастири.
У 14. веку на овим просторима није било Грчке. Грчка је била Атина, острва и део Мале Азије, док је континентални део припадао српском цару Душану, заједно са Македонијом, Тесалијом и Епиром. Тада још краљ, Душан је 1334. напао Ромејско царство. Српски монаси са Свете Горе Атос, предвођени Атанасијем Кидовићем, дошли су у Тесалију и предложили Душану да се на Метеорима изграде манастири у стилу оних са Свете Горе. Душан је прихватио ову идеју и изабрали су највишу стену високу преко 600 метара, где су изградили цркву Преображења, а касније и манастир Велики Метеор.
Душан је до 1345. освојио скоро цео балкански (хелмски) део Ромејског царства (изузев Пелопонеза и Солуна), и прогласио се царем у Серу. Након Душанове смрти, овим подручјем владао је његов син Урош Нејаки, а потом полубрат Симеон Урош, који се прогласио царем Срба и Грка са главним градом Трикалом, и његов син Јован Урош. Јован је упознао монаха Атанасија Кидовића, одрекао се круне, замонашио се под именом Јоасаф и живео у манастиру. Јоасаф је био поглавар Метеора и вођа изградње осталих манастира све до своје смрти 1422. године.
Велики Метеор је изгорео у пожару, па је у 16. веку изграђен нови манастир. У њему се чувају мошти св. Атанасија и Јоасафа. У манастирском музеју налази се и хрисовуља којом Симеон Урош одобрава градњу два манастира – Св. Николе и Св. Ђорђа. Најстарији манастири су Велики Метеор, Св. Стефан и Св. Никола. Преостали манастири су Варлам, Света Тројица и Русана. Св. Стефан и Русана су женски манастири. Остали манастири су саграђени касније. Некада је постојало 24 манастира, а према неким изворима чак и до 40. До данас је остало шест активних манастира, а седми се реконструише.
Женски манастир Светог Стефана налази се на висини од 528 метара и најприступачнији је од свих манастира, јер се не налази на стени, него на висоравни. Познат је по моштима Светог Харалампија. Историја манастира почиње у 12. веку. Према натпису из 1192. године, на овој стени је монаховао Јеремија, који је подигао неколико келија, цистерну за воду и малу капелу Светог Стефана. Оснивање манастира датира из 1350. године. Изградио га је Антоније Кантакузин, син српског владара Никифора и нећак Симеона Уроша Немањића. У једном литургијском рукопису из 1404. године записано је: „Антоније Кантакузин, оснивач Светог Стефана“. Овај рукопис данас је део манастирског блага.
Метеорски манастир Сретења подигнут је за време „царевања благочастивог нашег цара господина Симеона Палеолога и самодршца Ромеја, Србије и Романије Уроша“ 1366—1367. године.
Јован Урош (познат и као Дука Палеолог), последњи изданак лозе Немањића, родио се око 1349-50. године. Проглашен је за цара са десет година, али је његов отац наставио да влада до своје смрти. Јован је владао самостално врло кратко до 1373. године. Када је добио вест да је постао цар, био је на Светој Гори. Дошао је у Трикалу, престоницу свога царства, али га је више занимало како да се ослободи царске порфире и брига овога света, него сама царска власт и слава.
У то време већ се био упознао са преподобним Атанасијем Метеорским, кога је изабрао за свог духовног оца и вођу на путу спасења. Јован је предао владавину над својом земљом своме сроднику Алексију Анђелу Филантропину, а сам се повукао у манастир на Великом Метеору код преподобног Атанасија и примио монашку ризу, добивши име Јоасаф. Иако је још увек био цар, у свему се смирено и кротко потчињавао преподобном Атанасију и манастирској братији, проводећи строги киновијски живот какав је установио игуман Атанасије.
(НАСТАВАК У КОМЕНТАРУ)
☦️【Созерцање】- Запратите
Метеори су уписани на списак светске културне баштине УНЕСКО-а. Називају их осмим светским чудом. Ради се о природним стенама на којима су саграђени православни манастири.
