Србија је освојила злато на Олимпијским играма. Ватерполо репрезентација Србије је победила Хрватску 13:11.
Комшије није вам ово ногомет!
☦️【Созерцање】- Запратите
Комшије није вам ово ногомет!
☦️【Созерцање】- Запратите
Оче наш, који си на небесима,
да се свети име Твоје;
да дође царство Твоје;
да буде воља Tвоја
и на земљи као на небу;
Хлеб наш насушни дај нам данас;
и опрости нам дугове наше
као што и ми опраштамо дужницима својим;
И не уведи нас у искушење,
но избави нас од злога.
Амин!
☦️【Созерцање】- Запратите
да се свети име Твоје;
да дође царство Твоје;
да буде воља Tвоја
и на земљи као на небу;
Хлеб наш насушни дај нам данас;
и опрости нам дугове наше
као што и ми опраштамо дужницима својим;
И не уведи нас у искушење,
но избави нас од злога.
Амин!
☦️【Созерцање】- Запратите
Forwarded from БУНТ је стање духа ☦︎
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
Из дана у дан ћемо објављивати све "српскије" и "српскије" објаве да филтрирамо пратиоце да остане оно најбоље што имамо на телеграму за сада, праве Србе. Ових дана смо форсирали спорт, наравно, да подржимо наше спортисте, да се веселимо са њима али и да проредимо мало пратиоце који су у Дуци Симоновић и Мирољуб Петровић фазону, испраних мозгова како је све један велики бесмисао, хлеба и игара за широке народне масе. Такви пратиоци нам не трабају. Не требају нам ни провокатори, другосрбијанци и остали полусвет. На почетку смо још рекли да ћемо се бавити свим темама иако је назив канала и лого везан за хришћанство, православље. Бавимо се и бавићемо се свим темама.
☦️【Созерцање】- Запратите
☦️【Созерцање】- Запратите
Може се приметити како су, по друштвеним мрежама, углавном са одобравањем, прихваћене отровне стрелице упућене нашим доносиоцима медаља из Париза због "изостајања подршке" народном протесту против тровања земље.
Шта се десило на том балкону? Зашто нису нешто рекли?
Шта су могли да кажу? Где би се то чуло? Шта би тиме постигли?
Када један Новак Ђоковић који је убедљиво својим статусом најзаштићенији од (емпиријски утврђено) врло осветољубивог режима, није одабрао да се експонира (иако се већ раније врло јасно декларисао), одакле идеја да се очекује тако нешто од младића и девојке чија тек започета каријера може да се заврши потезом оловке неког партијског чиновника.
Они су свој део посла за Србију урадили! Цео свет је чуо Српску химну и видео нашу заставу, рефлектор је окренут за тренутак на ову земљу, а самим тиме и на тровачке фирме и на окупирану покрајину и на погроме тамо!
Пре него што се прикључимо онима који смишљају шта би други могли још да жртвују за Србију, погледајмо се у огледало и размислимо, шта смо ми, понаособ урадили за своју земљу, шта смо жртвовали, као што су нам и преци радили.
☦️【Созерцање】- Запратите
Шта се десило на том балкону? Зашто нису нешто рекли?
Шта су могли да кажу? Где би се то чуло? Шта би тиме постигли?
Када један Новак Ђоковић који је убедљиво својим статусом најзаштићенији од (емпиријски утврђено) врло осветољубивог режима, није одабрао да се експонира (иако се већ раније врло јасно декларисао), одакле идеја да се очекује тако нешто од младића и девојке чија тек започета каријера може да се заврши потезом оловке неког партијског чиновника.
Они су свој део посла за Србију урадили! Цео свет је чуо Српску химну и видео нашу заставу, рефлектор је окренут за тренутак на ову земљу, а самим тиме и на тровачке фирме и на окупирану покрајину и на погроме тамо!
Пре него што се прикључимо онима који смишљају шта би други могли још да жртвују за Србију, погледајмо се у огледало и размислимо, шта смо ми, понаособ урадили за своју земљу, шта смо жртвовали, као што су нам и преци радили.
☦️【Созерцање】- Запратите
Зашто?
Читали смо Достојевског.
