Forwarded from Огњило
СРПСКИ ДВОГЛАВИ ОРАО У ЕНГЛЕСКОЈ (из 1491)
Још XV у веку Дубровачки трговци су имали раширену мрежу својих постаја по свету. Између осталог у Саутхемптону, луци на југу Енглеске имали су своје удружење (Guild of Sclavonians). У цркви Светог Николе у месту North Stoneham, пар километара од Саутхемптона, вероватно на тадашњем трговачком путу, налази се надгробна плоча подигнута 1491. а поново откривена око 1980, померањем плоча које су се налазиле преко. На плочи је натпис ANNO DOMINI M.CCCC.LXXXXI. SEPVLTVRA DE LA SCHOLA DE SCLAVONI, у четири угла се налазе симболи четири јеванђелиста, а у средини је непогрешиви доказ ко су били ти Дубровчани – двоглави орао симбол српске државе која је нешто пре тога пропадала. Хрвати својатају ту плочу, али познато је да пре XX века у Дубровнику и није било хрвата, а двоглави орао не може бити немачки као што Хрвати тумаче јер Дубровчани не би имали никакав разлог да стављају немачки симбол свега неколико година након што га је цар Максимилијан Хабсбуршки први пут употребио
Још XV у веку Дубровачки трговци су имали раширену мрежу својих постаја по свету. Између осталог у Саутхемптону, луци на југу Енглеске имали су своје удружење (Guild of Sclavonians). У цркви Светог Николе у месту North Stoneham, пар километара од Саутхемптона, вероватно на тадашњем трговачком путу, налази се надгробна плоча подигнута 1491. а поново откривена око 1980, померањем плоча које су се налазиле преко. На плочи је натпис ANNO DOMINI M.CCCC.LXXXXI. SEPVLTVRA DE LA SCHOLA DE SCLAVONI, у четири угла се налазе симболи четири јеванђелиста, а у средини је непогрешиви доказ ко су били ти Дубровчани – двоглави орао симбол српске државе која је нешто пре тога пропадала. Хрвати својатају ту плочу, али познато је да пре XX века у Дубровнику и није било хрвата, а двоглави орао не може бити немачки као што Хрвати тумаче јер Дубровчани не би имали никакав разлог да стављају немачки симбол свега неколико година након што га је цар Максимилијан Хабсбуршки први пут употребио
Forwarded from Светосавски национализам ☦️
У новијим издањима уџбеника из биологије и историје за основне школе се налази пропаганда ЛГБТ агенде, абортуса и идеологије феминизма! Ове одвратне антихришћанске и антисрбске идеје се намерно намећу србској деци од око 14 година која тек улазе у пубертет! Личности и мозгови те деце су тек у развоју, читање и учење ових наказних ствари (на начин који приказује ово зло као да је нешто нормално и добро) им може уништити живот!
Клетово издање уџбеника историје за 8. разред пропагира и нормализује феминизам, абортус и ЛГБТ агенду србској деци!
Клетово издање уџбенику за биологију за 8. разред основне школе намеће ЛГБТ пропаганду!
Логосов уџбеник за биологију за 8. разред основне школе такође пропагира ЛГБТ идеологију деци!
Јавни школски систем више није безбедан за децу! Ово је огромна срамота и велико зло! Ко је дозволио ово? Зашто се о овоме ћути док се спроводи?
Клетово издање уџбеника историје за 8. разред пропагира и нормализује феминизам, абортус и ЛГБТ агенду србској деци!
Клетово издање уџбенику за биологију за 8. разред основне школе намеће ЛГБТ пропаганду!
Логосов уџбеник за биологију за 8. разред основне школе такође пропагира ЛГБТ идеологију деци!
Јавни школски систем више није безбедан за децу! Ово је огромна срамота и велико зло! Ко је дозволио ово? Зашто се о овоме ћути док се спроводи?
