Наш Стефан Синановић, професор српске и докторанд опште књижевности, коментарисао је политичко-језичка кретања у Црној Гори:
»Од тренутка објављивања резултата Пописа становништва који су показали да српским језиком говори убједљиво највећи проценат грађана, различити политички и, макар декларативно, научни центри, покушавају амбијентом медијске димне завјесе да замаскирају огољену истину о непрекинутој дискриминацији 270.000 црногорских држављана.
У том смислу је, ових дана, од стране политичких представника и интелектуалаца блиских бившем режиму на снази покушај конструисања наратива чија комична и извитоперена логика, сажето, отприлике каже: 'државни језик у Црној Гори је црногорски и изједначавање осталих језика с његовим статусом је угрожавање грађанског карактера овог друтшва'. Мада је на ову врсту несувислости тешко смисаоно одговорити и, уопште, у амбијенту апсурда бранити истину, подсјећамо на два незанемарљива аспекта:

1/3

1. Термин 'државни језик' је политички појам који заобилази науку о језику. Језици не добијају имена по државама (не постоји нешто што се зове колумбијски, бразилски, етиопски, јужноафрички, венецуелански, новозеландски, канадски, аргентински или швајцарски језик мада постоје земље с тим именима). Језик Срба је српски, а не србијански, као што је језик Руса руски, а не русијски, и ти су језици у употреби и ван ових земаља (руски је језик, рецимо, службени у Бјелорусији, Казахстану, Молдавији и тако даље; француски је службени језик у чак двадесет осам држава не укључујући Француску, енглески у око седамдесет!).
2. Црна Гора је уживала статус међународно признате и независне државе и прије 2006. године. У тој, дакле, међународно признатој земљи, Књажевини и касније Краљевини Црној Гори, постојале су образовне установе, институције, постојао је, од 1905. године, и Устав (штампан ћирилицом у Државној штампарији на Цетињу, у којој је, 1911. штампан и 'Закон о народнијем школама у Краљевини Црној Гори' – на чијој првој страни стоји да га је одобрио 'По милости Божијој Краљ и Господар Црне Горе Никола I Петровић Његош' – а који каже да се у основним и средњим школама у Црној Гори обавезно уче '1. Наука хришћанска, 2. Српска историја, 3. Српски језик'). Штампано је и на десетине других службених аката, приручника и уџбеника (као што је 'Земљопис Књажевине Црне Горе за ученике III разреда' из 1899. у коме пише да становници Црне Горе говоре српским језиком) који свједоче да је 'државни' језик у овој земљи био српски.

2/3

Другим ријечима: једини језик с неоспоривим историјским и лингвистичким утемељењем у Црној Гори јесте онај који и данас има највише говорника, а то је српски. Угрожавање грађанског карактера друштва, како рече једна функционерка из ДПСа која је, игром случаја, студирала и дипломирала управо српски језик, био би наставак дискриминсања највећег процента становника земље за коју се, макар тако каже, бори.«

3/3

Чланови омладинске иницијативе „Ми знамо ко смо”, уочи данашњег радосног празника, прикупили су скромну новчану донацију у износу од 1000€ за помоћ парохији Св. Симеона Мироточивог у Утрехту. На овај начин, слиједићи и божићну поруку патријарха српског г. Порфирија, исказујемо јединство и са нашим сународницима у иностранству.

У том духу, дакле, Србима свим и свуда, желимо мир, добро здравље и национални просперитет. Мир Божији, Христос се роди!

Одавање почасти јунацима Мојковачке битке.

Јануар, 2025.

У нашем првом интервјуу у 2025. години говорили смо, за портал Ин4с, о положају српског народа у Црној Гори, о црквеном, језичком, културном и бројним другим питањима.

https://www.in4s.net/in4s-intervju-mi-znamo-ko-smo-kultura-srpskog-naroda-najdominantnija-u-crnoj-gori/

У посљедњих десетак дана свједоци смо острашћене србофобије која је, нажалост, уобичајен, редован, некад готово и једини садржај бројних медијских адреса блиских политичким структурама бивше власти.