У 14. веку на овим просторима није било Грчке. Грчка је била Атина, острва и део Мале Азије, док је континентални део припадао српском цару Душану, заједно са Македонијом, Тесалијом и Епиром. Тада још краљ, Душан је 1334. напао Ромејско царство. Српски монаси са Свете Горе Атос, предвођени Атанасијем Кидовићем, дошли су у Тесалију и предложили Душану да се на Метеорима изграде манастири у стилу оних са Свете Горе. Душан је прихватио ову идеју и изабрали су највишу стену високу преко 600 метара, где су изградили цркву Преображења, а касније и манастир Велики Метеор.
Душан је до 1345. освојио скоро цео балкански (хелмски) део Ромејског царства (изузев Пелопонеза и Солуна), и прогласио се царем у Серу. Након Душанове смрти, овим подручјем владао је његов син Урош Нејаки, а потом полубрат Симеон Урош, који се прогласио царем Срба и Грка са главним градом Трикалом, и његов син Јован Урош. Јован је упознао монаха Атанасија Кидовића, одрекао се круне, замонашио се под именом Јоасаф и живео у манастиру. Јоасаф је био поглавар Метеора и вођа изградње осталих манастира све до своје смрти 1422. године.
Велики Метеор је изгорео у пожару, па је у 16. веку изграђен нови манастир. У њему се чувају мошти св. Атанасија и Јоасафа. У манастирском музеју налази се и хрисовуља којом Симеон Урош одобрава градњу два манастира – Св. Николе и Св. Ђорђа. Најстарији манастири су Велики Метеор, Св. Стефан и Св. Никола. Преостали манастири су Варлам, Света Тројица и Русана. Св. Стефан и Русана су женски манастири. Остали манастири су саграђени касније. Некада је постојало 24 манастира, а према неким изворима чак и до 40. До данас је остало шест активних манастира, а седми се реконструише.
Женски манастир Светог Стефана налази се на висини од 528 метара и најприступачнији је од свих манастира, јер се не налази на стени, него на висоравни. Познат је по моштима Светог Харалампија. Историја манастира почиње у 12. веку. Према натпису из 1192. године, на овој стени је монаховао Јеремија, који је подигао неколико келија, цистерну за воду и малу капелу Светог Стефана. Оснивање манастира датира из 1350. године. Изградио га је Антоније Кантакузин, син српског владара Никифора и нећак Симеона Уроша Немањића. У једном литургијском рукопису из 1404. године записано је: „Антоније Кантакузин, оснивач Светог Стефана“. Овај рукопис данас је део манастирског блага.
Метеорски манастир Сретења подигнут је за време „царевања благочастивог нашег цара господина Симеона Палеолога и самодршца Ромеја, Србије и Романије Уроша“ 1366—1367. године.
Јован Урош (познат и као Дука Палеолог), последњи изданак лозе Немањића, родио се око 1349-50. године. Проглашен је за цара са десет година, али је његов отац наставио да влада до своје смрти. Јован је владао самостално врло кратко до 1373. године. Када је добио вест да је постао цар, био је на Светој Гори. Дошао је у Трикалу, престоницу свога царства, али га је више занимало како да се ослободи царске порфире и брига овога света, него сама царска власт и слава.
У то време већ се био упознао са преподобним Атанасијем Метеорским, кога је изабрао за свог духовног оца и вођу на путу спасења. Јован је предао владавину над својом земљом своме сроднику Алексију Анђелу Филантропину, а сам се повукао у манастир на Великом Метеору код преподобног Атанасија и примио монашку ризу, добивши име Јоасаф. Иако је још увек био цар, у свему се смирено и кротко потчињавао преподобном Атанасију и манастирској братији, проводећи строги киновијски живот какав је установио игуман Атанасије.