ВЕЛИКА ТАМАРА
Света благоверна грузијска царица Тамара од детињства је васпитана у вери и љубави према Једином Богу. Отац је имао пуно поверења у њу и 1178. године је крунисао ћерку, уручивши јој драгоцену сабљу - симбол царске власти. После тога млада господарица је била удостојена откровења: она лети над Кавказом и види како на истоку шуми Каспијско море, које, као страшни змај, хоће да прогута њену родну Грузију. Утом су се појавили светли младићи и гађали га ватреним стрелама. Разумела је мудра Тамара да предстоје многе битке против муслиманског света, у којима ће она однети победу. Тако је и било: царичину владавину обележиле су многе победе над исламским племенима. И Света Тамара није само узвисила Грузију за време земаљског царовања, већ је и после своје смрти принела много молитава за своју отаџбину.
📚 Пут ка Небу: књига календар / приређивач Злата Попов. Београд: Чувари, 2019, стр. 169
🖋 ЉЕТОПИСАЦ
Света благоверна грузијска царица Тамара од детињства је васпитана у вери и љубави према Једином Богу. Отац је имао пуно поверења у њу и 1178. године је крунисао ћерку, уручивши јој драгоцену сабљу - симбол царске власти. После тога млада господарица је била удостојена откровења: она лети над Кавказом и види како на истоку шуми Каспијско море, које, као страшни змај, хоће да прогута њену родну Грузију. Утом су се појавили светли младићи и гађали га ватреним стрелама. Разумела је мудра Тамара да предстоје многе битке против муслиманског света, у којима ће она однети победу. Тако је и било: царичину владавину обележиле су многе победе над исламским племенима. И Света Тамара није само узвисила Грузију за време земаљског царовања, већ је и после своје смрти принела много молитава за своју отаџбину.
📚 Пут ка Небу: књига календар / приређивач Злата Попов. Београд: Чувари, 2019, стр. 169
🖋 ЉЕТОПИСАЦ
Forwarded from Ижица
ДЕКИНЕ ПОУКЕ
Мој је дека много слабог здравља,
Често ствари губи, заборавља.
Тако једном дошла тетка Мира,
Па га због тог заборава дира.
- Забораван јесам дека збори,
Па је благо и тужно укори:
"Заборављам само ствари ситне,
Што Богу и души нису битне.
Али нисам ни јео ни пио,
Док се нисам прво прекрстио.
Прекрстио и Бога сетио,
Јело, пиће крстом осветио.
Кад се молим, ја споменем, дете,
Светог Саву и све српске свете.
Од мене је забораван више,
Србин који по српски не пише.
Ћирилицу заборави свету,
Поклони се западном телету.
Само новце да заради уме,
У блага се вере не разуме.
Ћирилицу читам, пишем свету,
Ко завет је остављам детету.
Наочари ја изгубих седам,
Ал' на очи душе јоште гледам.
Ал' ми душа јоште није слепа,
За сва блага наше вере лепа."
Од тог доба наша тетка Мира,
Деку штује, ништа га не дира.
Заборав му не спомиње више,
И поново ћирилицом пише.
О, кад би сви Срби као тета,
Држали се декиних савета!
Православну веру поштовали,
Ћирилицом светом сви писали!
📝 Лидија Поповић
🖋 ЉЕТОПИСАЦ
Мој је дека много слабог здравља,
Често ствари губи, заборавља.
Тако једном дошла тетка Мира,
Па га због тог заборава дира.
- Забораван јесам дека збори,
Па је благо и тужно укори:
"Заборављам само ствари ситне,
Што Богу и души нису битне.
Али нисам ни јео ни пио,
Док се нисам прво прекрстио.
Прекрстио и Бога сетио,
Јело, пиће крстом осветио.
Кад се молим, ја споменем, дете,
Светог Саву и све српске свете.
Од мене је забораван више,
Србин који по српски не пише.
Ћирилицу заборави свету,
Поклони се западном телету.