Већ годинама стотине скаредних и морбидних текстова, колумни и пасквила, ван сваке новинарске и елементарне људске етике и пристојности – којима се на најбеспризорнији начин вријеђају осјећања српског народа, појединаца и достојанство Српске Православне Цркве – пролазе мимо радара надлежних институција и одговорних органа. Како овакав амбијент некажњивости само додатно оснажује и мотивише ову својеврсну индустрију мржње (чији шовинистички механизми, видимо, често врхуне током најосјетљивијих тренутака по цјелокупно друштво) не можемо да се не запитамо: да ли су србомржња, нетрпељивост и шовинизам, заправо дозвољени или чак пожељни у Црној Гори?

Надајући се да је овакво стање прије реперкусија пословичног немара институција система него намјерна и тенденциозна друштвена или политичка стратегија, позивамо надлежне да, на овим примјерима, демонстрирају очекивану одговорност. Пријатељске организације, удружења и савјесне појединце позивамо да реагују и охрабрујемо их да пријављују говор мржње да бисмо заједно остварили предуслове сваког одговорног и зрелог друштва. Уколико, пак, надлежни наставе да игноришу свакодневну и свеприсутну медијску србофобију заједнички ћемо организовати, мирна и цивилизована, протестна окупљања против оваквих нечасних медијских пракси.

»Најављене измјене Закона о црногорском држављанству, у правцу његове либерализације, јесу изазвале оштре и неуравнотежене критичке реакције једног дијела црногорске правничке и опште јавности. Дубоко смо увјерени да таквој врсти реакције у једном друштву и држави која претендује да се назове грађанском не би смјело да буде мјеста. Наиме, најављене измјене закона којим се регулише начин стицања црногорског држављанства треба да постигну двије сврхе – да оним десетинама хиљада наших суграђана који деценијама живе у Црној Гори, и своје су личне и професионалне судбине везали за њу, омогуће да стекну и црногорско држављанство како би легитимно могли да учествују у остваривању и других својих права, укључујући и право гласа.

1/2

Док је друга сврха да се бројним црногорским исељеницима који су изгубили, или нису у могућности да стекну црногорско држављанство, тако нешто омогући на начин сличан бројним другим невеликим емигрантским државама у Европи. Опонирање овим законским циљевима показује да ти и такви гласови не виде политику црногорског држављанства ни у оквиру грађанске, ни у оквиру етничке политике грађанства. Другим ријечима, да једини принцип којим црногорска политика држављанства треба да настави да се руководи није исправљање неправичности или примање у држављанство свих оних који са Црном Гором имају ефективну повезаност било путем домицила, и то вишеденцијског, било путем поријекла, већ истрајавање на изборном инжењерингу којим би тобожње пријетње по стабилност поретка морале да остану изван црногорске политичке заједнице. Додатак овом недемократском секуритизовању питања ко смије бити црногорски држављанин јесте и френетично одбацивање могућности двојног држављанства, иако у Европи, посебно након усвајања Конвенције Савјета Европе о држављанству из 1997. године, постоји још свега пар држава које и даље по овом питању истрајавају на ригидним позицијама попут оних у црногорском законодавству. Стога се надамо да ће усвајањем најављених измјена у правцу либерализације црногорског држављанства Црна Гора показати да прати европске токове, али и да ће вишедеценијска неправда и у овом аспекту црногорског јавног живота бити барем ублажена, ако не и отклоњена.«

2/2

„Српски језик је црногорска стварност вјековима, изузетак су тек посљедњих неколико деценија током којих се системски и организовано потискивао из употребе. На научном плану овај политички пројекат трансформисања језичке стварности, и прије него што је отпочео, морао је наићи на неуспјех, јер је наука о језику прилично егзактна и утврђена када су у питању ове теме. Сви измишљени „лингвистички критеријуми”, конструисани с тенденцијом фалсификовања српског језика, без обзира на то што су у такве подухвате уложене велике количине новца, у научним и компенетентним круговима једино су могли затећи презир и подсмејх. Оно што је, можда и још важније: ни сам народ у Црној Гори није желио да се одрекне свог српског језика о чему најбоље свједочи чињеница да према посљедњем попису становништва, српски језик као свој матерњи прихвата 44% грађана (више од 270 000 становника) Црне Горе, по чему је он најбројнији.