•••
Покаткад ми Бог даје часове савршеног мира; у тим часовима ја волим и верујем да и мене воле; y тим часовима ја сам формулисао своје Вјерују, y коме је све јасно и свето за мене. Ово Вјерују сасвим просто; ево њега:
Ја верујем да нема ничег дивнијег, дубљег, симпатичнијег, разумнијег, људскијег и савршенијег од Христа. Са суревњивом љубављу ја говорим себи, да не само нема Њему слична, него и да не може бити. Шта више, ја изјављујем: када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином.
Без Христа све одједном постаје одвратно и грешно. Покажите ми нешто боље од Христа! Покажите ми ваше праведнике које ћете славити место Христа!
Христос је Бог онолико колико је то земља сила y стању да посведочи.
Да, већ сама жеђ за духовном културом је духовна просвећеност. Савест без Бога је ужас, она може да заблуди до најнеморалнијих граница. Романи Ф.М.Достојевског, дубоког срдачног и хришћанског генија који чини духовни мост између земаљског и вечног, били су и остали животворни извор вере православне, извор снаге која исправља и препорађа сваког од нас.
„Наш народ је велики и леп зато што верује и зато што има православље“, рећи ће писац и забележити у својој свесци: „Погледајте ближе православље: ово није само црквеност и обредност, то је живо осећање, које се међу нашим народом претворило у једну од оних основних живих снага без којих народи не могу да живе. У руском хришћанству, у стварности, уопште нема чак ни мистицизма, постоји једна љубав према човечанству, један Христов лик – бар је ово главна ствар“.
Многи свеци XX века, на пример, Јустин Поповић, називали су писца својим учитељем, а 1970-их, када су цркве неочекивано почеле да се попуњавају младима, многи су на питање: „Зашто?“ одговорили: „Читали смо Достојевског“.
Фјодор Михајлович, који је у детињству научио да чита уз књигу „Сто четири свете приче Старог и Новог Завета“, посебно се сећао ђакона који је њега, шестогодишњака, и браћу учио Закону Божијем, дирући њихова срца.
Радећи на свом последњем роману, „Браћа Карамазови“, Достојевски је свој главни задатак формулисао на следећи начин и, по нашем мишљењу, успешно га је решио: „Црква као позитиван друштвени идеал требало је да постане централна идеја новог романа…”
Црква, чија је сврха да поново уједини људе у јединство које су изгубили, где би сви били као Христос. Као епиграф роману Достојевски узима речи из Јеванђеља по Јовану: „Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси“. Васкршње метафоричко значење ове фразе кључно је не само за „Браћу Карамазових“, већ и за целокупно дело писца као приче о духовној смрти и духовном препороду, о човеку и Христу, о земаљском постојању и Цркви.
Бескомпромисно следећи јеванђелске истине, Достојевски је себи саставио Символ вере: „…нема ништа љупкије, дубље, симпатичније и савршеније од Христа. Са суревњивом љубављу говорим себи: не само нема Њему слична, него и не може бити. Ја штавише изјављујем: Када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би збиља истина искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином“.
Читајте Достојесвског и запратите - ☦︎【Созерцање】
Читали смо Достојевског.
•••
Покаткад ми Бог даје часове савршеног мира; у тим часовима ја волим и верујем да и мене воле; y тим часовима ја сам формулисао своје Вјерују, y коме је све јасно и свето за мене. Ово Вјерују сасвим просто; ево њега:
Ја верујем да нема ничег дивнијег, дубљег, симпатичнијег, разумнијег, људскијег и савршенијег од Христа. Са суревњивом љубављу ја говорим себи, да не само нема Њему слична, него и да не може бити. Шта више, ја изјављујем: када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином.
Без Христа све одједном постаје одвратно и грешно. Покажите ми нешто боље од Христа! Покажите ми ваше праведнике које ћете славити место Христа!
Христос је Бог онолико колико је то земља сила y стању да посведочи.
Да, већ сама жеђ за духовном културом је духовна просвећеност. Савест без Бога је ужас, она може да заблуди до најнеморалнијих граница. Романи Ф.М.Достојевског, дубоког срдачног и хришћанског генија који чини духовни мост између земаљског и вечног, били су и остали животворни извор вере православне, извор снаге која исправља и препорађа сваког од нас.
„Наш народ је велики и леп зато што верује и зато што има православље“, рећи ће писац и забележити у својој свесци: „Погледајте ближе православље: ово није само црквеност и обредност, то је живо осећање, које се међу нашим народом претворило у једну од оних основних живих снага без којих народи не могу да живе. У руском хришћанству, у стварности, уопште нема чак ни мистицизма, постоји једна љубав према човечанству, један Христов лик – бар је ово главна ствар“.