(НАСТАВАК У КОМЕНТАРУ)
☦️【Созерцање】- Запратите
Media is too big
VIEW IN TELEGRAM
СРПСКИ РОДОСЛОВ
Срби су једини народ на свету који има називе за 16 својих предака уназад, односно колена или пасова, почев од белог орла и сајкатава, преко курајбера и омжикура до сурдепача и куребала. Код већине других народа та предачка нит у називима се завршава са четвритим коленом, са чукундедом, а сви остали у низу су далеки преци јер немају називе за њих.
Сродство повезује једну породицу, домаћинство или братство. Оно може бити крвно, духовно или путем својте и српски језик је врло богат речима када су у питању родбински односи. Неки термини се не могу наћи и превести у једној речи на многе друге језике, укључујући и друге словенске језике.
У крвно сродство спадају сви чланови једне породице који имају заједничког претка. Некада је било за понос знати набројати неколико колена уназад имена својих предака, али данас, након многих ратова и избеглиштва, многи не знају ни име својих прабаба и прадеда, а камоли даље.
Да ли ви знате ко су вам били преци? Како су се звали, какву су судбину имали? Да сад узмете да пишете породично стабло, колико генерација уназад ћете знати?
Родословно стабло није само скуп имена и датума; то је прича о борби, љубави, успеху и изазовима кроз које су наши преци прошли. Ово је посебно важно у културама са богатим историјским наслеђем, попут српског родослова, где свака породична линија носи са собом приче које су обликовале не само појединачне судбине, али и културни пејзаж. У овој области, женски родослов заузима посебно место, пружајући увид у често неиспричане приче о женама које су биле стубови својих породица кроз генерације
Када почнемо да истражујемо дубоко корене своје породице, отварамо врата у фасцинантан свет прошлости и наслеђа. Породично стабло, или родослов, више није само хоби за ентузијасте; то је прозор у нашу историју, културу и лични идентитет. Разумети порекло породичног стабла, редослед генерација, и како свака грана нашег родословног стабла обликује нашу садашњост, од суштинског је значаја за дубоко разумевање ко смо ми као појединци и као део веће породичне приче.
Можете добити благослов, испуњење жеља или подршку.. Све је у вашим рукама, само ако знате за претке.
☦️【Созерцање】- Запратите
Срби су једини народ на свету који има називе за 16 својих предака уназад, односно колена или пасова, почев од белог орла и сајкатава, преко курајбера и омжикура до сурдепача и куребала. Код већине других народа та предачка нит у називима се завршава са четвритим коленом, са чукундедом, а сви остали у низу су далеки преци јер немају називе за њих.
Сродство повезује једну породицу, домаћинство или братство. Оно може бити крвно, духовно или путем својте и српски језик је врло богат речима када су у питању родбински односи. Неки термини се не могу наћи и превести у једној речи на многе друге језике, укључујући и друге словенске језике.
У крвно сродство спадају сви чланови једне породице који имају заједничког претка. Некада је било за понос знати набројати неколико колена уназад имена својих предака, али данас, након многих ратова и избеглиштва, многи не знају ни име својих прабаба и прадеда, а камоли даље.
Да ли ви знате ко су вам били преци? Како су се звали, какву су судбину имали? Да сад узмете да пишете породично стабло, колико генерација уназад ћете знати?
Родословно стабло није само скуп имена и датума; то је прича о борби, љубави, успеху и изазовима кроз које су наши преци прошли. Ово је посебно важно у културама са богатим историјским наслеђем, попут српског родослова, где свака породична линија носи са собом приче које су обликовале не само појединачне судбине, али и културни пејзаж. У овој области, женски родослов заузима посебно место, пружајући увид у често неиспричане приче о женама које су биле стубови својих породица кроз генерације
Када почнемо да истражујемо дубоко корене своје породице, отварамо врата у фасцинантан свет прошлости и наслеђа. Породично стабло, или родослов, више није само хоби за ентузијасте; то је прозор у нашу историју, културу и лични идентитет. Разумети порекло породичног стабла, редослед генерација, и како свака грана нашег родословног стабла обликује нашу садашњост, од суштинског је значаја за дубоко разумевање ко смо ми као појединци и као део веће породичне приче.
