Питају ме понекад браћа Руси о српским обичајима: слави, Бадњем дану и вечери, Божићу... Црквена торжественост руског богослужења носи у себи својеврсну литургијску потресност али се оно обичајно, чини ми се, некако сакрило и готово истопило у процесу урбанизације који је започео још за вријеме Империје, а ни комунистичка пропаганда и додатно упућивање људи из степе и села у градове није ишла на руку народном Православљу. Срби су,са друге стране, за дуге вијекове ропства и устанака морали да носе са собом своје Православље. У збјегу, рову, немаштини, у миру и радости, очекујући ослобођење и уједињење, све што би могло да се са собом понесе - било је за њих Православље, а читава свечана литургија патријараха, епископа и ђакона остајала је или у преткосовској прошлости, или у очекиваној будућности, или у Небеској Србији... Можда ће се насмијати људи лажне просвећености над том љубављу нашег човјека према том једноставном обичају усјецања храстовог дрвета у коме се чувала Христова вјера. А знате ли да је вијековима разлика између онога који је приносио Бадњак и онога који је одустао да то чини била разлика између Завјета и његовог напуштања, између невоље и повлашћености, између сна о ослобођењу и жеље да страни окупатор заувијек остане ту, између Православља и свега што то није? Зато не презрите никада тај једноставни а потресни обичај - он је вијековима чувао огањ Праве Вјере на вјетрометини историје. Нису наш проблем обичаји већ то што смо као људи заборавили борбени дух који их је одржавао: не треба нам данас другачије Православље већ подсјећање да се прађед није бојао ни метка, ни туђина, није до вијека одлагао женидбу нити се вајкао колико ће дјеце моћи да подигне - кадар је био тећи у тећи и на страшном мјесту постојати бојећи се никога до Бога. Нама не треба друго већ ово наше да опет постане суштина а не форма, обећање будућности а не само остатак прошлости.

Да нам подари Бог да и у ова смутна времена разбистримо поглед живећи Завјет предака, водећи потомке са собом.

Срећан нам Бадњи дан, у здрављу да дочекамо и Божић!

"Насъ бо ради родися Отроча младо, превечный Богъ"

Нас ради роди се као мало дијете - превјечни Бог!

Свијет који није у стању да вјерује да Бог воли човјека толико да би и сам постао човјек, изгубиће на крају вјеру и у Бога и у човјека. Зато сваког дана, а нарочито о Божићу, сјећамо се да Бог заиста завоље човјека више него што и најбољи човјек може вољети друге људе. У тој божанској Љубави, увијек, па и данас, једина је нада и нит која везује човјека са Вјечношћу.

Мир Божији - Христос се роди!

Отац Дарко Ристов Ђого: Божић је празновање почетка историје спасења, позвани смо да живимо врлину - ИН4С
https://www.in4s.net/otac-darko-ristov-djogo-bozic-je-praznovanje-pocetka-istorije-spasenja-pozvani-smo-da-zivimo-vrlinu/

Одавање почасти јунацима Мојковачке битке.

Јануар, 2025.

У Русији, у септембру, неколико људи ме пита: Република Србија или Република Српска? Изненађен да уопште познају такав детаљ, са осмјехом одговарам: "живим у Српској, представљам и Српску и Србију - ми смо се и борили да будемо једно. Зар је то важно?" "Просто је задивљујуће да сте ви Срби успјели да преживите у таквим условима и да останете своји и наши, а ви у Српској сте чудо над чудима!"

Прија, наравно, када видиш да је овај народ коначно дозвао читаву ту огромну државу-цивилизацију коју безгранично воли ма колико да је познаје. Да, ми смо најзападнија тачка хришћанског, православног, словенског Истока. Читава Српска јесте љута Крајина тога свијета, Крајина која се није отргла од Цјелине. Тврђава и упориште косовског Завјета.

Јер овај народ дубоко памти. Овај народ, поред сваког искушења и неправде коју трпи од окупације странаца до објесних "својих" лажних великаша и даље није изгубио наду и радост. То је народ који се и даље поздравља са "Христос се роди - ваистину се роди!" од Божића до Малог Божића и у продавници, и на улици, ништа мање него у цркви. Народ топле душе и тешког живота, одлучног погледа и чврстог стиска шаке када се рукујемо. Народ који за славе и даље посуђује столове и столице, дуго држи здравице и пјева као да се планине руше. Народ који и даље размишља шта дугује мртвима и шта оставља нерођенима. Народ који се не стиди својих ратника и њихових година у рову а изнад свега воли слободу и жели мир. Народ понекад и себи несхватљив, горд преко границе и рад сваком дошљаку а ономе у невољи - услужан без сјенке користољубља, за чисту Божију љубав. Народ добар и понекад самоувјерен у своју доброту, а истовремено склон да се прекомјерно диви туђини коју је видио само на филму, заслијепљен да некада и не види своје предности над онима којима се диви. Једном ријечју: Срби.

Такав народ, чије је постојање чуди а борба непрестана, он је сањао и створио Српску, он ће је знати сачувати и одбранити. Из тог народа је и свети ђакон Авакум, брат светог архиђакона Стефана по мучеништву за Христа. Народ српски. Читавог тог народа, у цијелој Отаџбини са обје стране Дрине и Таре, вечерас је навечерје и сутра је слава Републике. И сваког доброг госта који нам на славу дође. Да са нама прослави и напије "ва славу и чест" Светог Стефана и Српске.

У нашем првом интервјуу у 2025. години говорили смо, за портал Ин4с, о положају српског народа у Црној Гори, о црквеном, језичком, културном и бројним другим питањима.

https://www.in4s.net/in4s-intervju-mi-znamo-ko-smo-kultura-srpskog-naroda-najdominantnija-u-crnoj-gori/

Емиру Кустурици није потребна одбрана. И то не само зато што је Кустурица, уз Новака Ђоковића и Николу Јокића, једина планетарна асоцијација на српски народ данас. Не треба одбрана Емиру јер му Владимир Владимирович и патријарх Кирил честитају рођендан а и даље са руских радио станица грми хит Браће Грим "Кустурица". Не треба одбрана режисеру који читано пише али и даље чита више него што пише (што је данас ријеткост и код писаца који живе од пера). Што да браниш човјека који сваког дана од анегдота, људских судбина и смисла живота прави трајну умјетност.

Проблем са најновијим нападима на Кустурицу одлично показује умну, чак и политичку скученост олигархата у српским земљама. Зато смо као друштво ту гдје јесмо: исувише много људи је помислило да су покупили сву памет свијета јер су некажњено стекли први па све остале милионе. И шта онда има њима да се говори и објашњава - све што "има да се зна" у животу, како да се "снађеш", они су, јел те, научили. Та когнитивна ограниченост не види своју плиткоумност ни неспособност ни када друштво доведе до пуцања и против себе изазове безмало све од реда који не пристају да им олигархат кроји капу и буде господар живота и смрти. Да кловнови које спомиње Кустурица могу да схвате било шта, можда би им се појавила мисао да то што им неко тог формата говори има смисла, макар се супротстављало њиховом финансијском и (гео)политичком рачуну. Но, како ми је одавно рекао старац Викторин у манастиру Сихастрији: блесан, да није тврдоглав, не би ни био блесав. Власт невољна и неспособна да саслуша Кустурицу (кад већ не жели да чује сопствени народ) није ни способна да влада. Неће њу појединачно срушити ни један ни два интервјуа Кустурице већ сопствена осионост иза које не стоји ни изблиза онолико интелигенције колико она мисли да посједује. Постоји једно правило сваке друштвене промјене: оне су неминовне када они који носе моћ помисле да посједују животе свих других.

Погледао сам, као и сваки пут Кустин интервју и у њему нашао тачне дијагнозе и невиђено хумористичну али важну епозиду о лету у Румунију и Чуругу. Иначе, за сам помен Рио Тинта чуо сам од Емира прије него што се то име почело мотати око српских земаља: Куста је њихов глас и појаву нашао по Латинској Америци. Рио Тинто је тамо одавно симбол и темељ колонијалног израбљивања. Зато нема потребе да Емиру или мени неко из Москве или одакле год објашњава шта је Рио Тинто. Знамо ми то и без Москве и са њом. Њега не воле сви који воле слободу.

А они који воле слободу, некако другачије од олигархата, макар их пљували по медијима, воле Русију и Србију. Тако се, ето, десило.

У посљедњих десетак дана свједоци смо острашћене србофобије која је, нажалост, уобичајен, редован, некад готово и једини садржај бројних медијских адреса блиских политичким структурама бивше власти.

Већ годинама стотине скаредних и морбидних текстова, колумни и пасквила, ван сваке новинарске и елементарне људске етике и пристојности – којима се на најбеспризорнији начин вријеђају осјећања српског народа, појединаца и достојанство Српске Православне Цркве – пролазе мимо радара надлежних институција и одговорних органа. Како овакав амбијент некажњивости само додатно оснажује и мотивише ову својеврсну индустрију мржње (чији шовинистички механизми, видимо, често врхуне током најосјетљивијих тренутака по цјелокупно друштво) не можемо да се не запитамо: да ли су србомржња, нетрпељивост и шовинизам, заправо дозвољени или чак пожељни у Црној Гори?

Надајући се да је овакво стање прије реперкусија пословичног немара институција система него намјерна и тенденциозна друштвена или политичка стратегија, позивамо надлежне да, на овим примјерима, демонстрирају очекивану одговорност. Пријатељске организације, удружења и савјесне појединце позивамо да реагују и охрабрујемо их да пријављују говор мржње да бисмо заједно остварили предуслове сваког одговорног и зрелог друштва. Уколико, пак, надлежни наставе да игноришу свакодневну и свеприсутну медијску србофобију заједнички ћемо организовати, мирна и цивилизована, протестна окупљања против оваквих нечасних медијских пракси.

Срећно цијелом праввославном а нарочито словенском роду Ново љето благости Господње!

Ако желимо да Господ услиши наше молитве - онда се и сами молимо чешће.

Ако желимо више истине у свијету - држимо се и сами Њега, једине Истине.

Ако желимо благослова - благосиљајмо друге.

Ако желимо здравља - оставимо оно болесно и нездраво иза себе.

Ако желимо мира - примиримо се са другима.

Ако желимо слоге - боримо се са егоизмом.

Ако желимо љубави - нађимо је у себи.

Ако желимо да овај народ расте и не ишчезне - не бјежимо од сопствене одговорности да дјецу родимо и васпитамо.

Све што желимо - започнимо, а Рука Божија ће прегаоцу дати махове!

Јер Господ чека тек толико да ми зажелимо, замолимо и започнемо оно што је добро. Остало даје Он, Добро и Благо наше.

У Њему да живимо 2025. љето!

Замолио бих све пријатеље да издвоје вријеме, прочитају, пошаљу својим пријатељима и подрже овај важан текст којим настојимо да разјаснимо најважније аспекте српске суверенистичке позиције о Новом љету 2025. али и у времену испред нас.



https://srpskiput.rs/

В Новом Завете вместо слова "чудо" (по гречески θαυμα) часто употребляется слово "сила" (δυναμις), говоря про эти события, когда Богочеловек сверхъестественным образом помогал людям находящимся в какой-то беде.

К концу этого дня вспоминаю одно, если не чудо, то все-таки силу, милость, помощь святителя Серафима Саровского, происходившую в моей жизни.

Это было в самые первые дни нашей учебы в Духовной академии св Василия, в Фоче (город тогда еще официально назывался Србине). Должен я сказать, что вообще-то мою учебу на духовном училище я представлял себе слишком идеалистически, как некий синтез монастыря и вуза... Но так, во первых днях, не получилось. В моей комнате ребята курили и иногда всю ночь играли в Плей Стейшн... Лекции читали самые сухие преподаватели, да без особого энтузиазма... Мне каждый день приходила в голову мысль: "ты хотел стать священником, но тогда что здесь делаешь? Не спасёшься, но даже душу погубишь!"

Тогда я убежище, кроме часовни (храм тогда еще не достроили) нашел в библиотеке. И читал, читал беспрерывно днями, только чтобы не пойти назад в спальную...

И где-то между этими книгами нашел книжку совсем короткую: там икона св. Серафима на обложке и название "Цель христианской жизни". О св Серафиме запомнил из того, что нам мама рассказывала о старце, который настолько благодатен был, что с медведем дружился. И запомнил песню про св Сервфима, которую пела Жанна Бичевская: "Старец ночами бессонными
Здесь на коленях стоял..." Но это всё...

Я в этот момент начал читать эту книжку и был поражен внутренним миром св. Серафима. А когда уже прочитал беседу Н. А. Мотовилова с саровским святителем - моему унынию положен конец. Если меня до этого момента мучили вопросы "а где же Бог? Где Его благодать? Как найти ее в моей жизни?", то после встречи с святым Серафимом все они нашли свой ответ: "Спасись сам и тысячи около тебя спасутся".

А после этого, через несколько дней, нам в первый раз начал читать лекции митрополит Амфилохий Радович, человек благодатный ... После его и другие интересные профессора... И Академия для меня превратилась в место настоящего богословия и ощущения присутствия Божия.

Не спешу назвать эту мою внутреннюю встречу со святым Серафимом чудом. Но знаком Силы Божией она была.

Суверенизам у доба Мегалополиса — RT Balkan
https://rt.rs/opinion/slobodan-vladusic/126321-suverenizam-u-doba-megapolisa/

ТЕОПОЛИС - КАРДИНАЛ ВСЕЯ РУСИ - Печат - Лист слободне Србије
https://www.pecat.co.rs/2025/01/teopolis-kardinal-vse%d1%8f-rusi/