На данашњи дан...

МАЈОР МИХАИЛО ИЛИЋ ЈАГОДИНА 26. НОВЕМБАР 1845 - ПЛАНИНА ЈАВОР 5. СЕПТЕМБАР 1876.

Мајор Михаило Илић је један од Јаворских јунака, српски официр. војни писац, научник и преводилац. Говорио је немачки, руски и француски језик и био члан Српског ученог друштва. Његова дела служила су као уџбеници за војне школе. Рођен је 26. новембра 1845. у Јагодини, од мајке Јелице и оца Николе Илића, сина Илије и блиске рођаке војводе Стевана Јаковљевића. Погинуо је у борбама на Јанковом врху, на Јавору, код Ивањице, у Првом српско-турском (Јаворском) рату. Његов гроб се налази на Новом гробљу у Београду.

"ИЛИЋУ НОВИ ОБИЛИЋУ ДА ЈЕ ВИШЕ ТАКВИХ БИЛО КОСОВО БИ СЕ РАНИЈЕ ОСВЕТИЛО"


☦️【Созерцање】- Запратите

Ибар 05.09.2024.


☦️【Созерцање】- Запратите

Отац Оливер Суботић

Основна моћ медија је у нашем осећају који нам здрав разум намеће.
Не можемо разговарати, опонирати техничкој справи, екрану, слици...
То је само замка и привид зла.
Изговоримо да је лаж, да је привид, да је зло...
Изговоримо и спасимо и себе и своју децу.

☦️【Созерцање】- Запратите

Сарадња комуниста и усташа: Заједнички циљ рушења Краљевине Југославије

Комунисти су са усташама најмање две деценије пре почетка Другог светског рата имали веома блиску сарадњу. Она се заснивала на заједничком циљу а то је био рушење Краљевине Југославије. И усташе и комунисти су сматрали да је великосрпска буржоазија поробила друге народе и ускратила им државну самосталност.

На пример, након неуспешног Велебитског устанка 1932. године, Комунистичка партија Југославије је подржала ту оружану акцију усташа. У партијском листу „Пролетер” истакнуто је да Комунистичка партија Југославије „поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну”.

Након 3 године, дакле 1935. потписан је споразум између усташа и комуниста „О уништењу српства“, односно споразум о заједничком раду на уништењу Краљевине Југославије, Православља и Српства.

У новембру 1932. године, у тексту објављеном у званичном гласилу Комунистичке партије Југославије, секретар ЦК КПЈ Милан Горкић је критиковао комунистичке вође из Далмације јер се нису придружиле усташама током Велебитског устанка.

Током устанка који је пропао јер су се устаници разишли кућама, жандари су код села Јадовна убили припадника усташког покрета Степана Девчића. У знак освете усташе су по доласку на власт управо на том месту формирали концентрациони логор Јадовно.

За 132 дана постојања, од 11. априла до 21. августа 1941. године тамо су на најсуровије начине ликвидиране 40.123 особе. Јадовно представља само увод у оно шта ће се десити у Јасеновцу, најозлоглашенијем усташком логору у коме су на најсвирепије начине убијани Срби.

Да се вратимо на сарадњу комуниста и усташа. Већина учесника Велебитског устанка побегла је у Задар, који је био у саставу Италије. Ипак, неки од устаника су ухапшени и осуђени на вишегодишњу робију. То је био случај са једним од помоћника Андрије Артуковића, Јурајем–Јуцом Рукавином.

Он је осуђен на смртну казну, која је преиначена у казну доживотне робије. Током тамновања у Лепоглави Рукавина се упознао са истакнутим комунистом, Милованом Ђиласом. То познанство је касније омогућило одређене контакте током рата, а Рукавини је жалбу за помиловање саставио професор Сима Марковић, један од првих секретара КПЈ.

☦️【Созерцање】- Запратите

ТУРСКИ ПОПИС НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ 1455. ГОДИНЕ

Турски дефтер односно општи катастарски порески попис становника из 1455. године који је обављен на територији Бранковића која је обухватала заправо данашњу територију Косова и Метохије. Овај дефтер у себи садржи податак да у земљи Бранковића, односно на данашњем КиМ пре више од пет и по столећа постоји 46 албанских домаћинстава у 23 села, у просеку 2 куће по селу док је српских било 13000 у 480 насеобина. Турски попис констатује да у земљама Бранковића има 12985 српских кућа присутних у свих 480 села и свим градовима или 98.89%

75 Влашких кућа у 34 села или 0.56%

46 Арбанашких у 23 села или 0.34%

Турски попис каже да је по пореклу имена 96% становника српског порекла, а шиптарског 0.26% од укупног становништва земље Бранковића. И не само то,
него не постоји забележен чак ни један једини топоним албанског порекла.