Можете добити благослов, испуњење жеља или подршку.. Све је у вашим рукама, само ако знате за претке.
☦️【Созерцање】- Запратите
Барска битка
„Заповедник војске Михаило крене на Трибале (византијски назив за Србе) и да савлада Стефана. Са 60.000 војника упаде у земљу Трибала, пролазећи путевима стрмим и кршним и врлетним и тесним тако да упоредо нису могла ни два коњаника да иду.
Срби су њима намерно дозволили и допустили да улазе, док се Михаило није бринуо о безбедном повратку. На повратку, пошто су се напљачкали и накупили много плена и заробљеника, кад путујући стигоше у теснаце, непријатељи почеше да бацају камење и гађају стрелама, док они око Михаила нису могли да се служе ни рукама ни оружјем.
Неки погођени одмах погинуше, други се низ стрмине стровалише и јадно завршише, тако да се околне гудуре и речна корита напуне мртвацима. Паде их око 40.000, а изгине и седам стратега.
Остали, кријући се по жбуњу и шумама и брдским гудурама, ноћу се спасу боси и голи, тужан и суза достојан призор онима који гледају", бележи Јован Скилица.
Све се ово збило на месец октобар, дан седми, 1042. (6551.) лета Господњег.
Битка се памти још и као Битка на Туђемилском пољу.
☦️【Созерцање】- Запратите
„Заповедник војске Михаило крене на Трибале (византијски назив за Србе) и да савлада Стефана. Са 60.000 војника упаде у земљу Трибала, пролазећи путевима стрмим и кршним и врлетним и тесним тако да упоредо нису могла ни два коњаника да иду.
Срби су њима намерно дозволили и допустили да улазе, док се Михаило није бринуо о безбедном повратку. На повратку, пошто су се напљачкали и накупили много плена и заробљеника, кад путујући стигоше у теснаце, непријатељи почеше да бацају камење и гађају стрелама, док они око Михаила нису могли да се служе ни рукама ни оружјем.
Неки погођени одмах погинуше, други се низ стрмине стровалише и јадно завршише, тако да се околне гудуре и речна корита напуне мртвацима. Паде их око 40.000, а изгине и седам стратега.
Остали, кријући се по жбуњу и шумама и брдским гудурама, ноћу се спасу боси и голи, тужан и суза достојан призор онима који гледају", бележи Јован Скилица.
Све се ово збило на месец октобар, дан седми, 1042. (6551.) лета Господњег.
Битка се памти још и као Битка на Туђемилском пољу.
☦️【Созерцање】- Запратите
На данашњи дан 1893. године рођен је један од највећих српских писаца- Милош Црњански. Препознавши главну историјску константу српског народа- сеобу, а тиме и, пророчки, своју судбину, написао је национални роман "Сеобе". Прогнан, недовољно цењен и оклеветан, Црњански остаје персонификација српског страдалничког народа, који, прек и пркосан по карактеру, поштен и пун љубави, у својој историји није имао ничег сем херојског; ни мрљу кукавичлука, ни шовинизма ни издаје.
" Писати се може велико, изразити велико само на језику оне која нас је у мукама на свет донела и у говору детињства. "
☦️【Созерцање】- Запратите
" Писати се може велико, изразити велико само на језику оне која нас је у мукама на свет донела и у говору детињства. "
☦️【Созерцање】- Запратите
Media is too big
VIEW IN TELEGRAM
Ова славна светитељка би пореклом Српкиња, рођена у Епивату, близу Цариграда у 10. веку. Родитељи њени беху имућни и побожни, те своју децу Петку и њеног брата Јефтимија, васпитаваху у богоугађању и врлинама.