Многи свеци XX века, на пример, Јустин Поповић, називали су писца својим учитељем, а 1970-их, када су цркве неочекивано почеле да се попуњавају младима, многи су на питање: „Зашто?“ одговорили: „Читали смо Достојевског“.
Фјодор Михајлович, који је у детињству научио да чита уз књигу „Сто четири свете приче Старог и Новог Завета“, посебно се сећао ђакона који је њега, шестогодишњака, и браћу учио Закону Божијем, дирући њихова срца.
Радећи на свом последњем роману, „Браћа Карамазови“, Достојевски је свој главни задатак формулисао на следећи начин и, по нашем мишљењу, успешно га је решио: „Црква као позитиван друштвени идеал требало је да постане централна идеја новог романа…”
Црква, чија је сврха да поново уједини људе у јединство које су изгубили, где би сви били као Христос. Као епиграф роману Достојевски узима речи из Јеванђеља по Јовану: „Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси“. Васкршње метафоричко значење ове фразе кључно је не само за „Браћу Карамазових“, већ и за целокупно дело писца као приче о духовној смрти и духовном препороду, о човеку и Христу, о земаљском постојању и Цркви.
Бескомпромисно следећи јеванђелске истине, Достојевски је себи саставио Символ вере: „…нема ништа љупкије, дубље, симпатичније и савршеније од Христа. Са суревњивом љубављу говорим себи: не само нема Њему слична, него и не може бити. Ја штавише изјављујем: Када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би збиља истина искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином“.
Читајте Достојесвског и запратите - ☦︎【Созерцање】
Media is too big
VIEW IN TELEGRAM
На острву Видо америчка корпорација закупила земљиште и направила плажу, против чега се боре локални Грци. Онда је дошао Србин и побацао им лежаљке.
Актуелни градоначелник је дошао сат времена после и наложио да се лежаљке склоне.
☦️【Созерцање】- Запратите
Актуелни градоначелник је дошао сат времена после и наложио да се лежаљке склоне.
☦️【Созерцање】- Запратите
На данашњи дан 25. августа 325. године је ЗАВРШЕН Први васељенски сабор.
Препрослављен јеси Христе Боже наш, као светиљке на земљи утврдио си оце наше, и њима као истином вере све нас учиш: Многомилостиви слава Теби.
Овај Свети сабор би одржан у граду Никеји, у области Витинији у Малој Азији, 325. године у време светог цара Константина Великог (305-337. године). Овај Сабор беше сазван да отклони забуну, коју својим кривим учењем створио беше Арије, свештеник александријски. Он је, наиме, распростирао учење као да Господ Христос, Син Божји, није прави Бог, него да је у времену створен од Бога, те према томе није превечни Син Божји, раван по суштини и бићу Богу Оцу. Због оваквог Аријевог учења њега је најпре осудио његов епископ, Свети Александар Александријски (и то два пута: 319. и 323. године на саборима у Александрији), али то Арије није послушао, него је чак покренуо неке своје пријатеље и једномишљенике епископе да поведу борбу против Светог Александра и Православља које је он заступао. Чувши за тај спор, цар Константин упути у Александрију старог и искусног епископа Осију, из града Кордубе у Шпанији, али како ни тада није дошло до мира у Цркви свети цар сазове све епископе у град Никеју месеца маја 325. године.
На овом Сабору учествовало је око 318 Светих отаца, међу којима су били: Свети Осија, као председник Сабора, Свети Александар Александријски и његов ђакон Св. Атанасије Велики (који је касније постао епископ Александријски и највећи борац за Православље против Аријеве јереси), затим Свети Евстатије Антиохијски, Свети Јаков Низибијски, Свети Николај Мирликијски, Свети Спиридон Тримитунски, Свети Ахилије Лариски, Свети Пафнутије Тиваидски, Макарије Јерусалимски, Александар Солунски, Јевсевије Кесаријски, Јован Персијски, Аристак Јерменски и други многи са Истока. А са Запада, осим Светог Осије, присуствовали су: Теофил Готски, Цецилијан Картагенски, представници Светог Силвестра Римског и други.
Сабор је осудио учење Аријево и Арија и његове присталице предао анатеми, пошто ни он ни они нису хтели да се покају. Они зато од цара буду прогнани у Илирик, тј. на Балкан .Тада Свети васељенски сабор богомудро изложи и изрази ону праву веру Цркве Христове о Њему као правом и вечном Сину Божјем и Богу, коју је Црква имала од самог почетка од Господа и Светих апостола. Кратко изложена та вера у Свету Тројицу, у Сина Божјег и Његово оваплоћење ради нашег спасења, назива се Симбол вере и главни посао овога Сабора био је утврђење тог Симбола вере једног и јединственог за све верне. Свети сабор је коначно утврдио васељенски Симбол вере, али пошто је на овом Сабору само укратко било речено о Духу Светом зато је на Другом васељенском сабору 381. године у Цариграду овај Симбол допуњен и дефинитивно запечаћен, тако да је постао и остао непроменљив кроз све векове као што је и правилна (православна) вера Цркве остала непромењена и непроменљива кроз све векове. (Касније су Латини, Римокатолици, у 11. веку, почели да мењају овај свети Симбол вере, због чега су тада и отпали од Православне цркве).
☦️【Созерцање】- Запратите
Препрослављен јеси Христе Боже наш, као светиљке на земљи утврдио си оце наше, и њима као истином вере све нас учиш: Многомилостиви слава Теби.
Овај Свети сабор би одржан у граду Никеји, у области Витинији у Малој Азији, 325. године у време светог цара Константина Великог (305-337. године). Овај Сабор беше сазван да отклони забуну, коју својим кривим учењем створио беше Арије, свештеник александријски. Он је, наиме, распростирао учење као да Господ Христос, Син Божји, није прави Бог, него да је у времену створен од Бога, те према томе није превечни Син Божји, раван по суштини и бићу Богу Оцу. Због оваквог Аријевог учења њега је најпре осудио његов епископ, Свети Александар Александријски (и то два пута: 319. и 323. године на саборима у Александрији), али то Арије није послушао, него је чак покренуо неке своје пријатеље и једномишљенике епископе да поведу борбу против Светог Александра и Православља које је он заступао. Чувши за тај спор, цар Константин упути у Александрију старог и искусног епископа Осију, из града Кордубе у Шпанији, али како ни тада није дошло до мира у Цркви свети цар сазове све епископе у град Никеју месеца маја 325. године.
На овом Сабору учествовало је око 318 Светих отаца, међу којима су били: Свети Осија, као председник Сабора, Свети Александар Александријски и његов ђакон Св. Атанасије Велики (који је касније постао епископ Александријски и највећи борац за Православље против Аријеве јереси), затим Свети Евстатије Антиохијски, Свети Јаков Низибијски, Свети Николај Мирликијски, Свети Спиридон Тримитунски, Свети Ахилије Лариски, Свети Пафнутије Тиваидски, Макарије Јерусалимски, Александар Солунски, Јевсевије Кесаријски, Јован Персијски, Аристак Јерменски и други многи са Истока. А са Запада, осим Светог Осије, присуствовали су: Теофил Готски, Цецилијан Картагенски, представници Светог Силвестра Римског и други.
Сабор је осудио учење Аријево и Арија и његове присталице предао анатеми, пошто ни он ни они нису хтели да се покају. Они зато од цара буду прогнани у Илирик, тј. на Балкан .Тада Свети васељенски сабор богомудро изложи и изрази ону праву веру Цркве Христове о Њему као правом и вечном Сину Божјем и Богу, коју је Црква имала од самог почетка од Господа и Светих апостола. Кратко изложена та вера у Свету Тројицу, у Сина Божјег и Његово оваплоћење ради нашег спасења, назива се Симбол вере и главни посао овога Сабора био је утврђење тог Симбола вере једног и јединственог за све верне. Свети сабор је коначно утврдио васељенски Симбол вере, али пошто је на овом Сабору само укратко било речено о Духу Светом зато је на Другом васељенском сабору 381. године у Цариграду овај Симбол допуњен и дефинитивно запечаћен, тако да је постао и остао непроменљив кроз све векове као што је и правилна (православна) вера Цркве остала непромењена и непроменљива кроз све векове. (Касније су Латини, Римокатолици, у 11. веку, почели да мењају овај свети Симбол вере, због чега су тада и отпали од Православне цркве).
☦️【Созерцање】- Запратите
Пустити песму испод објаве док читате.
Бели зумбул
Док је из једне разрушене цвећаре, у Улици Риге од Фере на Дорћолу, сакупљао разбацане беле зумбуле, у јеку бомбардовања Београда са речних монитора од стране аустроугарске војске, септембра 1915. године, његови верни војници су га само немо и у благом чуду посматрали!
Затим је, тадашњи потпоручник, Ђорђе Себастијан Рош (1896-1977) из склепаног букета извадио цвет по цвет, те сваком војнику редом, заденуо у капу.
- Кад гинемо, да гинемо закићени! За мном јунаци!
Његово искуство из Другог балканског рата, затим херојско војевање на Церу 1914, где је први пут био рањен у руку, као и храброст, одлучност и лидерство које је наследио од оца Себастијана, чувеног инжењера, предузетника и добротвора који се крајем 19. века настанио са породицом у Београду, довело га је на прву линију одбране Београда, тик иза легендарног мајора Гавриловића чије је чувене речи пред јуриш и записао:
„Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања. Наш пук је жртвован за част отаџбине и Београда. Ви немате шта да се бринете за своје животе који више не постоје. Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!"
У тој крвавој борби, када је више хиљада наших војника и грађана изгубило живот, Ђорђе Рош је тешко рањен у врат, и само захваљујући несвакидашњој храбрости Јелене Милутиновић, глумице Народног позоришта, која га је уз помоћ неколико комшија, однела у америчку болницу, остаје жив, али сада као заробљеник. Пребачен је у логор Егер у Чешкој одакле два пута покушава бекство, а затим глуми „шенутост", те лекарска комисија потписује за њега размену, а Црвени крст га, 1917, спроводи у Швајцарску одакле убрзо стиже на Солунски фронт и постаје извиђач, а касније и пилот!
Између два светска рата био је врло успешан и цењен привредник у Београду. Подржао је оснивање Краљевског клуба „Наша крила", здушно помагао домаћу авио компанију „Аеропут", а уочи Другог светског рата обновио је манастир Грачаницу и саградио конаке, а током рата и манастир Жичу.
Нова власт му све одузима, те се са породицом сели у Швајцарску, затим у Аргентину и најзад 1960. у Немачку где сазнаје да је манастир Хиландар у врло тешком стању. Истог тренутка са принцом Томиславом Карађорђевићем оснива Комитет за обнову Хиладара након чега креће у акцију сакупљања помоћи. Како би био што ближе нашој светињи, од 1966. са супругом живи у шатору у Уранополису, малом рибарском месту поред Свете Горе. Сакупљени новац је улагао у обнову Хиландара и изградњу библиотеке.
Једнога дана током пролећа 1977, пловећи
на малом чамцу према пристаништу за Хиландар, што је често чинио, осетио је бол у грудима и у тренутку пристајања на обалу Свете Горе, пао је лицем ка манастиру. Умро је као што је и желео.
На иницијативу старешине Хиландара Митрофана, гувернер Свете Горе проф. Цимис, издао је јединствену дозволу да се Ђорђе Рош сахрани у манастирској порти, те је он тако постао једини човек који за живота није носио монашку ризу, а који почива на светом тлу Хиландара.
☦️【Созерцање】- Запратите
Бели зумбул
Док је из једне разрушене цвећаре, у Улици Риге од Фере на Дорћолу, сакупљао разбацане беле зумбуле, у јеку бомбардовања Београда са речних монитора од стране аустроугарске војске, септембра 1915. године, његови верни војници су га само немо и у благом чуду посматрали!
Затим је, тадашњи потпоручник, Ђорђе Себастијан Рош (1896-1977) из склепаног букета извадио цвет по цвет, те сваком војнику редом, заденуо у капу.
- Кад гинемо, да гинемо закићени! За мном јунаци!
Његово искуство из Другог балканског рата, затим херојско војевање на Церу 1914, где је први пут био рањен у руку, као и храброст, одлучност и лидерство које је наследио од оца Себастијана, чувеног инжењера, предузетника и добротвора који се крајем 19. века настанио са породицом у Београду, довело га је на прву линију одбране Београда, тик иза легендарног мајора Гавриловића чије је чувене речи пред јуриш и записао:
„Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања. Наш пук је жртвован за част отаџбине и Београда. Ви немате шта да се бринете за своје животе који више не постоје. Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!"
У тој крвавој борби, када је више хиљада наших војника и грађана изгубило живот, Ђорђе Рош је тешко рањен у врат, и само захваљујући несвакидашњој храбрости Јелене Милутиновић, глумице Народног позоришта, која га је уз помоћ неколико комшија, однела у америчку болницу, остаје жив, али сада као заробљеник. Пребачен је у логор Егер у Чешкој одакле два пута покушава бекство, а затим глуми „шенутост", те лекарска комисија потписује за њега размену, а Црвени крст га, 1917, спроводи у Швајцарску одакле убрзо стиже на Солунски фронт и постаје извиђач, а касније и пилот!
Између два светска рата био је врло успешан и цењен привредник у Београду. Подржао је оснивање Краљевског клуба „Наша крила", здушно помагао домаћу авио компанију „Аеропут", а уочи Другог светског рата обновио је манастир Грачаницу и саградио конаке, а током рата и манастир Жичу.
Нова власт му све одузима, те се са породицом сели у Швајцарску, затим у Аргентину и најзад 1960. у Немачку где сазнаје да је манастир Хиландар у врло тешком стању. Истог тренутка са принцом Томиславом Карађорђевићем оснива Комитет за обнову Хиладара након чега креће у акцију сакупљања помоћи. Како би био што ближе нашој светињи, од 1966. са супругом живи у шатору у Уранополису, малом рибарском месту поред Свете Горе. Сакупљени новац је улагао у обнову Хиландара и изградњу библиотеке.
Једнога дана током пролећа 1977, пловећи
на малом чамцу према пристаништу за Хиландар, што је често чинио, осетио је бол у грудима и у тренутку пристајања на обалу Свете Горе, пао је лицем ка манастиру. Умро је као што је и желео.
На иницијативу старешине Хиландара Митрофана, гувернер Свете Горе проф. Цимис, издао је јединствену дозволу да се Ђорђе Рош сахрани у манастирској порти, те је он тако постао једини човек који за живота није носио монашку ризу, а који почива на светом тлу Хиландара.
☦️【Созерцање】- Запратите
Ова слика је дело турског уметника Абидина Дина, на питање великог књижевника Назима Хикмета када га је упитао:
"Знаш ли да нацрташ срећу?"
Ово ремек-дело је био одговор...
☦️【Созерцање】- Запратите
"Знаш ли да нацрташ срећу?"
Ово ремек-дело је био одговор...
☦️【Созерцање】- Запратите
Forwarded from Принцип
Пољубите своје мајке и децу и помолите се пресветој Богородици, која се на данашњи дан вазнела у небеса и придружила свом сину Христу.
Срећно и причешће свој браћи и сестрама која су јутрос била на литургији. Слава Богу!
www.group-telegram.com/principshop
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM
Једна стара вест али није наодмет да се подсетимо великих дела великих људи.
Пољакиња Марија Андрејчик освајачица сребрне медаље у бацању копља на Олимпијским играма у Токију 2021. године је своју медаљу ставила на аукцију како би прикупила средства неопходна за операцију срца једног малог дечака по имену Милош из Пољске.
Пољакиња је своје највредније одличје у каријери ставила на аукцију и сребро из Токија је продато.
"Права вредност медаље заувек остаје у срцу. Медаља је само предмет, али може бити од велике користи другима. Ово сребро може спасити живот уместо да скупља прашину у ормару. Зато сам одлучила да је ставим на аукцију", рекла је тада Марија пре него што је медаља продата.
Пољски ланац продавница Жабка (Żabka) је откупио ову медаљу за 44000 евра а затим су медаљу вратили Марији.
☦️【Созерцање】- Запратите
Пољакиња Марија Андрејчик освајачица сребрне медаље у бацању копља на Олимпијским играма у Токију 2021. године је своју медаљу ставила на аукцију како би прикупила средства неопходна за операцију срца једног малог дечака по имену Милош из Пољске.
Пољакиња је своје највредније одличје у каријери ставила на аукцију и сребро из Токија је продато.
"Права вредност медаље заувек остаје у срцу. Медаља је само предмет, али може бити од велике користи другима. Ово сребро може спасити живот уместо да скупља прашину у ормару. Зато сам одлучила да је ставим на аукцију", рекла је тада Марија пре него што је медаља продата.
Пољски ланац продавница Жабка (Żabka) је откупио ову медаљу за 44000 евра а затим су медаљу вратили Марији.
☦️【Созерцање】- Запратите
Forwarded from Љетописац
Please open Telegram to view this post
VIEW IN TELEGRAM