1/2

Међутим, његов статус у Црној Гори и даље није на задовољавајућем нивоу. Довољно је само подсјетити на чињеницу да је Црна Гора једина држава у Европи гдје језик већине њених становника није истовремено и службени језик. Колико год да охрабрују гласови из владајуће коалиције у Црној Гори (подсјећамо да је већина ових политичара сагласна да би српском требало вратити статус службеног језика) који најављују промјене у том смислу, и даље је поражавајућа чињеница да многи који себе сматрају носиоцима демократских и западноевропских вриједности, ипак управо на питању статуса српског језика откривају свој тоталитарни и шовинистички карактер. Обавеза свих нас је да то промијенимо. Српски језик мора бити службени у Црној Гори, јер, осим тога што је једини лингвистички утемељен, он је и језик већине њених грађана. Свако одустајање од промјена у том смјеру истовремено би значило и наставак дискриминације и занемаривања већинске воље, а ми се надамо да смо 30. августа 2020. године одлучили да такву праксу оставимо иза нас.”

2/2

»Још од непосредних почетака нашег дјеловања, културно интегрисање и увезивање узели за један од програмских приоритета наше организације, можда по узору на традицију 19. стољећа и на романтичарска национална окупљања, или на познато гесло Стојана Новаковића из дубровачког часописа „Срђ” – „Уједињујмо се културом”. Ми нисмо нескромни када тврдимо да је раскошна култура српског народа, чији су трагови видљиви од Сентандреје до Прилепа, од Темишвара до Шибеника, најдоминантнија на овим просторима. Подразумијева се: исти је случај и у Црној Гори. Узмите само фреско-сликарство Манастира попут Пиве и Мораче или књижевност једног Његоша, Љубише итд. А култура је област мимо било какве тренутне моћи, иностране подршке, политичке самовоље или буџетских околности – то насљеђе се, самом својом суштином, брани од хајдучких настраја и покушаја отимачине па се и српски идентитет има нашта ослонити.

1/2

Истовремено, оно је и у нераскидивим релацијама с другим српским крајевима, као што су то језик Његошев и језик Петра Кочића, композиције Манастира Мораче и Сопоћана, или сликарство Пера Почека и Влаха Буковца. И то остаје за вјечност, то се не мијења.
Данас је цјелокупна српска култура изложена сличним оним изазовима који су пред њом били и у временима Саве Текелије или Доситеја; она се међутим опире томе да постане колонија, и довољно је снажна да опстане упркос статусу који је, дуго времена, посебно у Црној Гори, био далеко од привилегованог. Подсјећамо да је, још и данас, богато српско књижевно насљеђе у нормативној бази Националне библиотеке маркирано као да је стварано на „црногорском језику и црногорској ћирилици”. Овакав срамни и дискриминаторни однос је срамота Црна Горе, њених институција, академске заједнице и, нажалост, често кукавичке интелигенције. Пред нама су, дакле, различити изазови па се надамо да ћемо и нешто од овог успјети да промијенимо.«

2/2

Премда без формалног партијског опредјељења, НВО „Ми знамо ко смо” подржава ваљане и конструктивне иницијативе од стране политичких представника српског народа, како на државном, тако и на локалном нивоу.

Овај пут дајемо своју подршку групи одборника СО Херцег Нови, на челу с нашим пријатељем и сарадником, Иваном Отовићем, која позива на заштиту српских националних симбола и инсистира на правичнијем статусу српског језика, не само у тој општини већ и у цијелој Црној Гори. У том смислу, централни дио њихове стратегије преносимо у цјелости и таксативно:

»1. Истаћи српску националну заставу на свим општинским институцијама по узору на друге општине у Црној Гори гдје се ова пракса већ примјењује;
2. Заштита и унапрјеђење српског језика и културног насљеђа у Херцег Новом кроз формалну и неформалну подршку локалне управе и других заинтересованих организација и појединаца;

1/2

3. Институционална подршка свим иницијативама на државном нивоу ради промјене Устава како би српски језик поново добио статус службеног језика у Црној Гори.«

Наравно, охрабрујемо и остале општинске одборе, политичке партије, организације и појединце који се боре за демократска права српског народа да дјелују савјесно и национално. Наша организација је отворена за сарадњу не само у контексту овог, већ и свих осталих подухвата сличне врсте.