Српска православна црква и верници славе празник посвећен Преподобној мати Параскеви која је у народу позната као Света Петка. Светитељкa ужива велико поштовање, не само у нашем народу, већ и код других православних народа, па и припадника других вера. Њој су посвећени и бројни српски храмови. Многи је прослављају као крсну славу.
"...Догоди се да је ту на царево виђење дошла благочастива кнегиња Српске земље, супруга увек помињаног и светог кнеза Лазара, са двојицом јој благочастивих изданака Стефаном деспотом и Вуком, и са супругом великог и најхрабријег деспота Угљеше по имену Јефимијом. Будући испосништвом украшене, делима и врлинама у премудрости и оштроумљу многе превазилажаху. Ови заједно имајући слободу у цара, не молише ни града, ни његове околине, ни имања, нити такво нешто друго што малу и привремену сладост има, а бесконачну погибао, већ му приђоше љубављу крепко држани и молећи непропадљиве мошти Преподобне ове матере. А он, насмејавши се, рече:
„Зашто од других многе и велике цене достојних имања не молите, већ само кости сухе и одасвуд не покретне?"
А они, о, блажене ли жеље, о, добрих ли душа богољубазног одређења, рекоше:
„Ако хоћеш све то што бисмо имали да замениш за жељене нам мошти, готови смо то уступити." Он похвали њихово усрђе, јер се научише врлини, чему су се чудили мучитељи, те им у руке даде мољено. А они, обујмивши ово рукама, љубљаху га, прилагаху очима заједно и душу и срце, од радости сузе изливаху, похваљиваху, припадаху, не знајући како да се насладе љубавне части раке. И, коначно, мирисима многоценим и златним одеждама покривши, у своју земљу га са многом чашћу однесоше, лепотујући и веселећи се што су стекли такву ризницу, са којом је читав свет неупоредив..."
Григорије Цамблак
☦️【Созерцање】- Запратите
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
– Ова црквица ми је спасла живот. За време Другог светског рата ја сам овде у близини био нападнут од стране немачке патроле и гоњен полицијским псима који су ми били за петама. Спас сам потражио у овој пећиници – црквици која тада није имала ни врата која би ме могла заштитити од паса. Утрчавши у црквицу ја сам очекивао да ће пси ући и растргнути ме пре доласка патроле. Међутим, пси су стигли и лајали, али нису улазили даље од прага. Утом су стигли и полицајци и један од њих је крочио унутра са пиштољем и батеријом. У том трену створила се однекуд испред мене нека жена у црном оделу и ставши испред мене раширила свој плашт да ме заклони. Војник је шарао батеријом и преко мене и преко свих зидова и углова капелице, и није ме видео. Био сам за њега невидљив! Војници су одјурили даље, а жена у црнини је нестала. Тек после два сата ја сам скупио храбрости да изађем из капелице, не знајући да ли су моји гониоци у близини, али је напољу све било мирно и деловало је умирујуће.
После сам сазнао да је ова црквица посвећена светој Петки. Бацивши поглед на икону, видео сам да је Она била обучена у црне хаљине, и тако сам је препознао. Она ми је спасила живот, и зато долазим овде да јој се захвалим.
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
Forwarded from БУНТ је стање духа ☦︎
Богумилство је хришћанска јерес која вековима уназад преокупира српску хришћанску мисао.
У Житију Симеона Мироточивог (Стефана Немање) пише да су они били протеривани и језици им били сечени. Због жеље да православни народ приведу себи.
Овај јеретички покрет је правио велики проблем Стефану Немањи у раном почетку стварање државе. И био је под јаким утицајем Римокатилочке цркве. Којој је било дозвољено све сем једне ствари а то је да православне србе приводе себи.