Све до краја 17. столећа стање је идентично. Тачније уочљиво је да до тада шиптара готово да нема уопште на територији данашњег КиМ, да будемо прецизни има их мање од 2% и живели су у околини данашње Ђаковице непосредно уз границу са данашњом Албанијом. На територију КиМ доводи их Отоманска администрација и то почетком 18. столећа да би пореским обвезницима
попунили празан или полупразан простор који је настао јер су се Срби масовно иселили, по неким проценама, 100 000 до 150 000 душа под Патријархом Арсенијем трећим за време велике сеобе Срба.

У 14. столећу етничка структура је била још драматичнија; наиме, Дечанска хрисовуља из 1330. године садржи детаљан списак домаћинстава која су пописана у Метохији и данашњој северној Албанији, на метоху манастира Високи Дечани, па тако знамо да су од 89 села само три била албанска, те да су од 2.166 земљорадничких газдинстава и 2.666 сточарских само 44 била албанска, другим речима 1,8 одсто.

Најпопуларнија мушка имена на КиМ 1455. године су била Радислав, Богдан, Радица, Степан и Никола, док су женска била Оливера, Радислава, Стојислава, Јелена, Станислава, Владислава и Вукосава.
А век раније најпопуларнија мушка имена на истом тлу су била Рајко, Милош, Радослав, Богоје, Дорослав, Богдан, Прибоје и Милован.

Да све буде још јасније. Први помен Шиптара у литератури је био у 11. веку када се под побуњеним византијским војводом Ђорђем Манијаком налазило и неколико хиљада Шиптара.

☦️【Созерцање】- Запратите

14 врста древних хришћанских крстова

Православни Крст је више од једног предмета - он је светиња, молитва и извор утехе за вернике. Иако једноставан на први поглед, он одражава дубоке теолошке истине и служи као визуелни приказ хришћанске вере. Али, поред овог, постоји много других варијација крста познатих у православној традицији. Овде су приказани неки од њих.

Данас сваки православни хришћанин носи крст. То није само знак који показује нашу веру, већ је симбол Божје победе над злом и смрћу. Крст нас подсећа на жртву, коју је Бог дао за наше спасење и истовремено је и симбол васкрсења и вечног живота. Православни крст се најчешће приказује као једноставна вертикална линија пресечена хоризонталном, са краћом вертикалном линијом на горњем крају, представљајући савршенство и јединство Бога и човека. Хоризонтална и вертикална линија крста деле свет на четири дела, симболизујући четири стране света и, у ширем смислу, цео космос. Православни крст, иако једноставан на први поглед, је изузетно богат симболима. Његова геометријска структура одражава дубоке теолошке истине и служи као визуелни приказ хришћанске вере. Крст је више од једног предмета - он је светиња, молитва и извор утехе за вернике.

Али, поред овог, постоји много других варијација крста познатих у православној традицији.

1. Египатски хијероглиф "Анх"
Од првих векова хришћанства људи су користили египатски хијероглиф "Анцх" као симбол крста, јер је имао сличан облик. Значење речи "Анцх" је "живот". „Ја сам васкрсење и живот“ (Јован, 11:25).

2. Крст-сидро
У Посланици Јеврејима апостол Павле каже: „Да бисмо у двема непроменљивим стварима, у којима није било могуће да Бог лаже, имали јаку утеху ми који смо побегли у уточиште да се ухватимо за наду која нам је постављена: наду имамо као сидро душе, сигурно и постојано, и које улази у то унутар застора“ (Јеврејима, 6:18-19). Ово сидро наде је крст.
Како сидро изгледа као крст, постало је симбол наде у спасење и вечни живот. Према књизи „Хришћанска симболика” Алексеја Уварова, познатог археолога, у неким древним римским пећинама људи су пронашли плоче без икаквих натписа, али са знацима сидра.

3. Крст „Винова лоза“
Као што је Христос рекао: „Ја сам истинита лоза, и Отац мој је виноградар“ (Јован, 15:1). Главна вредност винове лозе је њена повезаност са Светим Причешћем.