2/2

»Причу о Цркви Светог Петра Цетињског тј. 'Његошевој капели' је, због њене вишеслојности, могуће тумачити са више позиција: историјске, естетске, религијске, политичке или културне. Ако посматрамо с културолошке позиције, Маузолеј који је изграђен на мјесту Капеле представља тзв. 'дисонантно културно насљеђе'. То није неуобичајено и таква културна насљеђа постоје у многим државама, нарочито у постауторитарним друштвима. Међутим, оно у чему Црна Гора каска за оваквим примјерима је управо у суочавању с тим насљећем. У том контексту се јавља и политичка димензија овог питања. За разлику од Шпаније, Мађарске, Италије, Њемачке и других европских држава – политичари у Црној Гори још увијек нијесу способни, или вољни, да се суоче са оваквим проблемима, од којих је Маузолеј само један. Оно што је посебно интересантно јесте да се у јавности често врши замјена теза, па се говори да се причом о дисонантном културном насљећу друштво 'враћа у прошлост' или 'разједињује', да се њоме 'руши држава'.

1/2

Истина је, заправо, сасвим друкчија. Упоредно искуство је показало да је најбољи гарант изградње стабилног друштва и легитимног поретка управо у отвореном суочавању са дисонантним насљећем и његовим рјешавањем на одговарајући начин. Управо се тако гради стабилна заједница. Наравно, ваља подсјетити на чињеницу да је у одбрану Његошеве капеле стала културна и умјетничка елита ондашње Југославије. Тај, крајње непопуларан потез ондашњих власти, а нарочито чињеница да Капела, упркос одлукама СР Црне Горе, никад није обновљена – представља правно насиље које, иако карактеристично оновременим социјалистичким режимима, не би смјело да опстане у држави која би требало да баштини савремене – или како већ политичари у њој воле да кажу – западне вриједности.«

2/2

Најсвјежији иступ програмске директорице ЦДТа, Милице Ковачевић – којим оспорава демократску одлуку већине локалних одборника Општине Никшић да Св. Василије Острошки и званично постане слава овога града – показује како она, нажалост и даље, традиционалним комунистичко-комесарским манирима афирмише антицивилизацијскa, антиевропска и дискриминаторна становишта.

Ковачевић је својом, регресивном и субјективном, оцјеном како је свечани и свеенародни празник, уједно и слава Саборног храма у Никшићу, који годинама свеветовасилијевском литијом окупља десетине хиљада Никшићана, нешто што заправо дискриминише мјештане, демонстрирала колико суштински не познаје културу овог града али ни базичне европске и цивилизацијске традиције.

1/2

Наиме, не само да су свеци-заштитници постали својеврсни симболи бројних просвећених европских земаља – попут Св. Ђорђа, још од периода Тјудорових националног енглеског светитеља, чији се дан обиљежава и у Даунинг стриту и чије су инсигније на званичној енглеској застави – него и бројни европски градови имају и прослављају своје светитеље. Тако се у Паризу поштује Света Геновева, заштитница главног француског града; Св. Петар је заштитник града Рима и у вјечном се граду његов дан прославља сваког 29. јуна, чак су и у Бриселу Св. Арх. Михаил и Св. Гудула (Бриселска) уважени као заштитници незваничног главног града Европске уније (политичког савеза чија плава боја на застави означава Богородицу, а дванаест звјездица њен ореол). Град Брисел, истовремено, баштини и кроз своје званичне симболе, заставу и грб, представу Архангела Михаила итд. Да ли је за ЦДТ неевропска и дискриминаторна тековина према којој већина баварских градова, па и Минхен, има Маријине Тргове (Marienplatz) са киповима Пресвете Богородице на којима стоји како је она »Patrona Bavariae«?

Ваља, у овом смислу, поменути и да је и Европски суд за људска права у познатој одлуци „Лауци” из 2011. пресудио да чак и истицање симбола распећа у државним школама у Италији, секуларној држави, не вријеђа слободу и једнакост вјероисповијести, па самим тим ни секуларни карактер државе, онако како је дефинише Европска конвенција о људским правима. „Сви свети” – празник којим се прослављају сви светитељи (у римокатоличкој традицији 1. новембра) званичан је, и нерадни дан, у многим земљама ЕУ (укључујући Шпанију, Италију, Француску, Белгију, католичке дјелове Њемачке итд.).

Наравно, подржавамо, не само у том смислу, иницијативу никшићке скупштинске већине да Св. Василије Острошки и званично постане слава овог града, као и да Св. Петка постане слава општине Пљевља – у питању су хришћанске и најбоље европске тековине, и та се два односа према традицији и савремености ни на који начин не потиру. Јасно: уз наду да ће монолитне интерпретације историографије у маниру превазиђених тоталитарних, антидемократских режима и идеологија осуђених од стране Европског парламента, завршити тамо гдје су завршили и ови режими – у прошлости.

2/2