О Немањином прогону јеретика говори Сава у Служби Светом Симеону, насталој након преношења свечевих моштију из Хиландара у Студеницу 1207. године, а завршеној до 1213. године. У Осмој песми Службе каже се да је Немања, поред осталог, заштитник правевере, који православном вером таму јеретичку прогони. Кривоверје у Србији у XII веку помиње и први српски краљ Стефан Првовенчани, који, у шестом поглављу свог дела Житије Светог Симеона,
написаном између 1208. и 1216. године – једином документу који говори о Немањином доласку на српски трон – описује како је његов отац, велики жупан Стефан Немања, уништио кривоверје које се појавило у његовој држави.
У Србији у осмој деценији XII века, одлучношћу Стефана Немање сачувана чиста и неповређена Христова православна вера.
Сави је, у борби против богумила, касније помагао и његов брат краљ Стефан Првовенчани. Сава је организовао сабор против јеретика – 1220. или 1221. године – иако су јеретици за време Стефана Немање готово у потпуности уништени. Дакле, јерес јесте постојала, али не онако утицајна као у доба Стефана Немање.
Од тог доба не чује се више ништа у Србији о богумилима. Но у данашњој Србији, све може.
„Али што би, би, и добро би, јер од Бога би, вели Теодосије (1246–1328).
Ако некога занима детаљније о овој теми, можете послушати Владимирс Димитријевића - https://youtu.be/k2GYInsNilU?feature=shared
У памет се браћо Срби.
Слава Богу и јединој правој вери Православној. Слава српском Светосављу.
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
У богатој ризници манастира Хиландар на Светој гори чува се ратни барјак цара Душана. Први који је скренуо пажњу на њега је Димитрије Аврамовић (1815-1855) у књизи Сказание србске древности, српски сликар и писац који је приликом посете Светој гори описао заставу коју је тамо видео.
”Са леве стране до певнице стоје две свилене заставе, обе једнаке, једна нова, а друга стара. Ова је друга Стефана Душана, коју су калуђери метнули на ново копље, а на старо копље Душанове заставе, метнули нову заставу. Заставе су одозго и одоздо од црвене, а у среди од зелене свиле, са зеленим свиленим ресама око краја; само са једне стране има златан крст пришивен. Копља су црвеном бојом омазана. ”
Исту заставу касније је подробније описао архитекта Петар Пера Поповић (1873-1945) који даје нове податке:
"Састављена је из шест платнених поља, која су међу собом сашивена паралелно доњој катети, и то:
прво поље било је троугао оранж боје; друго, треће, четврто и пето су зелене боје и нај после доње шесто поље је жућкасто."
Вертикална линија је дуга 2,4 метра, хоризонтална 2,75 метра, а дијагонала 3,7 метара. Ова застава је вековима красила наос храма пресвете Богородице али је због лошег стања у којем се налазила почетком прошлог века пребачена у ризницу манастира.
Видимо да је Аврамовић приметио да су горња и доња трака црвене боје, а сто година касније у другом опису од Петра Пере Поповића пише да су "оранж" и жуте боје. Што нам говори да је застава врло вероватно избледела током времена, а могуће је и да зелена боја на застави изворно није била зелена. Али свеједно, Душанов барјак је стар скоро 700 година.
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
Деспот Стефан Лазаревић - Битка код Ангоре 1402.
Пре 622 година, 28. јула 1402. године, на пољу Чубук, недалеко од Ангоре (данашње престонице Републике Турске - Анкаре), одиграла се битка у којој су се судариле војске тада два најмоћнија владара света. Победа Монгола (Татара) над Османлијама зауставила је на дуже време до тада незаустављиву експанзију Османске империје. Судбина је хтела да у овој бици значајну улогу имају и Срби.
После Косовске битке османска држава којом је владао султан Бајазит I Јилдирим (Муња) налазила се у налету, како на европском, тако и на азијском тлу. Захваљујући мудрој политици кнегиње Милице, а потом и кнеза Стефана Лазаревића, као и великој помоћи кнегиње Оливере, Србија се у то време нашла изван домета незадрживог надирања Османлија.