Само новце да заради уме,
У блага се вере не разуме.
Ћирилицу читам, пишем свету,
Ко завет је остављам детету.
Наочари ја изгубих седам,
Ал' на очи душе јоште гледам.
Ал' ми душа јоште није слепа,
За сва блага наше вере лепа."
Од тог доба наша тетка Мира,
Деку штује, ништа га не дира.
Заборав му не спомиње више,
И поново ћирилицом пише.
О, кад би сви Срби као тета,
Држали се декиних савета!
Православну веру поштовали,
Ћирилицом светом сви писали!
📝 Лидија Поповић
🖋 ЉЕТОПИСАЦ
То јест даде предност не вјечному Богу, но овом пролазному животу.
Несрећа јеврејскога владара рјечито говори о сложености духовнога живота. Недовољно је осјећати Бога. Сви га ми у овој или оној мјери осјећамо по чињеници својега рођења. Јер свако од нас — образ је Божији. Мало је читати свете књиге, вршити вјерски обред, дружити се са вјерскијем дјелатницима. Нужно је свакодневно присиљавати себе извршавати оне заповиједи о којима збори Благовијешће. И најприје оне које не желим извршавати због страха да ћу изгубити своје или не добити жељено. А то су увијек заповиједи о служењу ближњему и Богу. Када у свијем својијем дјелима најприје тражимо одговор на питање: "Што Ти сада хоћеш од мене Господе?" И када у сваком својем почетку не мислимо о својој користи, но о томе како да донесемо корист онијем људима који нас окружују.
🖋ЉЕТОПИСАЦ
Несрећа јеврејскога владара рјечито говори о сложености духовнога живота. Недовољно је осјећати Бога. Сви га ми у овој или оној мјери осјећамо по чињеници својега рођења. Јер свако од нас — образ је Божији. Мало је читати свете књиге, вршити вјерски обред, дружити се са вјерскијем дјелатницима. Нужно је свакодневно присиљавати себе извршавати оне заповиједи о којима збори Благовијешће. И најприје оне које не желим извршавати због страха да ћу изгубити своје или не добити жељено. А то су увијек заповиједи о служењу ближњему и Богу. Када у свијем својијем дјелима најприје тражимо одговор на питање: "Што Ти сада хоћеш од мене Господе?" И када у сваком својем почетку не мислимо о својој користи, но о томе како да донесемо корист онијем људима који нас окружују.
🖋ЉЕТОПИСАЦ
🖼 Иродијада с кћерју, ишчекујући главу светога Јована Претече
Година стварања: 1861.
🎨 Худјаков Василије Григоријевич (1826–1871)
Садржај
Садржају платна послужи случај из Благовијешћа по Јовану, гдје се приповиједа, како на гозби код управитеља Галилеје Ирода кћи Иродијадина (по предању зваху је Саломија) тако очара њега својијем плесом, да јој се закле испунити сваку жељу њезину. Дјевојка, не знајући шта да иште, обрати се мајци својој. Она мрзијаше Јована Крститеља, који јавно жигосаше њезино неврлинско владање, те тражаше његову погибију, али Ирод га само утамничи, јербо се бојаше народнога гњева. Сада се Иродијади указа згодна прилика за освету. По њезину наговору Саломија затражи од Ирода главу Јованову на златноме пладњу и доби жељено.
Опис
Сходно предањима академскога сликарства Василије Худјаков покушаше подробно пренијети на слици повијесну околину, у којој се збиваше догађај, али главну пажњу посвети унутарњем стању својијех јунакиња.
Млада Саломија са спуштеном главом и јаким руменилом на образима очито је збуњена, жалосна због свога непромишљенога поступка. На њезино раме ослања се у мучном ишчекивању Иродијада са побљедјелијем лијепијем лицем: она за разлику од кћери непоколебљива је у својој упорној жељи да се ријеши онога ко је јавно разобличаваше. У души њезиној нема ни трунке кајања – дјело које је наумила, учињено је, а о остатку не ваља се бринути.
У позадини видимо џелата, који износи одсјечену главу Јована Крститеља – њу треба да прими Саломија као дар од помахниталога цара Ирода, који у пијаном бјеснилу бијаше готов да почини најстрашнији злочин – не само убиство, но и издају онога, с кијем прије бијаше у великому пријатељству.
Умјетник открива пред гледатељем лукавство гријеха, ту је и гријех разврата и пијанства, којему се предаје Ирод, дошавши до убиства, гријех охолости и прељубе Саломије, њезина бездушност, безосјећајност према људима, гријех Иродијаде, која ради својега угледа је спремна ићи до краја – до уклањања човјека који јој је неугодан. Лик Иродијаде одбија – њезина хладна љепота, која се спаја с крајњом суровошћу и покварeношћу свједочи о дубини њезинога пада.
Слика привлачи пажњу не само својијем садржајем, но и великијем мајсторством изведбе. Умјетник по обичају дијели слику на три плана: на првому плану Иродијада и Саломија – мајка и кћи, чији су карактери блиски. Почињено убиство сједињује их скупа, иако се Саломија колеба, ипак мајка вјешто управља кћерју, за њу је важан циљ, ради којега и користи сва средства која су јој доступна. На другоме плану видимо стражара, који отвара врата тамнице, на трећему – војника с одсјеченом главом светога Јована Крститеља.
Јаркијем свијетлом истакнути су ликови мајке и кћери, одјевенијех у раскошне хаљине. Као опрјека приказана је глава Крститељева, коју из мрака тамнице износи џелат. Средњи план је пријелазан – стражар, који отвара врата, освијетљен је наполовицу, одшкринута тешка врата откривају пред гледатељем простор тамнице. Од ње вије хладноћом и влагом, над вратима видимо приказ крста.
Повијест
Умјетник доби добро стручно образовање, које му даде могућност да се усавршава у сликарству.
У годинама 1856-1860. о своме трошку Худјаков путоваше по Њемачкој, Француској, Италији. Живљаше претежно у Риму и Напуљу све док га Московско друштво љубитеља умјетности године 1860. не позва да заузме мјесто наставника у Московској школи сликарства, вајарства и градитељства. Исте године за насликану у Италији по наруџби грофа Григорија Александровича Кушељева-Безбородка слику из римскога народнога живота "Игра куглања" Академија умјетности произведе Худјакова у звање професора. Слика "Иродијада с кћерју, ишчекујући главу светога Јована Претјече" бијаше насликана године 1861. и доби добре оцјене.
♨️ Извор: азбука.ру
🖋 ЉЕТОПИСАЦ
Година стварања: 1861.
🎨 Худјаков Василије Григоријевич (1826–1871)
Садржај
Садржају платна послужи случај из Благовијешћа по Јовану, гдје се приповиједа, како на гозби код управитеља Галилеје Ирода кћи Иродијадина (по предању зваху је Саломија) тако очара њега својијем плесом, да јој се закле испунити сваку жељу њезину. Дјевојка, не знајући шта да иште, обрати се мајци својој. Она мрзијаше Јована Крститеља, који јавно жигосаше њезино неврлинско владање, те тражаше његову погибију, али Ирод га само утамничи, јербо се бојаше народнога гњева. Сада се Иродијади указа згодна прилика за освету. По њезину наговору Саломија затражи од Ирода главу Јованову на златноме пладњу и доби жељено.
Опис
Сходно предањима академскога сликарства Василије Худјаков покушаше подробно пренијети на слици повијесну околину, у којој се збиваше догађај, али главну пажњу посвети унутарњем стању својијех јунакиња.
Млада Саломија са спуштеном главом и јаким руменилом на образима очито је збуњена, жалосна због свога непромишљенога поступка. На њезино раме ослања се у мучном ишчекивању Иродијада са побљедјелијем лијепијем лицем: она за разлику од кћери непоколебљива је у својој упорној жељи да се ријеши онога ко је јавно разобличаваше. У души њезиној нема ни трунке кајања – дјело које је наумила, учињено је, а о остатку не ваља се бринути.
У позадини видимо џелата, који износи одсјечену главу Јована Крститеља – њу треба да прими Саломија као дар од помахниталога цара Ирода, који у пијаном бјеснилу бијаше готов да почини најстрашнији злочин – не само убиство, но и издају онога, с кијем прије бијаше у великому пријатељству.
Умјетник открива пред гледатељем лукавство гријеха, ту је и гријех разврата и пијанства, којему се предаје Ирод, дошавши до убиства, гријех охолости и прељубе Саломије, њезина бездушност, безосјећајност према људима, гријех Иродијаде, која ради својега угледа је спремна ићи до краја – до уклањања човјека који јој је неугодан. Лик Иродијаде одбија – њезина хладна љепота, која се спаја с крајњом суровошћу и покварeношћу свједочи о дубини њезинога пада.
Слика привлачи пажњу не само својијем садржајем, но и великијем мајсторством изведбе. Умјетник по обичају дијели слику на три плана: на првому плану Иродијада и Саломија – мајка и кћи, чији су карактери блиски. Почињено убиство сједињује их скупа, иако се Саломија колеба, ипак мајка вјешто управља кћерју, за њу је важан циљ, ради којега и користи сва средства која су јој доступна. На другоме плану видимо стражара, који отвара врата тамнице, на трећему – војника с одсјеченом главом светога Јована Крститеља.
Јаркијем свијетлом истакнути су ликови мајке и кћери, одјевенијех у раскошне хаљине. Као опрјека приказана је глава Крститељева, коју из мрака тамнице износи џелат. Средњи план је пријелазан – стражар, који отвара врата, освијетљен је наполовицу, одшкринута тешка врата откривају пред гледатељем простор тамнице. Од ње вије хладноћом и влагом, над вратима видимо приказ крста.
Повијест
Умјетник доби добро стручно образовање, које му даде могућност да се усавршава у сликарству.
У годинама 1856-1860. о своме трошку Худјаков путоваше по Њемачкој, Француској, Италији. Живљаше претежно у Риму и Напуљу све док га Московско друштво љубитеља умјетности године 1860. не позва да заузме мјесто наставника у Московској школи сликарства, вајарства и градитељства. Исте године за насликану у Италији по наруџби грофа Григорија Александровича Кушељева-Безбородка слику из римскога народнога живота "Игра куглања" Академија умјетности произведе Худјакова у звање професора. Слика "Иродијада с кћерју, ишчекујући главу светога Јована Претјече" бијаше насликана године 1861. и доби добре оцјене.
♨️ Извор: азбука.ру
🖋 ЉЕТОПИСАЦ
Један човјек дође послом у Москву. Уморивши се од пута, он сврати у гостионицу, плати објед, али заборави на прибор за јело. Бијаше принуђен оставити јело на столу... Вративши се, угледа овакав призор: на његовом мјесту сједи незнанац и неузнемирено једе његову чорбу. Шта чинити? Отјерати безочника не би било хришћански. И дошљак, показујући примјер смјерности, узе чисту здјелу, одли себи половину чорбе, исто тако поступи с главним јелом и напитком. Но ето, обједовање се приближи крају, и непозвани гост, не захваливши човјеку на указаној љубазности, оде својим путем. Човјек такође крену к излазу, али изненада зачу иза леђа пријетећи повик: "Грађанине!" Он се окрену и видје како прст службенице гостионице указује на сто у другој дворани, на којем се хлади нетакнут објед...
♨️ Извор: азбука.ру
🖋 ЉЕТОПИСАЦ
♨️ Извор: азбука.ру
🖋 ЉЕТОПИСАЦ