4. Т-крст
У Римском царству одметници су погубљени на посебним „египатским“ крстовима. Ти крстови су личили на слово „Т“. Свети Дмитриј Ростовски пише, да је свети пророк Језекиљ имао визију у којој је видео, да је Божији анђео обележио Јерусалимце словом „Тау“ да би их заштитио од опасности (Језекиљ, 9,4). По предању, Свети Антоније Велики је на својој одећи носио Тау-крст.

5. Монограм „Штап Христов”
У римским катакомбама археолози су пронашли неке слике: штап пастира укршта слово „Кс“, које је прво слово Христовог имена на грчком језику, тако да заједно чине монограм Спаситеља, Христа Пастира.

6. Крст са полумесецем
У Књизи Откровења се каже: „И појави се велико чудо на небу; жена обучена у сунце, и месец под ногама њеним“ (Откривење, 12:1). Свети Оци кажу, да у овом случају месец симболизује крстионицу, у којој се Црква крсти. Друго значење полумесеца су колевка у Витлејему, путир са Телом Христовим. Такође симболизује лађу Цркве коју води Христос и сидро наде коју је дао Христос.

7. Крст са пупољцима
У Русији је ова врста крста коришћена за израду столних крстова чешће него било која друга врста. Такав крст можете видети на разним руским државним симболима и амблемима руских градова.

8. Крст са латицама
У црквеној визуелној уметности често се могу наћи крстови са латицама. На пример, такав крст можемо видети на омофору Светог Григорија Тауматурга, који је приказан на мозаицима у Катедрали Свете Софије у Кијеву.

9. Крст са капљицама
Четири капи на ивицама крста симболизују капи Христове крви, које су кропиле Крст током Распећа.

(наставак у коментару)

☦️【Созерцање】- Запратите

Чији је наш Скендербег?

Теодор Спандунис био је грчки историчар раног 16. века племићког порекла који је живео само неколико деценија после Ђурађа Кастриота Скендербега.

На страници број 47 његовог дела "О пореклу Османских царева" каже следеће:

"The Sultan was concerned by the discord in Albania; and he thought it best to be done with it by taking over the place. For some years it had been ruled by Skanderbeg, a most valiant man of Serbian origin"

Превод:

"Султан је био забринут због неслоге у Албанији; и сматрао је да је најбоље да се заузме то место. Неколико година владао је Скендербег, најхрабрији човек српског порекла"

☦️【Созерцање】- Запратите

Силван, Змај или Шумадијски овчар

Сматра се једном од најстаријих раса на овим просторима.

А Срби верују да нам је баш Бог подарио ове псе још од постанка света. Око 620. године је основан витешки ред Змаја, пратиоци српских витезова су били Силвани. Карактеристика овог пса била је да када започне сукоб или излази као победник или мртав. Примерци ове расе подсећају на Шарпланинце (познати још и као Илирски Овчари). Из ове расе сматра се да су настали управо Шарпланинци и Торњаци. Овај пас је гајен широм источне и средње Европе али трговичким путевима стигао је још и у Монголију и Португалију. Српска варијанта популарно се зове Шумадинац или Змај, македонска Караман, а Грчка Драконијос (Змај). На основу писаних докумената из 13. века о правилима одгајања овог пса која су преношена хиљадама година види се да је Змај гајен дуже од његових сродника из околних земаља. Ови пси одлично чувају територију и могу да толеришу мање псе који не доводе у питање њихову доминацију.Српски Силван је независан и резервисан пас. обично развија јаку везу са једном особом и њеном имовином док су опрезни према странцима. То је веома стабилан и интелигентан Молосер али могу бити веома агресивни према странцима и псима који их угрожавају. Занимљива карактеристика ове расе је да су женке активније и преданији радници од мужјака који углавном остају близу имања и стада док су женке те које се прве супростављају предаторима, само ако женке не најуре уљеза или су предатори превише близу стада мужјаци улазе у сукоб. Од свих типова Силвана српски Змај је раса која је најбоље осмишљена са најригорознијим стандардима и са најдужим родовником, за основну сорту је установљено да је настала пре више од 7000 година и да се према писаној форми узгаја од 13. века. Силван је познат по томе да има мала легла, само два до три штенета по сезони и да се женке паре једном годишње. Ипак модерне расе имају већа легла због увођења других раса у крвну линију, познат као тихи ратник и неми заштитник чистокрвни Силван ретко лаје и захтева обуку да би лајао кад чува. Због ове особине Силвани су ангажовани у заседама у герилским ратовима у скоро свим војним сукобима на Балкану (Хелму) током векова. Чак и у Шумадијској Силванској области у Србији Силвански пас је на рубу изумирања, њихова крв међутим наставља да тече кроз скоро сваког Молосера данас.