"Нешто мало после косовске битке, која се десила 1389. године, дошао је код Бајазита Стефан, син цара Лазара, да му се закуне на верност и Бајазит је са њим закључио уговор. Према овом уговору Стефан је био обавезан да дође Османлијама у помоћ у сваком њихову рату са 20.000 војника, којима је лично морао командовати."
Хамер, књига 6, стр. 259.
Битка:
У централном делу османских трупа налазили су се јаничари под командом Хасан−аге,а под директном командом самог Бајазита, његова три сина (Муса, Мустафа и Иса) као и спахијска коњица и силахшари (најамници из Румелије). Левим крилом, на коме су се налазили и карататарски лаки коњаници, командовао је Бајазитов син, принц Сулејман Челебија,а десним крилом, Деспот Стефан Лазаревић. По неким изворима на српској страни је био и Јован Кастриота (отац Скендербега) који је предводио сербско племство из Епира.
"Стварно, не може се прецизирати снага српске војске у бици код Анкаре. Министар финансија, Мустафа паша, у својој књизи „Резултат догађаја" каже да их је било 8.000. Српски историчар Константин Филозоф,каже да је деспот Стефан лично командовао овом војском, али не даје прецизност о њеној бројној јачини."
Ђенерал Емерхалис, стр 94 (превод Новица Б. Ракочевић)
"А, Пеазит (Бајазит) везавши као заклетвом Темира (Тимура) да га неће напасти док се најбоље могуће не припреми, сакупио је колико је могао већу војску, укључивши своје копљанике (телохранитеље) Трибале (Србе), којих је било око десет хиљада, о којима је имао високо мишљење као онима који су, где год да се нашли, били храбри људи."
Лаоник Халкокондил, стр. 75.
Битка је отпочела ујутро, нападом Тамерлановог левог на Бајазитово десно крило и њиховим опкољавањем.
Међутим, захваљујући Стефановој команди и снази његових оклопника, овај напад и обухват не само да је разбијен, него су српски оклопници чак кренули и у енергично гоњење противника. Татарски ратници дали су се у бег пред незадрживим налетом оклопника. Плашећи се одвајања од главнине, Бајазит је наредио десном крилу да се повуче на почетне положаје.
"На десном крилу српске снаге које су биле дошле у помоћ
прешле су у контра напад заједно са анадолским тимарима и борећи се веома херојски оне су неколико пута одбациле назад надмоћније Тамерланове снаге, наносећи им врло велике губитке."
Ђенерал Емерхалис, стр. 129.
Напад Тамерлановог десног крила на османско лево крило, њихово опкољавање потпомогнуто издајством карататарске коњице, која је прешла на Тамерланову страну, знатно су пољуљали морал Османлија. На тој страни чак ни помоћ османлијске резерве није знатно поправила ствари. У средишњем делу поретка, јаничари су стрелама одбили први удар Татара, али су ови, уз појачање из резерве успели да притисну јаничаре и Бајазитов центар. Тај притисак добио је своју конкретизацију када су преостала татарска племена прешла на Тамерланову страну, на позив својих поглавица које су раније нашле уточиште код Тамерлана. Напредовање јаничара са откривеним крилима довело је до огромних губитака у њиховим редовима.
Српски оклопници успели су још једном да одбију нападе Татара, али су услед нове ситуације на бојишту остали одсечени од центра и главнине Бајазитових трупа. И тако изоловани, Срби су се борили толико срчано да је Тамерлан био задивљен њиховом борбом...
наставак у коментару 1/3
☦️ 【Созерцање】- Запратите
Пре 622 година, 28. јула 1402. године, на пољу Чубук, недалеко од Ангоре (данашње престонице Републике Турске - Анкаре), одиграла се битка у којој су се судариле војске тада два најмоћнија владара света. Победа Монгола (Татара) над Османлијама зауставила је на дуже време до тада незаустављиву експанзију Османске империје. Судбина је хтела да у овој бици значајну улогу имају и Срби.
