Telegram Group & Telegram Channel
Пустити песму испод објаве док читате.

Бели зумбул

Док је из једне разрушене цвећаре, у Улици Риге од Фере на Дорћолу, сакупљао разбацане беле зумбуле, у јеку бомбардовања Београда са речних монитора од стране аустроугарске војске, септембра 1915. године, његови верни војници су га само немо и у благом чуду посматрали!

Затим је, тадашњи потпоручник, Ђорђе Себастијан Рош (1896-1977) из склепаног букета извадио цвет по цвет, те сваком војнику редом, заденуо у капу.

- Кад гинемо, да гинемо закићени! За мном јунаци!

Његово искуство из Другог балканског рата, затим херојско војевање на Церу 1914, где је први пут био рањен у руку, као и храброст, одлучност и лидерство које је наследио од оца Себастијана, чувеног инжењера, предузетника и добротвора који се крајем 19. века настанио са породицом у Београду, довело га је на прву линију одбране Београда, тик иза легендарног мајора Гавриловића чије је чувене речи пред јуриш и записао:

„Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања. Наш пук је жртвован за част отаџбине и Београда. Ви немате шта да се бринете за своје животе који више не постоје. Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!"

У тој крвавој борби, када је више хиљада наших војника и грађана изгубило живот, Ђорђе Рош је тешко рањен у врат, и само захваљујући несвакидашњој храбрости Јелене Милутиновић, глумице Народног позоришта, која га је уз помоћ неколико комшија, однела у америчку болницу, остаје жив, али сада као заробљеник. Пребачен је у логор Егер у Чешкој одакле два пута покушава бекство, а затим глуми „шенутост", те лекарска комисија потписује за њега размену, а Црвени крст га, 1917, спроводи у Швајцарску одакле убрзо стиже на Солунски фронт и постаје извиђач, а касније и пилот!

Између два светска рата био је врло успешан и цењен привредник у Београду. Подржао је оснивање Краљевског клуба „Наша крила", здушно помагао домаћу авио компанију „Аеропут", а уочи Другог светског рата обновио је манастир Грачаницу и саградио конаке, а током рата и манастир Жичу.

Нова власт му све одузима, те се са породицом сели у Швајцарску, затим у Аргентину и најзад 1960. у Немачку где сазнаје да је манастир Хиландар у врло тешком стању. Истог тренутка са принцом Томиславом Карађорђевићем оснива Комитет за обнову Хиладара након чега креће у акцију сакупљања помоћи. Како би био што ближе нашој светињи, од 1966. са супругом живи у шатору у Уранополису, малом рибарском месту поред Свете Горе. Сакупљени новац је улагао у обнову Хиландара и изградњу библиотеке.

Једнога дана током пролећа 1977, пловећи

на малом чамцу према пристаништу за Хиландар, што је често чинио, осетио је бол у грудима и у тренутку пристајања на обалу Свете Горе, пао је лицем ка манастиру. Умро је као што је и желео.

На иницијативу старешине Хиландара Митрофана, гувернер Свете Горе проф. Цимис, издао је јединствену дозволу да се Ђорђе Рош сахрани у манастирској порти, те је он тако постао једини човек који за живота није носио монашку ризу, а који почива на светом тлу Хиландара.

☦️【Созерцање】- Запратите



group-telegram.com/sozercanje/131
Create:
Last Update:

Пустити песму испод објаве док читате.

Бели зумбул

Док је из једне разрушене цвећаре, у Улици Риге од Фере на Дорћолу, сакупљао разбацане беле зумбуле, у јеку бомбардовања Београда са речних монитора од стране аустроугарске војске, септембра 1915. године, његови верни војници су га само немо и у благом чуду посматрали!

Затим је, тадашњи потпоручник, Ђорђе Себастијан Рош (1896-1977) из склепаног букета извадио цвет по цвет, те сваком војнику редом, заденуо у капу.

- Кад гинемо, да гинемо закићени! За мном јунаци!

Његово искуство из Другог балканског рата, затим херојско војевање на Церу 1914, где је први пут био рањен у руку, као и храброст, одлучност и лидерство које је наследио од оца Себастијана, чувеног инжењера, предузетника и добротвора који се крајем 19. века настанио са породицом у Београду, довело га је на прву линију одбране Београда, тик иза легендарног мајора Гавриловића чије је чувене речи пред јуриш и записао:

„Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања. Наш пук је жртвован за част отаџбине и Београда. Ви немате шта да се бринете за своје животе који више не постоје. Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!"

У тој крвавој борби, када је више хиљада наших војника и грађана изгубило живот, Ђорђе Рош је тешко рањен у врат, и само захваљујући несвакидашњој храбрости Јелене Милутиновић, глумице Народног позоришта, која га је уз помоћ неколико комшија, однела у америчку болницу, остаје жив, али сада као заробљеник. Пребачен је у логор Егер у Чешкој одакле два пута покушава бекство, а затим глуми „шенутост", те лекарска комисија потписује за њега размену, а Црвени крст га, 1917, спроводи у Швајцарску одакле убрзо стиже на Солунски фронт и постаје извиђач, а касније и пилот!

Између два светска рата био је врло успешан и цењен привредник у Београду. Подржао је оснивање Краљевског клуба „Наша крила", здушно помагао домаћу авио компанију „Аеропут", а уочи Другог светског рата обновио је манастир Грачаницу и саградио конаке, а током рата и манастир Жичу.

Нова власт му све одузима, те се са породицом сели у Швајцарску, затим у Аргентину и најзад 1960. у Немачку где сазнаје да је манастир Хиландар у врло тешком стању. Истог тренутка са принцом Томиславом Карађорђевићем оснива Комитет за обнову Хиладара након чега креће у акцију сакупљања помоћи. Како би био што ближе нашој светињи, од 1966. са супругом живи у шатору у Уранополису, малом рибарском месту поред Свете Горе. Сакупљени новац је улагао у обнову Хиландара и изградњу библиотеке.

Једнога дана током пролећа 1977, пловећи

на малом чамцу према пристаништу за Хиландар, што је често чинио, осетио је бол у грудима и у тренутку пристајања на обалу Свете Горе, пао је лицем ка манастиру. Умро је као што је и желео.

На иницијативу старешине Хиландара Митрофана, гувернер Свете Горе проф. Цимис, издао је јединствену дозволу да се Ђорђе Рош сахрани у манастирској порти, те је он тако постао једини човек који за живота није носио монашку ризу, а који почива на светом тлу Хиландара.

☦️【Созерцање】- Запратите

BY Созерцање ☦︎




Share with your friend now:
group-telegram.com/sozercanje/131

View MORE
Open in Telegram


Telegram | DID YOU KNOW?

Date: |

Since its launch in 2013, Telegram has grown from a simple messaging app to a broadcast network. Its user base isn’t as vast as WhatsApp’s, and its broadcast platform is a fraction the size of Twitter, but it’s nonetheless showing its use. While Telegram has been embroiled in controversy for much of its life, it has become a vital source of communication during the invasion of Ukraine. But, if all of this is new to you, let us explain, dear friends, what on Earth a Telegram is meant to be, and why you should, or should not, need to care. Oh no. There’s a certain degree of myth-making around what exactly went on, so take everything that follows lightly. Telegram was originally launched as a side project by the Durov brothers, with Nikolai handling the coding and Pavel as CEO, while both were at VK. It is unclear who runs the account, although Russia's official Ministry of Foreign Affairs Twitter account promoted the Telegram channel on Saturday and claimed it was operated by "a group of experts & journalists." At its heart, Telegram is little more than a messaging app like WhatsApp or Signal. But it also offers open channels that enable a single user, or a group of users, to communicate with large numbers in a method similar to a Twitter account. This has proven to be both a blessing and a curse for Telegram and its users, since these channels can be used for both good and ill. Right now, as Wired reports, the app is a key way for Ukrainians to receive updates from the government during the invasion. Again, in contrast to Facebook, Google and Twitter, Telegram's founder Pavel Durov runs his company in relative secrecy from Dubai.
from ye


Telegram Созерцање ☦︎
FROM American