Ову причу завршавамо са цитатом из Душановог законика:

"Свима онима који Змајеве држе, овај законик нек се у ум постави и довека поштује, јер Змајеви су уз нас од давнина, од пре него што смо и слово имали, па их ваља поштовати и чувати јер су од Бога, као што нас без Змајева не би било, тако нас без Змајева неће ни бити."


☦️【Созерцање】- Запратите

Свети Јустин Ћелијски: Беседа на празник Рођење Пресвете Богородице

Данас је рођендан Пресвете Богомајке. То значи, данас је рођендан једине истинске Радости у овоме свету, једине истинске и бесмртне Радости. Какву то радост јавља жена Ева када ми знамо да је жена унела грех, смрт и ђавола у овај свет?

Чиме је то Њен рођендан уистину празник вечне Радости? У томе што је Она – Мајка Богочовека Господа Христа, што нам је родила Бога. А има ли ишта од тога већег у овоме свету? Бог, Кога смо ми били отерали, род људски отерао са земље гресима својим, страстима својим, залима својим – тај Бога рађа се од Пресвете Дјеве Марије…
Чиме је Она заслужила то? Светим животом Својим … Њено срце није … Њену душу није ломила никаква страст. Сва света, Сва у храму, претворивши и тело Своје у храм Божији, и душу Своју у храм Божији, Она је заиста удостојила Себе да постане Мајком Божијом у овоме грешном земаљском свету.

Родивши нам Бога, Она је родила – кога? Родила је Вечни Живот за нас људе, родила је Вечну Истину, родила је Вечну Правду, родила је Вечно Добро

Како овај свет изгледа страшан у мраку греха и у тами смрти? Гле, грануло сунце Васкрсења Спасовог! Из Његовог гроба свет је први пут осетио вечну бесмртну радост, први пут се човек осетио јачим од смрти, први пут се човек осетио јачим од ђавола, први пут се човек осетио јачим од пакла. Јер Васкрсење Господа Христа и јесте Живот Вечни. По једној мисли од Светог Василија Великог, Васкрсењем Својим Господ је пропутио пут сваком телу људском у бесмртност и Живот Вечни, сваком телу, и моме и твоме. И сваком човеку услов је да сатиремо грех што је у нама, да побеђујемо грех, да се боримо против њега, и тиме ми ћемо стећи постепено вечне Божанствене силе које насељују и усељују Вечни Божански Живот у наше људске душе.

Какав би изгледао свет без Господа Исуса Христа? Мрак, тама. Цео свет непрегледна гробница, у којој се слажу телеса људска једно до другог, где је сав овај свет … поплочан костима људи. Сав је програмиран страшно остацима људскога бића. А кад је грануло Васкрсење Спасово, Вечни Живот, онда, онда је заиста бесмртна и вечна Радост посетила земљу и цео род људски, и обистинило се оно што се дивно хвали и пева у песми Пресветој Богородици: да је сва васељена заливена вечном Божанском Радошћу. У данашњој Радости, у данашњем Празнику, у данашњем Рођендану Пресвете Богомајке, засијала је и радост божићна, радост ускршња, и радост преображенска. Јер нико потпуније, нико савршеније није испунио Еванђеље Господа Исуса Христа у овоме свету од Пресвете Богомајке. Она је Прва после Њега победила смрт, Прва после Њега јавила се безгрешна у овоме свету, Прва донела у овај свет Вечну Божанску Истину, Вечну Божанску Правду. И ми сад знамо, знамо да се боримо против сваке лажи, а основна лаж, а прва лаж у овоме свету то је безбожништво, то је лудило људског бића, то је тврдња да нема Бога (Пс. 14,1), то је свршено лудило у које може пасти човек.

Није узалуд да су све наше задужбине мање-више, почев још од Студенице, посвећене Пресветој Богомајци, или њеном Рождеству, као што је Студеница, или Ваведењу, или Успенију. Њу наши свети преци славили су најчешће после Господа Исуса Христа. То је аманет од њих … свима нама да душе своје освећујемо и просвећујемо вршећи заповести Господа Исуса Христа, живећи по Његовом Светом Еванђељу. И да тако непострадано изађемо из овога света и уђемо у онај свет где би боравили са светим Анђелима и Светитељима Божијим, непрекидно славећи Чудесног Господа Исуса Христа и Његову Пресвету Богомајку, Којој нека је част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

☦️【Созерцање】- Запратите

Натпис на косовском каменом стубу је запис о Косовском боју 1389. године, који је саставио син и наследник кнеза Лазара, Деспот Стефан Лазаревић.

„Човече који српском земљом ступаш,
било да си дошљак или овдашњи,
ма ко да си и ма шта да си,
када дођеш на поље ово,
које се зове Косово,
по свему ћеш угледати пуно костију мртвих,
те са њима и камену природу,
мене крстозначног као стег,
видећеш како посред поља управно стојим.
Да не проминеш и да не превидиш
као нешто залудно и ништавно,
но молим те, приђи и приближи се мени, о љубими,
и размотри речи које ти преносим,
и из тога ћеш разумети због ког узрока
и како и зашто ја стојим овде,
јер истину ти говорим,
ништа мање од живога,
да ћу вам изнети у суштини све што се збило.
Овде негда бејаше велики самодржац,
чудо земаљско и рига српски,
звани Лазар, кнез велики,
побожности непоколебими стуб,
доброразумља пучина и мудрости дубина,
огњени ум и заштитник странаца,
хранитељ гладних и миловање ништих,
скрбних миловање и утешитељ,
који воли све што хоће Христос,
коме иде сам по својој вољи
и са свима својим безбројним мноштвом,
колико је под руком његовом.
Мужеви добри, мужеви храбри,
мужеви, ваистину, у речи и у делу
који се блистају као звезде светле,
као земља цветовима шареним,
одевени златом и камењем драгим украшени,
многи коњи изабрани и златоседлани,
сведивни и красни коњаници њихови.
Свеплеменитих и славних
као какав добри пастир и заштитник,
мудро приводи духовне јагањце
да у Христу добро скончају
и приме мучења венац
и вишње славе учесници буду.
И тако сложно велико безбројно мноштво
скупа с добрим и великим господином,
добром душом и вером најтврђом,
као на красну дворану и многомирисану храну
на непријатеља се устремише
и праву змију згазише
и умртвише дивљу звер и великог противника
и неситога ада свејадца,
велим Амурата и сина његова,
аспидин и гујин пород,
штене лавово и василсково,
па са њима и не мало других.
О чудеса Божијих судбина,
ухваћен би храбри страдалац
безаконим агаренским рукама
и крај страдању добро сам прима
и мученик Христов постаје
велики кнез Лазар.
Не посече га нико други, о љубими,
до сама рука тога убице, сина Амуратова,
И све ово речено сврши се
лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак,
а час је био шести или седми,
не знам, Бог зна. ”

ВИДЕО ПРЕУЗЕТ СА ЈУТЈУБ КАНАЛА МРАМОРЈЕ

☦️【Созерцање】- Запратите

Кад смо већ код тога да два јајета могу да држе човека цео дан ситим, да се присетимо Таина.


Таин је српски војнички хлеб. Најслађи ратни залогај наших предака, учесник битака, сведок жртава и аманет потомака. У боју љут, у глади немилосрдан, у добру добар, у злу предобар.

Таин је врста војног хлеба начињеног од специфичне мешавине раженог и белог брашна, која је могла да траје дуго и да снагу српским војницима у борби. Чињеница да је обавезни део униформе била торбица за хлеб сведочи о томе да је таин заиста био светиња за војника, коју је он морао све време рата да користи како би преживео све недаће и оскудице. Сваком српском војнику дневно је следовала векна хлеба од 800 грама да војнику обезбеди довољну енергетску вредност, како би могао да извршава основне борбене задатке. Таин је био веома важан да српски војник током рата преживи све недаће и оскудице у исхрани.

Таин има велику енергетску снагу, па су српски војници могли да буду спремни за све недаће који су им се дешавале.
Да војска заиста маршира на свом желуцу, како је говорио Наполеон, још једном је потврђено у Првом светском рату.
Српски војник када би кретао у рат увек је праћен на пут са речима својих мајки да чувају први Таин који добију.

Аустроугарски војник и новинар Егон Ервин Киш је о тим драматичним тренуцима крајем августа 1914. записао у дневнику: “Армија је потучена и налази се у безобзирном, дивљем и паничном бегу. Једна потучена војска – не, једна разбијена руља јурила је у безумном страху према граници…”

☦️【Созерцање】- Запратите