После Косовске битке османска држава којом је владао султан Бајазит I Јилдирим (Муња) налазила се у налету, како на европском, тако и на азијском тлу. Захваљујући мудрој политици кнегиње Милице, а потом и кнеза Стефана Лазаревића, као и великој помоћи кнегиње Оливере, Србија се у то време нашла изван домета незадрживог надирања Османлија.
"Нешто мало после косовске битке, која се десила 1389. године, дошао је код Бајазита Стефан, син цара Лазара, да му се закуне на верност и Бајазит је са њим закључио уговор. Према овом уговору Стефан је био обавезан да дође Османлијама у помоћ у сваком њихову рату са 20.000 војника, којима је лично морао командовати."
Хамер, књига 6, стр. 259.
Битка:
У централном делу османских трупа налазили су се јаничари под командом Хасан−аге,а под директном командом самог Бајазита, његова три сина (Муса, Мустафа и Иса) као и спахијска коњица и силахшари (најамници из Румелије). Левим крилом, на коме су се налазили и карататарски лаки коњаници, командовао је Бајазитов син, принц Сулејман Челебија,а десним крилом, Деспот Стефан Лазаревић. По неким изворима на српској страни је био и Јован Кастриота (отац Скендербега) који је предводио сербско племство из Епира.
"Стварно, не може се прецизирати снага српске војске у бици код Анкаре. Министар финансија, Мустафа паша, у својој књизи „Резултат догађаја" каже да их је било 8.000. Српски историчар Константин Филозоф,каже да је деспот Стефан лично командовао овом војском, али не даје прецизност о њеној бројној јачини."
Ђенерал Емерхалис, стр 94 (превод Новица Б. Ракочевић)
"А, Пеазит (Бајазит) везавши као заклетвом Темира (Тимура) да га неће напасти док се најбоље могуће не припреми, сакупио је колико је могао већу војску, укључивши своје копљанике (телохранитеље) Трибале (Србе), којих је било око десет хиљада, о којима је имао високо мишљење као онима који су, где год да се нашли, били храбри људи."
Лаоник Халкокондил, стр. 75.
Битка је отпочела ујутро, нападом Тамерлановог левог на Бајазитово десно крило и њиховим опкољавањем.
Међутим, захваљујући Стефановој команди и снази његових оклопника, овај напад и обухват не само да је разбијен, него су српски оклопници чак кренули и у енергично гоњење противника. Татарски ратници дали су се у бег пред незадрживим налетом оклопника. Плашећи се одвајања од главнине, Бајазит је наредио десном крилу да се повуче на почетне положаје.
"На десном крилу српске снаге које су биле дошле у помоћ
прешле су у контра напад заједно са анадолским тимарима и борећи се веома херојски оне су неколико пута одбациле назад надмоћније Тамерланове снаге, наносећи им врло велике губитке."
Ђенерал Емерхалис, стр. 129.
Напад Тамерлановог десног крила на османско лево крило, њихово опкољавање потпомогнуто издајством карататарске коњице, која је прешла на Тамерланову страну, знатно су пољуљали морал Османлија. На тој страни чак ни помоћ османлијске резерве није знатно поправила ствари. У средишњем делу поретка, јаничари су стрелама одбили први удар Татара, али су ови, уз појачање из резерве успели да притисну јаничаре и Бајазитов центар. Тај притисак добио је своју конкретизацију када су преостала татарска племена прешла на Тамерланову страну, на позив својих поглавица које су раније нашле уточиште код Тамерлана. Напредовање јаничара са откривеним крилима довело је до огромних губитака у њиховим редовима.
Српски оклопници успели су још једном да одбију нападе Татара, али су услед нове ситуације на бојишту остали одсечени од центра и главнине Бајазитових трупа. И тако изоловани, Срби су се борили толико срчано да је Тамерлан био задивљен њиховом борбом...
наставак у коментару 1/3
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM